Foto: BETAPHOTO/ MILOS MISKOV

Proteklih deset dana bili smo na Trgu Nikole Pašiće, ispred sedišta Regulatornog tela za elektronske medije (REM), kao i u maju. Niko za ovih deset dana nije izašao ni da nas pozdravi, a ne da nam pomogne. Zbog toga smo odlučili da priđemo državi najbliže moguće – ispred zgrade Predsedništva Srbije.

Organizovali smo konferenciju za novinare na kojoj je pojavio veliki broj kolega i koleginica. Veliko HVALA. Bili su i predstavnici Sindikata novinara Srbije i ponudili pravnu pomoć.

Predala sam na pisarnici dopis predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću sa zahtevima, čiji sam deo javno pročitala. „Ako je Vučić, kako kaže, predsednik svih građana, nadam se da će imati sluha i za moje zahteve… Vas ću, predsedniče, smatrati odgovornim ako moje zdravstveno stanje dovedete u još veću opasnost nego što jeste, a dostavljam vam devet zahteva Kanala 9 i naglašavam da ne tražim da mi se otpišu bilo kakvi dugovi i da ne plaćam takse, kako izveštavaju neki mediji, samo tražim svoja prava koja pišu u zakonu.“

Sve vreme sa nama su divne žene iz Inicijative žena Srbije i studenti iz Udruženja #1 od 5 miliona.

Noć provodim u šatoru ispred Predsedništva Srbije čekajući da vidim da li će nas predsednik primiti u terminu za građane od pet do osam časova.

Petak, 23. avgust

Dvanaesti dan štrajka glađu. Prošlo je 8:00 sati. Nema poziva od predsednika. Idemo dalje.

Na društvenim mrežama objava i zvanične podrške Sindikata novinara Srbije. Stefan Cvetković, novinar iz Bele Crkve koji je prošle godine bio kidnapovan, kaže da će doći da napravi intervju. Želi da nam se pridruži. Svako je dobrodošao, posebno ako je kolega novinar.

Štrajk glađu je, u stvari, jako dosadan, sedite i čekate, ne možete čak ni da se zabavite jedući. Samo voda i cigarete.

I danas su sa nama žene iz Inicijative i mladi miliončići, dolaze kolege novinari.

Prilaze i građani, neki podržavaju, neki negoduju. Jedna gospođa je uverena da će me predsednik primiti i savetuje mi da mu kažem „sve“, razumeće on i rešiće, on je dobar, kaže, ali ovi oko njega mu ništa ne govore…

Radio Slobodna Evropa, kao i svakog dana, pravi prilog.

Sutra opet čekamo od 5:00 sati izjutra.

Subota, 24. avgust

Trinaesti dan štrajka glađu. U pet izjutra stižemo ispred Predsedništva. Još je noć, prilično je hladno. Sedimo i čekamo. Posle osam jasno je da ni danas nije bilo mesta za nas u predsednikovom rasporedu za prijem građana.

Prilaze nam građani, izveli su kučiće u šetnju, ogorčeni su što nas niko iz Predsedništva ne zove.

U 10.00 predsednik ima prijem profesora Stojana Radenovića. Novinari nisu imali prilike da postavljaju pitanja. Mi kao da ne postojimo.

Kolega Dejan Kožul za zagrebačke Novosti pravi intervju, kaže ima još nekoliko dana vremena da dopunimo ako bude promena. Tu su kolege iz Nezavisnog udruženja novinara Srbije i Novog magazina.

Udruženje novinara Srbije objavljuje da za nas traži podršku međunarodnih novinarskih organizacija.

U 17:30 sati sam jako umorna. Odlazimo da se malo ispružim.

Nedelja, 25. avgust

Četrnaesti dan štrajka glađu. Malaksala sam, suše mi se usta i hladno mi je. Opet smo u 5:00 sati stigli ispred Predsedništva. Počinje kiša i sklanjamo se u haustor. Naš šator na Andrićevom vencu je mali, taman za stolice na kojima preko dana sedimo.

