mariana i maks veber

Posle predavanja Veber grupu svojih slušalaca sreće kod E. Kacenštajna, koji nekoliko dana kasnije rukovodi zauzimanjem minhenske policijske uprave.

Još izgleda da se niko od prisutnih nije odlučio za revoluciju. Među njima Veber sedi „kao kakav stari vitez“ i strasno govori o promašaju cara, koji ne čini jedino dostojni i ispravni korak za spas monarhije.

Zasipaju ga pitanjima: šta će sada biti? Na njih im opet odgovara: „Vojnici na frontu moraju odlučiti.“ To mladi ljudi neće da prihvate; i sami su neko vreme bili na frontu, i ubeđeni su da samo sloboda od vojske daje pravu perspektivu.

Šta su pripadnici Slobodne nemačke omladine, koji su se još kolebali da li da prihvate revolucionarni ili nacionalnopatriotski stav, mislili o Veberovim opaskama i šta su od njega želeli i čemu su se inače nadali, na karakterističan način pokazuje sledeće pismo jednog vrlo inteligentnog mladog čoveka, G. V. Klajna: „Za vas, gospodine profesore, vezuju se – koliko ja mogu da vidim – političke nade najboljih ljudi.

I, jednostavno da kažem, najveća bi mi želja bila da vâs vidim na mestu kancelara. Među svim politički aktivnim ljudima ja stvarno ne vidim nikoga kome bih verovao (kao što vama verujem) da pouzdano zna šta hoće, i da hoće ono što je bezuslovno najsmelije i najbolje. A osim toga, ono što mi izgleda važno i danas od velike hitnosti jeste ne samo šta se radi već i kako se radi. Sad nam je prosto-naprosto potreban vaspitač koji može celokupnu naciju poučiti da te stvari usvoji na način da od njih napravi nešto.“

Svako misli na sebe i na svoju korist

Jako mi je žao što u Hajdelbergu nisam uspeo da vam se lično dovoljno približim kako bih s vama razgovarao o tim tako važnim stvarima, pa zato ne znam da li ćete mi dopustiti da vam skrenem pažnju na nekoliko prigovora koji se javljaju u krugu meni poznatih mladih ljudi, a koje bih vam i sâm uputio…

Pre svega, govori se da vi ne idete u korak s vremenom. Dozvolite mi da vam kažem da se ja ne slažem s tim prigovorom, a ponajmanje s onim od kojih on potiče – s ideolozima. To sam već u Hajdelbergu čuo, a sada ponovo prilikom vašeg govora. A što se tog govora tiče, moram vam priznati da on i za mene sadrži malo novog. Ali ono što me je zaista oduševilo bili su vaš stav i ogromna vitalnost s kojim ste govorili. Mislim da preorijentaciju koja je čak i nama vrlo liberalnim ljudima bila potrebna vi niste mogli ni smeli izvesti s istom brzinom kao mi mladi ljudi, koji još nisu očvrsnuli i koji se mnogo lakše prilagođavaju okolnostima.

Zato sam imao utisak da ste, ne govoreći o tome, pustili da se promeni ono što se promenilo, i da vam je možda najviše bilo stalo da u tom prevrednovanju svih vrednosti, koje preti da postane obezvređivanje svih vrednosti, jasno i nedvosmisleno odredite stav ozbiljnog, viteškog i bezuslovno pristojnog čoveka. Tim sam se objašnjenjima suprotstavio i prigovorima drugih. … Vi ste nam preko potrebni ne da bi se rešilo pitanje da li treba poturiti i levi obraz ili ne trpeti nepravdu, već da biste artikulisali upadljivu protivrečnost inherentnu kvantitativnom ili kvalitativnom socijalizmu.

To je neodložan zadatak, i svaki je trenutak važan. Sad se radi o tome da li ćemo se prepustiti gomili i mnoštvu ili ćemo brzo pokušati da oslobođenu energiju kanališemo tako da obavlja vredan rad i da nam u život unosi lepotu i dinamiku… Psihološki je shvatljivo što se posle perioda tolike nesreće, sveopšte tuge koju je doneo ovaj rat, i posle bede u kojoj su živeli radnici ne misli ni na šta drugo nego na sreću, sreću, sreću!

