Ali nagrada Nonino koja se dodeljuje u selu Perkoto blizu Udina u Italiji je jedinstvena, a čini se da je i u svetu takva vrsta nagrade veoma retka. Ustanovila ju je familija Nonino koja još od davne 1897. proizvodi lozovaču. Kad u nekom italijanskom kafeu ili restoranu hoćete da popijete baš dobru lozovaču, nećete se pokajati ako naručite grappu Nonino. Brežuljci u okolini spomenutog sela – taj deo Friulija zove se jednostavno Collio (brdašca), a pošto se prostire i na teritoriji Slovenije, tamo se zove Brda – čuveni su po vinogradima. Nuzproizvod vina jeste i lozovača (grappa na italijanskom). A specifičnost ove nagrade, ustanovljene 1975. u tome što je njena namera da oči javnosti usmeri ka značaju vrhunske proizvodnje grožđa, vina, rakije i svega onoga što zemlja, zahvaljujući ljudskom umu i ruci daje čoveku. I do danas, nagradu ove vrste uvek dobija i jedan agrarni proizvožač – ovoga puta to je Damjan Podvršič, vinar iz okoline Gorice iz čijeg pordruma izlazi vrhunska rebula, belo vina koje je nekada bilo prisutno i na celom jugoslovenskom tržištu.

Paralelno sa podržavajem ljudskog napora da se zemlja obrađuje kako bi ona dala vrhunske proizvode, familija Nonino dodeljuje i nagradu maestru našeg vremena, dakle umetniku svih pofila, od arhitekture, preko filma i muzike, do filozofije, istorije… čije se delo smatra ključnim za razumevanje vremena u kojem živimo (ove godine dobitnica je istoričarka američko-poljskog porekla En Eplbaum). Treća, pak, nagrada koju dodeljuje ova familija, svake godine pri kraju januara, namenjena je vrhunskim piscima sveta. Ove godine tu je nagradu dobio Huan Oktavio Prens.

Navešćemo samo nekoliko imena dobitnika ovih dveju nagrada koje se odnose na proizvode ljudskog uma i koje – zahvaljujući familiji Nonino – stoje uvek uz bok nagradi za ono što je proizvod čovekovog manuelnog rada i njegove umetnosti stvaranja vrhunskih agrarnih proizvoda. U tome i jeste specifičnost, posebnost ove nagrade, ovo spajanje neposredne proizvodnje i proizvoda čovekovog duha. Redak i dragocen je to spoj proizvođača, promotera zemljoradničke proizvodnje, pisaca i umetnika svih vrsta: režisera, arhitekata, muzičara… Tokom četrdesetk godina među nagrađenima su bili, pored ostalih, Leopold Sengor, V. S. Naipaul, Amin Maluf, Horhe Semprun, Ismail Kadare, ali i Cvetan Todorov, Renco Piano, Piter Bruk, Edvard Said, Klod Levi Stros, Jirži Grotovski…

Huan Oktavio Prens (1932), argentinski pisac, koji piše na španskom, živi u Trstu već 40 godina. Za Beograd ga vezuju kako godine koje je u tom gradu proveo, od 1962. do 1967. i od 1975. do 1978. kao politički emigrant, a onda i kao lektor za španski jezik na Filološkom fakultetu, ali i činjenica da su mu na srpskom objavljena dva njegova najznačajnija romana, Gospodin Krek (objavljen u Madridu 2006, preveden na srpski 2007) i Višak identiteta (objavljen 2016). Uvek zaslugom izvrsnog prevodioca, Gordane Ćirjanić. Sa svoje strane, Prens se Beogradu, srpskoj i jugoslovenskoj kulturi, odužio prevodeći na španski jezik niz pesnika i objavljujući antologije naše poezije.

