U gimnaziji sam zavoleo misao Dejvida Hjuma i njegovu filozofsku odluku da nikada ne bude u ulozi obeshrabrenog ili poraženog odbijanjem ili neuspehom. To mi pomaže da saniram posledice svog, često, vrlo nediplomatskog pristupa i preoštrog jezika.
***
Senjak je bio teren mog najranijeg detinjstva. Mnogo zelenila, mačka koja je redovno donosila novi okot mačića, orah u dvorištu kuće, posađen rukom onog koji je Srbima poklonio svoje divljenje, srce i zaostavštinu, rekavši im u brk o onima koji ih vode, da bi umro od posledica svađe sa klasičnim ološem u obliku srpskog ministra.
***
Otvaranje beogradskog Sajma i prvi susret sa vizuelnim i prostornim ugođajem budućnosti… Obdanište u Ruskoj ulici i dva bekstva iz istog – prvo zato što su nas stavili da spavamo popodne, a napolju je bilo pomračenje sunca o kome su svi govorili i koje sam hteo da vidim, drugi put jer nisam znao šta su uštipci, pa sam mislio da će nas posle ručka štipati, te sam na vreme zbrisao prema kući.
***
Našli su me kako hipnotisano gledam insekte koji glisiraju po površini malog izvora koji je bio iznad okretnice tramvaja i Simićeve ulice… Odlasci na ćevape u Lep izgled, malina sa sodom u Gospodarskoj mehani, prve vešalice u Carevoj ćupriji…
***
Prva fudbalska utakmica na BASK stadionu bez tribina i čista Topčiderska reka u kojoj caruju smeđi rakovi… Odlasci kod bake i dede u Vukovar … Božić, Uskrs, slave, nove cipele i perece za Vrbicu, Dunav, pecanje, rođaci, drugari…
***
Selidba sa Senjaka na Karaburmu… Popriličan šok, ali samo na kratko. Marijane Gregoran nije puštena u saobraćaj, starija deca ispolivala vodu jedne zimske nedelje i dobili smo klizalište.
***
Građevine svuda, čuvari Komgrapovog gradilišta nas puštaju da se igramo po gradilištu, ali da ne idemo blizu mašina… I mi gradimo nešto, a roditelji uvek znaju gde smo i da nas čuvari iz nekih dalekih kosovskih sela, nadgledaju kao svoje, koji im u pečalbi vise nego nedostaju… iako sam ja uspeo da razbijem glavu i postanem heroj ulice.
***
Polazak u školu. Pod rednim brojem jedan, prvi u dnevniku. Posle mene je moj imenjak i kasniji kum Božić. Drugog dana sam proleteo, nepovređen, kroz zatvorena staklena vrata. Učiteljica nam je Jelena Orlović, predratni prosvetar. Ona i suprug, takođe učitelj, Sveta, su u vreme nemačke okupacije cepali sopstveni drveni nameštaj da bi zagrejali učionicu. Beskrajna ljubav za sve nas, nikad podignuti ton. Kada je moja mama pokazala zabrinutost zbog mog … do danas katastrofalnog … rukopisa, Jelena je mirno odgovorila da će u budućnosti ionako za nas raditi mašine i da je pitanje mog rukopisa nevažno. Bilo je to 1963.
***
Dve godine kasnije sam otkrio more, na Zlarinu, i ostao veran moru do danas.
***
Čitanje. Roditelji su voleli da čitaju. Brzo sam savladao tu veštinu i jedva čekao rođendane da dobijem nove knjige. Zlatna knjiga, sve što se moglo naći. Domaći dečji autori, Danica Bandić – Tera baba kozliće, Gliša Babović – Vodoplovci, Tone Seliškar, Vančo Nikoleski, Mato Lovrak, Oton Župančić, Krklec, Ćopić… I onda buuuum! Mark Tven, Defo, Svift, Vilhem Kauf, Karl Maj, DŽ. F. Kuper, Grej…
***
V. B. Rajsovog Tarzana sam otkrio pod imenom Tarcan u starim kompletima predratnog Ilustrovanog lista, koji je preživeo vukovarsku 1941. Latinicu sam naučio pre školskog roka da bih čitao Plavi Vjesnik i zato što mi je tata rekao da je čovek koji zna samo jedno pismo ustvari polupismen.
***
Stripovi. Koko Bil na prvom mestu. Onda sve redom … Asteriks, Talični Tom i, kao kruna, Alan Ford.
***
Televizija. Crno beli RR Niš, beskrajni Dnevnici i slovenačka lutka igra Mataušek… Kasnije Slovo na slovo. Ekran na ekranu. Filmovi.