Ako se sada rasplamsa građanski rat, beda će toliko narasti da će jedino preostalo osećanje biti: zaustavimo najzad sve ovo i budimo malo srećni u ovom bednom životu! To ste izložili u svom ovdašnjem predavanju. Po svom celokupnom stavu vi ste predstavljali visoki standard i govorili ste slušaocima koji nisu želeli ništa drugo nego malo radosti i kojima pomisao na samo još jednu žrtvu za bilo koji njima-hipotetički standard predstavlja grozotu. Slušaoci vas jednostavno nisu razumeli, i verovatno se većini činilo kao da dolazite s neke druge planete. …

Ko danas još razume ako neko kao vi uzvikne: ‘Nemačka, koju volimo više nego ikad!’ Tim slušaocima to je bila fraza koja im više nije prenosila nikakvo osećanje. Svako misli na sebe i na svoju korist…“ (6. i 7. novembar 1918)

I samo što se Veber vratio iz Minhena, a tamo izbije revolucija. Bavarsku proglašavaju za slobodnu državu, narodna vlada radničkih i vojničkih sovjeta konstituiše se po ruskom obrascu. Berlinska vlada još se nada da može kontrolisati pokret. Car još veruje da, nalazeći se na čelu vojske, može ponovo uspostaviti red u zemlji. Kancelar se još nada da se opšti prevrat može sprečiti ako monarh abdicira.

Ali sad je opet prekasno. Na dan careve abdikacije proglašava se i u Berlinu „nemačka republika“. Istovremeno komunisti proglašavaju „slobodnu socijalističku republiku“ prema boljševičkom obrascu.

Sutradan se prihvataju najstrašniji uslovi primirja. Mnogi svoje očajanje potiskuju učestvujući u opojnim revolucionarnim aktivnostima. Zamišljaju da su na pragu savršenijeg društvenog uređenja – najzad kao da je otvoren put k carstvu mira, pomirenja među narodima, zajedništva i ljudske solidarnosti. Drugi naravno, stubovi starog režima, okrivljuju revoluciju za razmere nacionalne nesreće. Izmišljaju legendu o sabotaži i nipodaštavaju „neverni narod“ koji nije u stanju da se prene za poslednju očajničku bitku.

Spreman da uradi sve za naciju i da predvodi omladinu

Kad god se sretne s tim sudom, Veber se razbesni – naročito kad ga izriču kolege s bezbedne visine svoje katedre. Ali isto tako odlučno on odbacuje revoluciju i nade koje se polažu u nju. Pod utiskom minhenskih događaja i tužnog prizora, kad mladići trgaju epolete oficirima koji su se vratili kući, naziva je „krvavi karneval koji ne zaslužuje časno ime revolucije“.

I mada shvata da se to moralo dogoditi na takav način, on ujedno predviđa da će revolucija u tom trenutku pogoršati izglede Nemačke na mir i izazvati njen finansijski slom, a da ipak neće učvrstiti socijalističke institucije. NJegova naklonost prema borbi proletarijata za egzistenciju dostojnu čoveka bila je već decenijama tako velika da je često razmišljao da li da mu se potpuno prikloni ka član Socijalističke stranke – ali ishod tih razmišljanja uvek je bio negativan.

mariana veber

Socijalista – baš kao i hrišćanin – čovek može na častan način biti samo ako je spreman da deli način života onih koji ne poseduju ništa, u svakom slučaju da se odrekne kulturnog postojanja zasnovanog na njihovom radu. To je za Vebera, posle njegovog razbolevanja, bilo nemoguće; njegova naučnička egzistencija naprosto je zavisila od nezarađenog prihoda. A osim toga, on je u suštini ostao individualista.

Pa ipak, u neko drugo vreme on bi se i te kako zanimao za pokušaj revolucionarne transformacije privrede, za njenu „socijalizaciju“, ali u tom trenutku osećao je da bi svi takvi eksperimenti dalje slabili strukturu države i da bi pogoršali nacionalnu katastrofu.

„Novo uređenje, produkt ovog strašnog poraza i osramoćenja, teško da će uhvatiti korena. Naravno, čovek se može radovati veri (u socijalističku budućnost) i onda kad je ne deli. Ali ja je naprosto ne delim, ma koliko da čvrsto verujem u našu budućnost kao takvu.

I bojim se, ako se pokaže da vera, doduše, može pomerati bregove, ali da ne može sanirati ruinirane finansije ni nedostatke kapitala, razočarenje – posle svega što je ljudima već inače uzeto – biće nepodnošljivo za mnoge od upravo onih koji najviše veruju, i dovešće ih do unutrašnjeg bankrotstva. To se na mene ne odnosi ako ostanem zdrav i ako budem mogao da radim, jer ja mogu živeti bez vere – u tom smislu“ (Novembar, 1918).

Tih nedelja Veber je bio spreman da uradi sve za naciju i da predvodi omladinu. Što kod mladih pacifista i komunista, koji su se nadali promeni sveta u njihovom smislu, njegov nacionalni etos nije naišao na razumevanje, nije zaista nikakvo iznenađenje, ali da se to dogodilo i kod tradicionalistički nastrojene omladine, moglo je delovati potresno kao simptom potpune moralne iscrpenosti izazvane ratom.

