„Imago“ se u tom traganju okreće psihologiji kao nauci, stavljajući na raspolaganje svojim čitaocima savremena, naučno zasnovana psihološka saznanja koja su i praktično relevantna. Iako su teme prvenstveno namenjene psiholozima, psihijatrima, psihoanalitičarima i psihoterapeutima, kao i onima koji se bave graničnim oblastima psihologije i umetnosti, humanističkih i prirodnih nauka, one su po svom sadržaju, kao i načinu pisanja, pristupačne i korisne široj publici.

U nastojanju da psihološke teme približi čitaocima, „Imago“ se oprezno kreće po liniji kojom izbegava popularnu „savetodavnu“ literaturu senzacionalističkih naslova i visokih tiraža, ali se ne obraća ni samo profesionalcima upućenim u usko stručnu naučnu terminologiju ili metodologiju rigoroznih empirijskih istraživanja. Pažljivo odabrani naslovi i kvalitetni stručni prevodi, osvetljavaju različite aspekte ljudske prirode i ponašanja, čije poznavanje predstavlja deo opšte kulture, ako pod „opštom kulturom“ ne podrazumevamo samo široko poznavanje spoljnjeg, već i našeg unutrašnjeg sveta. Kroz odabrane publikacije „Imago“ ispunjava svoju „misiju“ pružanja putokaza za kvalitetniji život.

Koje to teme zaokupljuju naša razmišljanja kada za trenutak zastanemo i, umesto bavljenja praktičnim pitanjima i problemima svakodnevnog života i društva u kome živimo, i okrenemo se sebi? Šta je naša suštinska ljudska priroda, čemu težimo, ali i zašto od toga lako odustajemo? Čini se da je paradoks zajednički imenitelj koji povezuje različite teme ljudske egzistencije.

Imago vodi svoje čitaoce kroz ova pitanja i protivrečnosti: o značaju povezanosti i bliskost sa drugim ljudima, a uprkos tome, rasprostranjenom osećaju izolovanosti i otuđenosti („Usamljenost“, Kasiopo i Patrik); o savremenoj socijalnoj komunikaciji koja se odvija u virtuelnoj realnosti, menjajući karakteristike svih vrsta odnosa među ljudima („Sami zajedno“, Š. Terkl); o složenosti komunikacije čije razumevanje, ali i unapređenje traži udružen napor psihologije, komunikologije, sociologije i drugih disciplina, („Komunikacija“, S. Tabs); o partnerskoj ljubavi kao jednom od najvažnijih faktora zadovoljstva životom, ali i teškoćama da se privrženost i ljubav održe tokom vremena („Može li ljubav da traje, S. Mičel); o seksualnim fantazijama, njihovom prikrivanju i ispoljavanju („Seks i psiha“, B. Kar); o „unutrašnjoj“ komunikaciji čoveka sa samim sobom, kroz snove kao poruke koje se mogu posmatrati i tumačiti iz različitih uglova („Tkač snova“, D. Draisma).

Tri različite, ali tematski povezane, publikacije čine svojevrstan triptih o ključnom pitanju ljudske prirode – da li je čovek po svojoj suštini dobar ili zao? Da li u ljudima postoje biološki utemeljene potrebe za saznanjem, težnjom ka pravdi, lepoti, istini i šta vodi izopačenju ljudske prirode i specifičnim oblicima mentalnih poremećaja. Za sve nas može biti važno otvaranje tema o izvornim kvalitetima i dobrotu ljudi pored ostalog i zbog globalnih tendencija u medijskom izveštavanju usmerenom na nasilje, zbog opšte krize morala ili izbledelog optimizma društvenog života u Srbiji („Psihologija dobrote“, S. Ahtar).

Dok se Ahtar bavi pozitivnim osobinama hrabrosti, rezilijentnosti i zahvalnosti, pozitivnim delanjem kroz velikodušnost, praštanju i žrtvovanju, nasuprot tome Koen („Psihologija zla“, B. Koen) se bavi jednim od najnegativnijih pojava civilizacije – ljudskom surovošću. Pitajući se kako je moguće da se neki ljudi prema drugima ophode kao prema objektima, potpuno zanemarujući njihova osećanja, patnju, bol, Koen smatra da je preduslov za nanošenje zla drugim ljudima odsustvo empatije.

Na temu zla nadovezuje se i patnja koja zajedno sa radošću i uzbuđenjem, prožima naše postojanje kroz sve životne faze. Kao ključni izvori patnje koju ljudi nanose jedni drugima izdvajaju se obmanjivanje, izdaja i osveta, dok se krivica, strah i pohlepa prepoznaju kao izvori patnje koju ljudi nanose sami sebi („Psihologija patnje“, S. Ahtar).

Još jedna grupa tema kojom se „Imago“ bavi je pitanje određenja fenomena i granica mentalnog zdravlja i mentalnih poremećaja, kao i problem društvene stigmatizacije osoba sa mentalnim poremećajima i etička pitanja koja iz toga proističu („Sabrana dela“, Kecmanović), a fenomen „granične ličnosti“ posebno je interesantan danas kad su granice „normalnosti“ i „patologije“ zamagljenije više nego ikada („Granična ličnosti i njena različita lica“, M. Divac i D. Švrakić).

Blisko povezana tema se odnosi i na pitanje granica između ludila i kreativnosti koja demistifikuje „ludilo“ kao romantizovani preduslov za stvaralaštvo, ali i otkriva da kreativne osobe nisu suštinski drugačije od ostalih – osim po posvećenosti činu stvaranja, tvrdeći da u svima nama postoje predispozicije i za kreativnost i za ludilo („Kreativnost i ludilo“, Albert Rotenberg).

Objedinjujući ovako različite teme iz psihologiju kroz svoje publikacije „Imago“ se zapravo bavi univerzalnim i ličnim temama obraćajući se svima koji u sebi tragaju za odgovorima na neka od ovih pitanja metaforično predstavljena na Gogenovom trodelnom platnu: „Odakle dolazimo – Ko smo – Kuda idemo“.

Isto pitanje možemo s pravom usmeriti i na samu profesiju psihologa. U kom pravcu se kreće psihologija? Kvalitet koji izdvaja ediciju „Imago“ je upravo nastojanje da prati savremena saznanja u psihologiji, obuhvati različite oblasti, kao što su metodologija istraživanja, obrazovni procesi, klinička psihologiju, psihijatrija, psihoterapija, komunikologija, itd.

Celokupni poduhvat „Imaga“, kao i drugih edicija IK „Clio“, karakteriše otvorenost za različite perspektive, izbor aktuelnih i inovativnih naslova koji podupiru razvoj psihologije kao struke i nauke u našoj sredini, što ovu ediciju čini jedinstvenom, opravdava smisao njenog postojanja i potrebu za njenim daljim trajanjem na ovim prostorima.