***
Išli smo sa školom četvrtkom u bioskop. Gledali smo sve od Pastira Kostje, Rata dugmadi, Fernandelovog Zarobljenika i krave, Kekeca, Topova sa Navarona, Kozare, Gospodinu sa ljubavlju, Kradljivaca bicikla… A onda sam jednog vukovarskog letovanja u Radničkom Domu … hotel Grand u kome je održan istorijski kongres … gledao U vrelini noći i Za šaku dolara. Svet više nije bio isti. Bar za mene.
***
U kući je uvek „svirao“ radio. Moj tata, radoznao čovek, voleo je da sluša vesti sa raznih izvora ili da otprati duge teorijske tekstove na trećem programu. Mama je jedva dočekala stanice tipa Studio B ili 202… Kad je taj program krenuo obavezno je slušala Vreme poklopljenih kazaljki mladog Ivana Bekjareva. Moji su bili Veče uz radio i Prijatelj zvezda i neizbežni Luksemburg.
***
Slušanje radija i početno znanje engleskog mi otkrivaju da volim muziku na struju. Doduše, kroz osnovnu i gimnaziju sam imao petice, ali samo iz muzičkog i likovnog, ostalo je bila teška varijabla.
***
Baka mi je kupila za rođendan crvenu gitaru Melodija Mengeš, sa svojstvima sprave za odvikavanje od muzike. Berlinski arhitekta LJuba Rojnik i beogradski kartograf Grada Božić su imali nešto slično i bend je bio rođen. Kad smo saznali da su Bitlsi odsvirali Get Back na krovu, popeli smo se na krov u Danteovoj … gde smo redovno pućkali Filter 57 … i drndali letnji dan do podne, dok nas LJubina mama nije ultimativno skinula dole. Ponekad nam se pridružio i LJubin brat Teodor, koji od prošle godine svira u onom boljem, nebeskom orkestru.
***
Tako smo dočekali i gimnaziju. Kosa je postala duža, muzika glasnija i tvrđa. Pošao sam u VII, ali nismo baš kliknuli osim što sam bio ponosni đak i ostao doživotni prijatelj sa Ilijom Paunovićem, beogradskim slikarom. XIV beogradska je bila logičniji izbor i liberalno mesto u kome su se gajile vračarske generacije rokera, glumaca, novinara ili jednostavno, zanimljivih ljudi.
***
Mnogo toga nam se tolerisalo. Razredni starešina nam je deklarisani gej, magistar književnosti i erudita Zoran Đorđević. Danas bi ga verovatno linčovali na beogradskim ulicama. NJegovi verbalni dueli sa đacima spadaju u klasično dijaloško štivo poslednje četvrtine 20. veka, a njegove analize književnih dela su prevazilazile gimnazijski nivo.
***
Letovanja su postala samostalna, Rovinj kao glavna destinacija. Ogromno kombinovano društvo Pete i Četrnaeste gimnazije.
***
Jedne večeri idemo na đusku da slušamo Branka Marušića Čuturu i upoznajemo trojicu Novosađana. Postajemo nerazdvojni tih dana a na kraju letovanja razmenjujemo adrese. Onaj kog smo zvali Đole, mi diktira – Čim siđeš s voza u Novom Sadu produžiš pravo u 23. Oktobra, prvi soliter sa leve strane, zvoniš na Balašević… Poslednji put smo se videli kad sam ga fotografisao u kućnom pritvoru u Jovana Cvijića, na koji ga prinudio lokalni SPS dahija, devedesetih.
***
Nešto kasnije, letovanja se pomeraju ka Mljetu i Lastovu, što spada u posebnu priču.
***
Preko zime ostaju BITEF, BEMUS, FEST, Atelje 212 … Ibija sam odgledao 26 puta … i neke legendarne kafane i neizbežni Dadov.
***
Ne bih da ponavljam o kvalitetu života u vreme tvrde komunističke diktature i ograničavanju slobode. U Beogradu tog vremena se lepo ponašanje učilo u školi i na slavama, a kasnije prvo maturiralo u kafani, a potom u školi. Naše dopunsko školovanje je bilo u Kaleniću (najbliže školi), Poslednjoj šansi (24 sata), Šumatovcu (stari naziv za socijalne mreže), Boki, Vidincu, Kolarcu … i svim ostalim kafanama u tom potezu od Vračara do Kalemegdana..
***
Fakultet sam zaista voleo, idealno za moja interesovanja, malo ispita i mnogo zanimljivog štiva za čitanje. Sve vise sam upadao u zamku teorije i definicije kulture i na kraju s tom temom i diplomirao sa završnom ocenom 9.50. Od tih vremena ceo moj život postaje jedna velika opservacija modela ljudskog ponašanja.
***
Moja vrsta lenjosti me je naterala da stalno menjam fokuse interesovanja i neprekidno kopam dublje u razumevanju obrazaca kulture. Mediji su bili idealan izbor alata i dok su moje kolege taslačile tvrde i suvoparne akademske metode, ja sam se odlučio za malo realniji pristup. Zahvaljujući tome sam život proveo na godišnjem odmoru, radeći stvari koje me pre svega interesuju i zabavljaju.