Dogodilo se to na jednom skupu studenata u Hajdelbergu. Jedan prijatelj o tome je napisao sledeće: „Veber je, ništa ne skrivajući i ne ublažavajući, dočarao političku beznadežnost situacije za sadašnju generaciju kako bi upravo iz te beznadežnosti, polazeći od svoje vere u naciju, izvukao izvesne zaključke koji u to vreme nisu bili shvaćeni. Vi znate – rekao je – šta znači hrabro se suprotstaviti nadirućem neprijatelju kojem se više ne može pružiti vojni otpor. Poznati su vam metodi iz ruske revolucije 1905. To znači: verovati svemu u budućnosti i ničemu se ne nadati za sebe. Živom predstoji samo tamnica i preki sud.

Ako ste došli do tačke kad ste odlučili da ne držite velike govore, već da ćutke gledate kako prvog poljskog službenika koji se usudi da uđe u Dancig pogađa metak – ako ste odlučili da idete putem koji će tada biti neizbežan, onda vam ja stojim na raspolaganju, onda dođite k meni!

Te reči, koje je izgovarao s ispruženom rukom, kao da je k sebi hteo privući svoje drugove, naišle su na ledeno, tupo ćutanje. To ćutanje je moglo imati i drugo značenje, ali ono što je usledilo pokazalo je da to nije tako. Veber je nastavio da govori o postojećim mogućnostima, o studentskoj časti i o nadi da je Nemačkoj, koja je – kako je nekad Trajčke rekao – jedina među evropskim narodima imala drugu mladost, sada obezbeđena i treća.

A onda je svoje izlaganje završio sledećim rečima: Pseto je svako ko nosi zaštitni znak studentskog udruženja dok je Nemačka na kolenima! Ćutanje se nastavilo, ali posle tih reči tupost se ubrzo pretvorila u ogorčenje. Noseći obeležje svojih udruženja, studenti su demonstrativno hodali gore-dole ispred Veberova kuće. Ubrzo posle toga on je u učtivoj formi svoju traku vratio svom udruženju. Nikad više nije govorio o volji tog trenutka da se s uverenošću u sigurnu propast suprotstavi neprijatelju.“

Iluzije nisu razbijene, jer ih nije ni bilo

Veber se ne prepušta ogorčenju ni očajanju, nego opet pokušava da pomogne. Kad god naiđe na časnu dobru volju, obraduje se, a naročito se obraduje razboritom osećanju odgovornosti i jednostavnoj čestitosti Većinskih socijalista (tako se od 1917. do 1922. zvala Socijaldemokratska partija Nemačke nasuprot novoosnovanoj Nezavisnoj socijaldemokratskoj partiji Nemačke) koji pokušavaju da obuzdaju neželjenu revoluciju nasuprot boljševicima. Na njihovu molbu pristupa na neko vreme hajdelberškom radničkom i vojničkom sovjetu, verujući da mu svojim znanjem može biti od koristi. Dobro se slaže s radničkim vođama.

Čini se da se stvarna nerazboritost ne može ukoreniti u tom blagoslovenom badenskom regionu. Tako njegova vera u Nemce i Nemačku stalno biva pothranjivana. Nisu mu razbijene iluzije, jer ih nije ni imao. Zato je on sada čvrsti oslonac svojoj okolini, koja ga je tako često smatrala političkim pesimistom i koja je odbacivala njegova saznanja.
„O teškim vremenima kroz koja prolazimo pričaću ti neki drugi put!

Godine tihe brige bile su maltene još i teže! Glavu gore! Posle zaključenja mira biće mnogo posla. Blago onom ko može učestvovati punom snagom. Ja, u najboljem slučaju, mogu samo s pola snage.“ A nekoliko nedelja kasnije: „Ludendorfov slom, demoralizacija vojske: posledice neprekidnog podizanja ‘morala’ obećanjima koja se nisu mogla ispuniti, ta kratkovidost i to nemanje vizije za ono što je moguće, a onda to nepostojanje dostojanstva kod cara i smetenost diletantske vlade – sve to je bilo mučno.

Ono što je učinjeno našoj časti dugo će nas tištati, i samo opojnost ‘revolucije’ jeste sada neka vrsta narkotika protiv toga za ljude pre nego što dođu teške nevolje. Takođe su odvratne mnogobrojne fraze, a očajanje izazivaju nejasne nade i potpuno diletantska poigravanja ‘srećnijom budućnošću’, nečim što je ipak daleko kao i uvek. Ono što izaziva radost u meni jeste jednostavni realizam običnih ljudi u sindikatima i mnogih vojnika, na primer u ovdašnjem ‘Sovjetu radnikâ i vojnikâ’ kojem sam dodeljen. Moram reći da su stvari uradili odlično i bez isprazne priče. Nacija kao takva jeste naprosto disciplinovana; naravno, može se lepo videti da kad je jednom ta disciplina poljuljana, poljuljano je sve, čak i ono što je duboko u ljudima.