Višestruki identitet ovog argentinsko-jugoslovensko-italijanskog pisca je i tema njegovih razmišljanja u poeziji i prozi koja mu je i donela ovu nagradu: “Sve polazi od mog nepoverenja u suviše jednostavne metafore, od kojh je jedna ona o čoveku kao biću koje ima korenove. Jednom sam prilikom prokomentarisao: ako baš hoćemo da koristimo metafore, pitam se zašto korenovi a ne krila; zašto ne pomisliti da se identitet može definisati u funkciji zajedničke budućnosti, a ne samo u funkciji prošlosti o kojoj valja razmišljati”.

U obrazloženju za ovogodišnju nagradu Nonino žiri, kojim je predsedavao Klaudio Magris, zapisao je: “Prens je apsolutno originalan pisac, koji srećno stoji po strani”. Primajući nagradu, Prens je gotovo ljutito reagovao na ovu sintagmu: podvukao je da bez sveta koji ga okružuje i problema koji karakterišu naše vreme, on ne bi mogao niti umeo da piše. Svet kojim je okružen je njegov svet. Sva ostala svojstva koja su istaknuta u obrazloženju, Prens je s radošću i ponosom prihvatio. Dakako, jer tu pored ostalog piše da on u svojim delima povezuje epsku maštu i magiju velike latinoameričke literature i tajanstvene senke srednjoevropske književnosti. Argentinac istarsko-hrvatskog porekla, Prens je tihi, ali i pasionirani pesnik skitnica, autor krvave, bolne ali i pikarske odiseje koja odvodi ljude u lavirint ljudske egzistencije; pisac koji vodi svoje likove preko svih mora i okeana, čupajući ih iz svih mogućih rigidnih identiteta, ali ne kidajući iz njihovih srca vernost sudbini, osećanjima, svakodnevnim hirovitostima. To je pisac koji ima razumevanja za kartanje u nekoj zabitoj kafani, ali ne i za nasilje i tiraniju kojoj je uvek namenjen jedino i samo žestok otpor.

Kako stoji na sajtu Gepoetike, beogradskog izdavača Prensovog romana Gospodin Krek, ovaj pisac “za sebe voli da kaže da je Jugoitaloargentinac”… Najvažnije njegove pesničke zbirke jesu Trg predgrađa (La Plata, 1961), Pramčana figura (La Plata, 1967), Čisti računi (dvojezično izdanje (španski-srpskohrvatski), Vršac(1979), Poslanice iz Novog sveta (Beograd, 1984), Zabeleške iz istorije (Konsepsion, Čil, 1986), Rez na živo (Buenos Aires, 1987). Upravo ovih dana kod veoma agilnog izdavača La nave di Teseo objavljena je obimna antologija Prensovog pesništva pod naslovom Figure di prua / Figure s pramca.

Kao prozaista iskazao se još 1962. zbirkom pripovedaka Karneval i druge priče, da bi tek 1990. izdao svoju drugu proznu knjigu, kratki roman Povest o obezglavljenom čoveku, koji je zatim preveden na francuski, turski, italijanski i srpski jezik (2002). Posle toga je objavio esejističku kozeriju Sveti dim, koja je zasad videla svetlo dana samo u prevodu na srpski jezik (2006). Srpsko izdanje knjige Višak identiteta prvi je objavljeni prevod njegovog trećeg romana, iz 2013. godine. Za svoj književni i prevodilački rad dobio je brojne nagrade i priznanja, u raznim zemljama Evrope i Južne Amerike (Premio Casa de les Americas). Huan Oktavio Prens bio je osnivač i predsednik tršćanskog PEN centra.

Huan Oktavio Prens priredio je i preveo na španski jezik osam antologija savremene jugoslovenske poezije. U svom prevodilačkom radu naročitu pažnju posvetio je poeziji Vaska Pope. Takođe je, u Madridu, na španskom objavio ciklus spskih pesama o Marku Kraljeviću, uz uporednu studiju o španskom El Sidu i srpskom epskom junaku.

Povezani tekstovi