***
Prve ozbiljne honorare sam dobio od Indexa 202, koji je tada uređivao dobri Rajko Pavićević. Lista redaktora i novinara iz moje generacije bi bila preduga za ovaj tekst, ali je odredila mnogo u istoriji srpskog novinarstva. Pavićević odlazi, dolazi Rade Radovanović i ubrzo on, Slobodan Coka Nikolić, moj stari šumatovački drugar i ja dobijamo udarni subotnji termin Sunčeve pege na Bgd 202. Emisija je kontakt tipa i neverovatno iskustvo.
***
Istovremeno, na predlog Zvonka Šimuneca, počinjem da radim serije intervjua sa stranim rok i džez muzičarima koji su česti gosti tadašnje scene, za potrebe Prvog programa. Jugoslavija tog vremena je bila pristojan komad nekretnine, sa značajem na svetskoj karti kulture. Moj prvi veliki „turn off bio je kada sam video duge cevi u hodnicima Radio Beograda u vreme Titove smrti. Za mene je to bio simbol države koja se brani od sopstvenog naroda, a vidim, danas je to normalna pojava.
***
Ipak, Jugoslavija je igrala rokenrol, Novi talas je doneo blistavu mentalnu euforiju, bez koje bismo teško preživeli do danas. Gradovi su bacali svetla daleko, ali je još bilo mraka iz kojeg su vrebale aveti i davaoci tuđe krvi.
***
Nakon radija, moje interesovanje za fotografiju me je odvelo u Omladinske novine, a spojivši pisanje i kameru sam počeo da objavljujem u skoro svim značajnim listovima Jugoslavije. Putovao sam hiljade kilometara sa Milanom Bečejićem, beležeći specifično stanje raspada jedne ozbiljne države.
***
Rasle su socijalne razlike, menjala se kulturna scena, širio se jaz između palanačkog i urbanog, unitarističkog i nacionalističkog. Sve više sam „piškio po tepihu“ kulturne i političke elite. Tekstom od 400 reči sam uspeo da doživim osudu na smrt od raznih beloorlovskih organizacija, ljubitelja kame i skribomanije Dobrice Ćosića .
***
Omladinska štampa je postajala sve jača i sve oštrija u političkom smislu. U Omladinskim je vladao kredo denuncijacije državnog aparata i srpskog nacionalizma. Paralelno sa redovnim pisanjem, pravim samostalne izložbe, učestvujem na grupnim i polako prelazim granice medija.
***
U jednom trenutku dobijam poziv da se preselim u Zagreb i pristupim uredničkom kolegijumu Poleta, sa kojim sam povremeno sarađivao. Odlazim u Zagreb, na poziv Mladena Babuna, u Orvelovoj godini, u čudno podeljenu redakciju, pro i anti Šuvarovsku, ali rezultat je bio najviši tiraž Poleta ikada. Meni je bilo najvažnije da sam imao punu autorsku i uredničku slobodu. Uostalom, o kontraverznim Poletovim godinama, danas se može naći sve u Krušeljevoj knjizi Igraonica za odrasle.
***
Za Polet sam sa Zoranom Simićem, kasnijim najdugotrajnijim urednikom, pokrenuo mnoge rubrike i akcije. Iza svega je do danas ostalo Polet je kriv za sve…
***
Vratio sam se u Omladinske, koje menjaju ime u NON i sa odličnom ekipom i Božom Andrejićem postaju embrion opozicione štampe u nadolazećim „godinama raspleta“. Omladinske i kasniji NON tog vremena su bili jedno od najčitanijih štiva u gradskom i ostalim komitetima. I što je najvažnije, prepoznali smo rast političkih patuljaka na steroidima. Od Triglava do Đevđelije, ali najviše u svom dvorištu. Prepoznali jesmo, ali zaustavili nismo i izgleda da je naš glas završio u ušima gluvih.
***
Paralelno sa redovnim poslom, sve više sam se bavio i izletima u ostale medije, vozeći slalom između dizajna, fotografije, pisanja, zvuka i žive slike, što mi je pomoglo da kasnije preživim. Naime, jedan od najbrže izraslih politpatuljaka na steroidima, kasniji najpoznatiji haški zatvorenik koji nikada nije osuđen, je rešio da nas nekolicinu eliminiše sa karte, što i nije bio baš neki težak zadatak.