Prošlo je osam sati. Ni danas nismo videli predsednika, niti je iko došao da nam da bilo kakvu informaciju.

Danas je rođendan moga TATE, osnivača Kanala 9. Da je živ, danas bi napunio 74 godine, ali život je odlučio da se sa nama bude samo do svoje 61. godine. Pre dvadeset godina me je zamolio da ostavim državni posao sekretara u osnovnoj školi i dođem na Kanal 9, da mu pomognem.

Toliko bi mi značilo da je ON danas pored mene.

Odlazimo u crkvu da upalimo sveću za njega…

Ponedeljak, 26. avgust

Petnaesti dan štrajka glađu. Opet je pet sati izjutra. Stižemo ispred Predsedništva, čekaju nas novinari Al Jazeera, sa nama su bili, čini mi se sve do deset sati. Sve vreme su tu žene iz Inicijative i studenti, nije ih mrzelo da ustanu ovako rano… Hladno mi je i jedna fina gospođa koja svakog jutra šeta kuče i razgovara sa nama donela mi je sako da se ogrnem. Stižu i kolege iz drugih redakcija, prolaze i snimatelji da zabeleže susret predsednika sa evropskom delegacijom. Nedaleko od nas na Andrićevom vencu je Sima Spasić sa panoima o nestalima na KiM i megafonom, povremeno se oglašava. Na molbu da bude tih dok se snima intervju odmah pristaje uz reči: „Sve za Maju.“

Mi smo pomerili šator bliže glavnom ulazu, tu sedimo i čekamo. Prethodnog dana NUNS, NDNV i Lokal pres tražili su od Dejvida Mekalistera, koji dolazi u Beograd, da nas primi…

Predsednik nas ni danas nije zvao na sastanak. Bio je u zgradi Predsedništva, ali ga nismo videli. Kolege su primetile da su neki od članova iz delegacije Mekalistera zastali na stepeništu i gledali prema nama, pa ušli.

Prilaze nam građani koji ne mogu da veruju da još nije bilo sastanka.

Danas mi je došao i sin, ne radi ovde… NJegovi poljupci i zagrljaji leče razočarenje koje me pritiska.

Utorak, 27. avgust

Šesnaesti dan štrajka glađu. Kad ustajem, srce počinje da mi lupa jako i vrti mi se u glavi, ali to brzo prođe. Opet smo u pet na Andrićevom vencu.

Danas smo prvi put videli predsednika. Izašao je da dočeka delegaciju iz Slovenije.

Od sastanka ni danas ništa.

Prilazi nam sve više građana. sednu da se ispričamo, svako priča o svojoj muci… Srušili mi kuću, kaže jedan, drugi da je bez posla, treći da ga niko ne razume jer je „trandža“…

Iz Udruženja novinara Srbije stiže divna vest: dobili smo podršku Evropske i Međunarodne federacije novinara (EFJ i IFJ), a tekst o nama objavljen je i u Italiji… Koliko samo znači podrška kolega iz Srbije, a sada i iz sveta… Daje snagu!

Sreda, 28. avgust

Sedamnaesti dan štrajka glađu, sedmi otkako smo ispred Predsedništva i otkako vodim ovaj dnevnik. Pred Predsedništvo smo stigli pre pet. Nigde žive duše, osim obezbeđenja. Posle osam postaje jasno da ni danas nije „taj dan“.

Oko deset stižu nam studenti, kolege novinari, građani nam pružaju podršku. Televizija N1 pravi još jedan razgovor sa nama, tu su i novinari iz Slovenije…

Zašto ni 17. dana štrajka glađu niko iz Predsedništva ne reaguje, zaista mi nije jasno.

Onda oko 13:00 dolazi Suzana Vasiljević, savetnica za medije: „Predsednik će vas primiti u petak u 9:00 sati. Budite ispred Predsedništva pet-deset minuta ranije, pa ću vas uvesti.“

Konačno, vidi se kraj…. kakav god on bio, najgori su čekanje i neizvesnost.

Toliko sam umorna!

Autorka je vlasnica i direktorka novosadske televizije Kanal 9

Povezani tekstovi