Savremene umetničke prakse

Stoga oblikovanje ili dizajn klasične, štampane knjige, koja je stvorila modernu civilizaciju, dobija skoro epski značaj borbe za opstanak. Mnogi budućnost štampane knjige, pred naletom e-knjiga, vide u njenom artističkom oblikovanju. Formati, kvalitet papira, ilustracije, kolori, povez, korice, fontovi, prelom, oblikovanje dodataka… biće ono autentično, predmetno, artističko i taktilno što će činiti knjigu i dalje atraktivnim medijem naspram hladnoće elektronskog formata. Štampane knjige iz oblasti umetnosti i likovnih disciplina oduvek su imale tu vrstu dizajnerske i artističke atraktivnosti. Takva je i knjiga akademskog slikara Saše Pančića (1965), Saša Pančić: Radovi 2002-2017 (New Moment, 2018) kojom predstavlja svoje umetničke radove u zadnjih 15 godina a samu knjigu oblikuje kao svojevrsni artefakt, komplementaran vlastitom likovnom izrazu, uz saradnju, u likovnom i grafičkom oblikovanju, sa Bredom Bizjak. Ovaj umetnik sa tridesetak samostalnih i grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu i radovima u različitim javnim i privatnim kolekcijama, muzejima i javnim prostorima, u knjizi detaljno predstavlja svoje radove uz dva autopoetička teksta i iscrpan tekst, u formi dijaloga, sa istoričarem umetnosti Slobodanom Mijuškovićem o svojim radovima, ali i vlastitim stavovima o savremenoj umetnosti, ličnim poetikama, uticajima, umetničkom tržištu u post industrijskim društvima, kulturnim politikama i galerijskim praksama.

Centralni sadržaj knjige predstavlja detaljna hronologija radova i tehnički postupci izrade, realizovanih u nekoliko serija. Krećući se u domenu tzv. geometrijske apstrakcije, upotrebljavajući različite plošne materijale Pančić je, kako sam kaže, pokušavao da napravi prostornu sliku, poseban dinamički objekat koji bi fizičku stvarnost povezao sa imaginarnim. Objekte nije tretirao kao modernističku skulpturu, već suprotno kao proces ukrštanja vremena i sredine kroz koju se kretao, možda najsličnije plesu ili disanju, bez želje da bilo šta propoveda ili da objašnjava. Crteži crnih širokih linija koje pulsiraju u ritmu meandara, kružnica, spirala i elipsi u procesu rada isecanjem izlaze van formata crteža i dobijaju izraz pukotina, postaju istovremeno gravitaciono polje, ali i prostor pod dinamičkim naponom, telesno oblikovan. Tako prosecanje crteža na papiru, drvetu, metalu, gumi, postaje osnovno pismo a isečeni delovi objekti u prostoru. Napravljeni na konstrukciji horizontale i vertikale, ti objekti su dobili vremensko-prostornu odrednicu i na kraju postali njihovi simboli.

Mijušković smatra da Pančićev umetnički opus nije nalazio uporišta unutar savremenih, globalnih i kontinentalnih trendova i umetničkih praksi i ideja kraja 20. veka i novog milenijuma već pre u tradiciji pionira modernizma i velike avangarde sa početka 20. veka. „U razdoblju tzv. postkonceptualne faze, nakon kraja programskog konceptualizma i trošenja njegovih raznovrsnih recidiva, odnosno postupaka dematerijalizacije umetničkog predmeta a naročito kad se tokom 1990-ih ušlo u fazi tzv. kritičke i političke umetnosti, odnosno dominantnog pretvaranja estetike u ideologiju napretka, uz pomoć mašinerije umetničkog tržišta, umetnost je postala neka vrsta (para)stila, mejnstrim koji se veoma dobro uklapa u vladajući neoliberalni poredak“. Pančićeve tačke unutar referentnog polja sa kojima je u idejnoj, misaonoj i emocionalnoj razmeni komunicirao, smatra Mijušković, više su vezane za pojedince, individualne jezike i poetike, nego za umetničke pokrete i njihove programske propozicije. Tako je sačuvao specifičnu vrstu iskrenosti i samosvojnosti u iskazu/izrazu u odnosu na dominantne trendove tržišta. Sam Pančić, svoj otklon od umetničko-tržišne mašinerije, pod kojom podrazumeva pre svega, visoko razvijeno tržište umetnosti, koje je krajem 1980-ih u Londonu, oblikovao Čarls Sači stavljajući pod svoju kontrolu i povezujući umetničku i kuratorsku edukaciju, muzejsku i galerijsku praksu, sa krupnim biznisom, marketingom i politikom, povezuje sa vremenom kad je boravio u Londonu i bio svedok mnogim kritikama, negodovanju i ostavkama direktora muzeja, sa jasnim predviđanjem šta će uspostavljena kontrola nad sistemom umetnosti proizvesti. „Za zapadnu umetnost sa postkolonijalnim strategijama, generalno je to bio važan trenutak, jer ona od tada sve više postaje programirana moda, u političkom, korporativnom, kvazi ideološkom smislu, pri čemu joj sloboda stvaralaštva nije više bila potrebna, čak se smatrala subverzivnim činom“.

Svoje opredeljenje prema apstrakciji, zapravo svoj konstantni rad u jezičkim terminima apstrakcije nakon skoro jednog veka – od kada je tema apstrakcije i bespredmetnosti bila u središtu interesa najistaknutijih pionira modernizma i avangarde Kandinskog, Maljeviča i Mondriana, Pančić obrazlaže uverenjem i stavom da apstrakciju ne treba doživljavati rigidno stilistički i striktno unutar limita formalno-oblikovnih kategorija ili pojednostavljeno shvaćenog pojma reprezentacije. Jezik apstrakcije danas ima izmenjen status i smisao, njegov sadržaj se samo delimično oslanja na avangardno nasleđe i istorijsku modernu, dok svoje značenje u većoj meri temelji na ponovnom preispitivanju elemenata stvarnosti, a posebno na odnosu prema linearnom konceptu vremena. „Jezik apstrakcije nije izvor bilo kakve kulturne nadmoći, ne određuje epohu i nije stil, on nije zarobljen u vremenu i u svojoj elementarnosti istovremeno pripada koliko izrazu Hopi Indijanaca toliko i izrazu Rodčenka, Ričarda Sere ili Brankušija, ali i izrazu narodnih graditelja iz različitih kultura. Zato ga lako prepoznajemo kao univerzalni humani ali i sopstveni unutrašnji ritam, simetriju i harmoniju. Vreme nadolazećih ili već prisutnih simulakruma, sve više stvara potrebu za prepoznavanjem iskrenosti i autentičnosti“.