***
Kraj osamdesetih i početak devedesetih sam doživeo kao svojevrsni „hic Rhodus, hic salta“. Nisam imao posao, a imao sam porodicu, znači treba preživeti. Tu se prepliće mnogo toga, uz saznanje da si na vetrometini najčvršći ako se ne oslanjaš na druge. Nešto kao zbijanje sopstvenih redova. Dug je spisak poslova iz tih vremena, ali se rado sećam redakcije FESTA, druženja sa Acom Kothajem i naših velikih malih projekata za mikroknjižaru Magna Carta, kojoj sam dao ime, nekih drugih projekata sa mojim drugarom Nikolom DŽafom, Led Arta i nešto kasnije, saradnje u Zabavniku koja me je ponekad doslovno spasavala.
***
Raspad Jugoslavije i dalje doživljavam kao ličnu uvredu. Činjenica da grupa idiota koja se sastaje po vilama, dovede zemlju do građanskog rata, nije ništa drugo nego uvreda. Naravno, bilo je tu i drugih faktora, ali taj leteći cirkus, sa tim nedoraslim i neiživljenim klovnovima … valjda je jedino Gligorov imao neko relevantno iskustvo … sve je to najavljivalo krv, rušenje i raspad. Sve od gađanja jogurtom do ispadanja stakala iz generalskih naočara, od Miloševićevih nadobudnih reakcija, do Tuđmanove falš admiralske odežde, od Draškovićevih obećanja sečenja muslimanskih ruku, do ubistva Rajhl Kira … sve je to koktel balkanske odvratnosti.
***
Odlazak iz skraćene i osakaćene Jugoslavije usledio je nakon višemesečnih šetnji 97. Singapur je ulazio u sledeću fazu svog vrtoglavog razvoja, usred jedne od najtežih ekonomskih kriza. Tehnološka baza je bila jaka, ali je postojala i jaka potreba za protokom ideja. Nakon kraćeg perioda u oblasti koja tek sada dobija svoj oblik (globalne uštede energije), počinjem da radim u sektoru za razvoj obrazovanja Politehnika Nanjang sa 15000 studenata, pre dvadesetak godina.
***
Nakon par godina prelazim na prestižni Lasal, gde u tadašnjoj školi za multimedijalnu umetnost predajem i vodim smer videa i elektronske slike. Nakon toga osnivam svoju školu za Nove medije, koja i danas uspešno radi mada sam je prodao pre skoro 10 godina… a, tu je i kafana – hobi koji je prerastao u strast i strast koja je postala svakodnevna.
***
U Beograd svraćam retko iako sam u svakodnevnom kontaktu. Ono što vidim, sa ove daljine su neprijatna slika i saznanje da se za dvadeset i jednu godinu ništa nije promenilo na bolje. Naprotiv. Voleo bih da grešim, ali sve vise sam uveren da je Balkan žrtva sopstvenog nepragmatizma. Troši se u nepotrebnim političkim trvenjima, nikada ne koristeći ono što ima, već čekajući da mu neko nešto reši… A vreme ne voli one koji čekaju.
O sagovorniku
Gradimir Aleksić je rođen u Beogradu 1955. Diplomirao na Filozofskom fakultetu, grupa za etnologiju. Bavio se medijima – radiom, novinama, izdavaštvom, televizijom, fotografijom, muzikom, dizajnom, advertajzingom, visokim školstvom, kulinarstvom.
Bio urednik u nekoliko boljih novina u Jugoslaviji, objavljivao u svim ostalim novinama, časopisima i magazinima. Od 1997. živi i radi u Singapuru, gde je, između ostalog, bio jedan od dva osnivača Orita-Sinclair škole za dizajn i nove medije. Iz bivšeg braka sa Milicom Bravaćić, slikarkom međunarodnog renomea, ima ćerku Janu koja im je podarila unuka Dylana. Poslednjih deceniju živi sa Stefani Ču, jednom od začetnica visokog obrazovanja u oblasti dizajna i medija. Posmatra ljude pokušavajući da shvati do kojih granica ide ljudska pohlepa. Ima još neke planove i zna gde je bio, ali nikad ne zna kuda ide dalje.
Raspad Jugoslavije i dalje doživljavam kao ličnu uvredu. Činjenica da grupa idiota koja se sastaje po vilama, dovede zemlju do građanskog rata, nije ništa drugo nego uvreda. Naravno, bilo je tu i drugih faktora, ali taj leteći cirkus, sa tim nedoraslim i neiživljenim klovnovima … valjda je jedino Gligorov imao neko relevantno iskustvo … sve je to najavljivalo krv, rušenje i raspad. Sve od gađanja jogurtom do ispadanja stakala iz generalskih naočara, od Miloševićevih nadobudnih reakcija, do Tuđmanove falš admiralske odežde, od Draškovićevih obećanja sečenja muslimanskih ruku, do ubistva Rajhl Kira … Sve je to koktel balkanske odvratnosti.
***
Moja vrsta lenjosti me je naterala da stalno menjam fokuse interesovanja i neprekidno kopam dublje u razumevanju obrazaca kulture.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
