Oda malom čoveku 1

Ko hoće da se istinski suoči sa fašizmom mora pročitati roman Hansa Falade. Posle desetina knjiga koje su teorijski i empirijski govorile o najvećoj pošasti 20. i 21. veka Faladin roman je nešto potpuno drugačije.

On je uspeo govoreći o zlu, mestimično sasvim brutalno bez ikakvih ograda, da probudi nadu, da ulije smisao, dostojanstvo i snagu otporu tome zlu. Lagunino izdanje knjige Svako umire sam(2012) autentično je, tekst je izvorno onakav kakvog je Falada predao izdavaču. I priča o ranijim izdanjima, redakcijama lektora, izbacivanju delova izvornog teksta jer autor nije bio u prilici da odluči o primedbama urednika (umro je) govori sama za sebe. Teško je bilo govoriti o zločinima vlastitog naroda, suočavati vlastiti narod sa samim sobom. Trebale su decenije da viđenje jednog čoveka koga je taj sistem zapravo umorio (ubio) bude shvaćeno bez zadrški, osporavanja, bez znakova pitanja, ukazivanja na olakotne okolnosti…

Falada je prošao više puta kroz ludnice, zavode za odvikavanje od morfijuma, alkohola, kroz zatvore… možda je baš zahvaljujući tome preživeo vreme Trećeg rajha. Ali, svega je bilo previše. Umro je 1947. nakon što je netom završio roman Svako umire sam. Tadašnji pesnik, a potonji ministar kulture Johanes R. Beher mu je odmah nakon Drugog svetskog ratadao zapisnike Gestapoaiz istražnog i sudskog postupka protiv dvoje malih običnih ljudi koji su napisali i rasturili više od 200 postkarti 1942. i 1943, i koji su svoj mali, da li beznačajan, otpor fašizmu platili životima. Falada je gotovo godinu dana imao unutrašnji otpor da napiše roman čija su glavna lica ljudi iz mase, obični do neprepoznatljivosti osim po tom opasnom detinjastom otporu. „Ako se taj čovek – nazovimo ga Oto

Kvangel – pogleda na fotografiji priloženoj uz akta, a snimljenoj za vreme boravka u istražnom zatvoru, en face, zdesna i sleva, isprva se stiče utisak da je neki sitan činovnik, lice iz mase, čim ga vidite već ste ga zaboravili“, reći će Falada u tekstu o romanu O ipak postojećem otporu Nemaca Hitlerovom teroru. Kad su mu se kockice mozaika složile za četiri nedelje je napisao knjigu na više od 800 kartica.

Stariji bračni par gubi sina u ratu, dobija štancovanu informaciju o njegovoj junačkoj pogibiji za otadžbinu. Otac nadzornik u stolarskoj radionici koja je od proizvodnje stilskog nameštaja prešla na proizvodnju sanduka za municiju, pa mrtvačkih sanduka, pedantan, strog, pravedan, uklopljen u sistem počinje da podozreva. Najgori radnici se partijski penju, postaju nedodirljivi. Majka svoj gnev leči preteranom revnošću.

Ono što Nacionalsocijalistička partija traži od građana ne važi za privilegovane. Ona odvajanje od ženskog krila te partije postiže proganjajući suprugu jednog od funkcionera, tražeći od nje da ispunjava Firerove naredbe.

Zbog preterane revnosti izbacuju je iz Frauenšafta. Dakle, prvi korak otpora ovo dvoje ljudi bio je distancirati se od Nacionalsocijalističke partije. Znali su oni dobro šta donosi članstvo u partiji: „Kad jednom stupi u partiju, čovek zapravo može sebi da dozvoli sve: neće mu se ništa desiti tek onako. Oni (nacionalsocijalisti) su to zvali vernost za vernost“.

Svesni da sina neće vratiti ovo dvoje ljudi bez nade odluče da se odupru velikom rajhu i vođi. Na postkartama pišu poruke otpora i uz rizik ostavljaju postkarte na stubištima, ispred biroa, ordinacija.

Dve godine ih je pratila sreća. Gestapoje pomno beležio mestra na kojima su postkarte nalažene. LJudi su ih u velikoj većini predavali policiji bojeći se za vlastite živote. Jednog dana sreća ih ipak napušta. Prolaze kroz užase zatvora, istraga. NJega će giljotinirati a ona će poginuti u zatvoru od savezničke bombe. Osim bračnog para Klugel glavni junak romana postaje Berlin, grad u kome je fašizam zacario, stanari kuće u kojoj žive Klugelovi, njihovi rođaci, poznanici – čitava galerija ljudi koji su prihvatali Hitlera, voleli ga iz straha ili zato što su u dubini srca znali da je tako najbolje, najmanje opasno.

Rudolf Dicen (Faladino umetničko ime) je iskreno govoreći o ljudima, njihovim načinima preživljavanja, strahovima, nepodopštinama, ali i svetlim trenucima ogolio jedan zločinački sistem i zapravo napisao odu malom čoveku koga nijedan sistem ne može prevariti i koji uvek plaća najveću cenu za ludilo lidera i koji, ako je spreman da plati najskuplju cenu, uvek može da nađe način da se odupre zlu.

„Piscu često nije bilo lako što nudi tako mračnu sliku, ali više svetlosti značilo bi laž“, objašnjavao je Falada. „Kakav jadan uspeh tako tvrdoglavih napora! Kakav neshvatljiv narod, koji ne može bar da ćuti iz obzira, nego mora odmah da denuncira neistomišljenike! Kakva prestrašenost svih, ali baš svih, koja se ogleda u preterano žurnom prijavljivanju tih karata! Narod izdajnika, vaspitan da sluša vođu – tvorca države na stranputici, u kojoj se poštuju i unapređuju denuncijanti, u kojoj otac nije siguran da ga neće izdati sin, a sestra nije sigurna da je neće potkazati brat!“, rekao je Falada o rezultatima otpora tih malih ljudi. Dakle, i u Trećem Rajhu je postojao otpor fašizmu. Nije sve bilo crno da crnje ne može biti.

Kad je potpisnica ovog teksta 1993. svedočila u Evropskom parlamentu o silovanju žena u ratu u Bosni, moja prijateljica feministkinja i poslanica zelenih u EP, Eva Krištof mi je rekla: „Sada ćeš na svojoj koži da osetiš šta znači kolektivna krivica.

Ja to živim čitav svoj život.“ Zato je ovaj tekst o Faladi – kao upozorenje. Suviše je sličnosti. Naš put je stranputica već danas. Moramo li da prođemo sve etape kroz koje je prošla Hitlerova Nemačka. Možda ako govorimo o vlastitim životima, ako ne zatvaramo oči, ako se osvrćemo da razumemo ono što su ljudi prošli u sličnim društvenim sistemima i već skupo platili, ako… ne moramo da uništimo vlastite i živote vlastite dece.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.