Sad je presudno da li će sumanuta Libknehtova banda biti potisnuta. Oni će izvesti svoj puč, tu se ništa ne može promeniti. Bitno je da on brzo bude ugušen i da se ne krene s divljom reakcijom, već s trezvenom politikom. Tome se moramo nadati – ne možemo to pouzdano znati. Ako stvari pođu loše, moraćemo, hteli-ne hteli, pustiti Amerikance da zavedu red.

Nadam se da ćemo biti pošteđeni sramote što smo pustili neprijatelja da preuzme upravu. Zbog svega toga gotovo da se više i ne misli na gubitak Meca i Strazbura! Ko bi pomislio da je tako nešto moguće?“ (18. novembar 1918)

Krajem novembra Veber na nekoliko nedelja odlazi u Frankfurt da bi redakciju Frankfurter cajtunga, po njenoj želji, politički savetovao. Tu on piše članke o „novoj formi države“ za pripreme novog ustava. Drugog decembra svedok je dolaska nepobeđene vojske, nečeg što ga duboko potrese. Sve kuće su iskićene vencima, na svim prozorima i krovovima tiskaju se ljudi. Bučnim klicanjem dočekuju se vojnici koji su činili i podnosili nadljudske stvari.

Kako još izgledaju doterano! Na svakom čeličnom šlemu nalazi se mali venac, a u svaku puščanu cev uturen je buketić cveća. Sa zgrade opere, gde se zaustavio glavnokomandujući sa svojim štabom, vijori se crvena zastava – nasuprot se nalazi stari car u bronzi, visoko na konju, simbol ujedinjene države. Obični vojnik u sivoj uniformi, član vojničkog sovjeta, prvi pozdravlja generala. U tom trenutku stapa se sve što se događalo na frontu i u pozadini. Visoki oficiri, stisnutih usana, netremice gledaju uprazno, a sedi ljudi plaču.

Stanje u zemlji pogoršava se iz dana u dan. Komunistički fanatici – Libkneht i Roza Luksemburg – pokušavaju da od socijalista preotmu rukovođenje beskrvnom revolucijom i da umesto demokratske proguraju socijalističku republiku, to jest proletersku diktaturu sa sistemom sovjetâ. Minhenski vođa K. Ajzner, predsednik bavarske vlade, objavljuje dokumente koji neprijatelju daju građu za „laž o krivici“.

Pacifisti se nadaju da će takve „ispovesti“ voditi do blažih uslova mira. Početkom decembra u Berlinu i Minhenu izbijaju prvi krvavi nemiri. Preti ulazak neprijatelja.
Tih dana Veber piše iz Frankfurta: „Ovde svako veruje da je građanski rat u Berlinu neizbežan i da će se Nemačka tada raspasti; to je dovoljno da se padne u očajanje. U svakom slučaju, Vilson će verovatno još jednom naglašeno izjaviti da socijalistima neće isporučivati hleb niti da će im dati mir.

To je danas saopšteno. Ali na to se Libknehtove bande neće nimalo obazirati. One će tada pljačkati, a šta će biti posle, nebitno je, jer tada će one brže-bolje odmagliti. Još je neizvesno da li će Frankfurt ipak ostati neokupirana teritorija; neke kukavice iz redova buržoaskog ološa čak priželjkuju da bude okupiran! Iz straha od socijalista! Đavo ih odneo!“ (22. novembar 1918)

„Maks Veber – život i delo“ (CID, Podgorica 2021) poslednja je u nizu velikih biografija iz edicije „Sudbine“, koju sa istančanim uredničkim nervom vodi Dragan K. Vukčević (predsednik Crnogorske akademije nauka imaks veber umetnosti).

Autorka biografije je Marijana Veber, životna saputnica ovog političkog mislioca široko poznatog po amblematičnom delu „Protestantska etika i duh kapitalizma“. Opsežna (735 strana) knjiga je fascinantna, često bolna, pripovest data iz prve ruke, ali i sveobuhvatno svedočanstvo potkrepljeno obilnom dokumentacijom, i najintimnijom ličnom prepiskom, i činjenicama iz mnoštva izvora.

Marijana Veber biografiju je napisala još 1926; aktuelna, obnovljena interesovanja za Veberovo delo čine je, međutim, neodoljivo privlačnom i danas. Danas, u dogovoru sa izdavačem, objavljuje odlomak iz knjige. Oprema teksta je redakcijska.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.