Za seksualno obrazovanje u školama svi, sem nadležnih (PODKAST)

Zato i nema pomaka da se „reproduktivno zdravlje“, ili „seksualno obrazovanje“ kako je manje popularan naziv, uvede u nastavni plan na sistematičan način, kroz više edukativnih programa, kako za decu tako i nastavnike i roditelje koji iskazuju da im po ovom pitanju treba pomoć.

Tema seksualnog obrazovanja u školskom sistemu u Srbiji postala je ponovo aktuelna sa pojavom srpske verzije „meToo“ pokreta, odnosno izlaskom mladih glumica u javnost sa ispovestima o seksualnom nasilju koje su doživele u privatnoj školi glume.

Detalji ovih ispovesti ali i informacije o celokupnom radu u toj „školi“, potresali su javnost sedmicama, usled čega su se pojavile i konkretnije incijative da se obrazovni sistem pozabavi tabu temama.

Kakva je uloga škola u edukaciji o reproduktivnom zdravlju, seksu i nasilju, da li ima pozitivnih primera rada sa decom i kakva im je edukacija potrebna, Danas je istraživao kroz anketu sa roditeljima i nastavnicima o ovim pitanjima.

Podaci koje smo dobili pokazuju da velika većina roditelja (81,5 odsto) smatra da je rad u školama po pitanju seksualnog obrazovanja jako loš, dve trećine ispitanih podržavaju ideju da se ova tema formalno uvede u obrazovni program, a nešto manje od polovine roditelja razgovara kod kuće sa decom o ovim, za većinu pomalo neprijatnim, temama.  I u tome leži najveći problem prema njihovim rečima – ne znaju kako i treba im pomoć.

Roditeljima treba pomoć u razgovoru sa decom

Deca su izložena opasnostima koje ni sami roditelji ne razumeju, kako nam je ukazao otac jednog devetogodišnjaka. Oni već u tom uzrastu žele da imaju naloge na društvenim mrežama, da se fotografišu, dopisuju, javno iznose informacije o sebi, a roditeljima je teško da nađu granicu između potpune zabrane i odgovorne kontrole.

– Devojčice se već sa devet godina šminkaju i snimaju za TikTok. Onda im pišu i stariji muškarci i šalju komentare. Ja ne znam kako mi njima da objasnimo da to nije bezbedno i da tamo mogu da dožive neke neprijatnosti, da to nije dobro za njih a da im ne uskratimo potpuno pristup onome što je njihovoj generaciji važno. Mi kao roditelji često i nemamo saznanja kako se deca sve eksponiraju dok ne dođe do nekog problema. A ne možemo da nadziremo svaki njihov korak, istakao je ovaj tata koji je želeo da ostane anoniman.

On dodaje da im je zato neophodna pomoć škole, drugih roditelja, zajednički rad i mnogo kvalitetnija edukacija.

Osim o opasnostima koje vrebaju sa društvenih mreža, sa decom treba razgovorati i o opasnostima polno prenosivih bolesti i reproduktivnom zdravlju, istakao je i Dejan Pavlović, koji nam se javio kao roditelj, ali i lekar po struci.

– Mi treba da naučimo decu i kako da izbegnu različite bolesti. Recimo humani papiloma virus je veoma raširen, izaziva karcinom grlića materice, zbog koga je naša zemlja u samom vrhu učestalosti obolevanja. Ja sam zagovornik i vakcine protiv HPV-a, koja se daje u dečijem uzrastu, ali za sve to nam nedostaje edukacija. Deca uglavnom o ovim stvarima slušaju od vršnjaka, a tu bude mnogo netačnih informacija, mi moramo bolje da ih uputimo, istakao je Pavlović.

https://danas-podcast-intro.sounder.fm/episode/seksualnoobrazovanje

„Podkast na temu seksualnog obrazovanja možete poslušati i na platformi Podcast.rs“

Da ima i onih pozitivnih iskustava roditelja sa programima koji decu uče šta su granice ponašanja odraslih prema deci, sa nama je podelila Aleksandra Mirmanov koja ističe kako se edukacija ovog tipa ne mora uvek zvati “seksualno obrazovanje”, što je izraz prema kome mnogi imaju otpor, ali se sa decom itekako može raditi na ovim temama.

– Kao roditelj imala sam mogućnost da sama izaberem privatan vrtić u koji želim da upišem dete. Izabrala sam onaj u okviru kog su deca imala psihološke radionice jednom nedeljno, u kom je postojalo besplatno psihološko savetovanje i gde smo mi roditelji imali besplatnu školu roditeljstva. Prva stvar koju je moja ćerka naučila u tom vrtiću jeste da kaže: “Stop, ne želim”. Učili su da razlikuju kritiku bića od kritike ponašanja, razliku između dobre i loše tajne, između želje i potrebe, kako da prepoznaju i imenuju ono što osećaju itd. Ovo sve govorim jer nijednom do sada nisam spomenula seksualno obrazovanje a sve ove stvari su važan integralni deo obrazovnih paketa za učenje o temi seksualnog nasilja nad decom, navela je Mirmanov.

Ona je ukazala i na obrazovne materijale koje je pripremio Incest trauma centar a koje su neki vrtići koristili u radu sa decom.

– U vrtiću su deci predstavili i sjajnu publikaciju “Kiko i ruka” Incest Trauma Centra kroz koju su deca učila o “pravilu donjeg veša”. Dakle naučila su da postoje intimni delovi tela i da ukoliko neko poželi da ih dodiruje tu, znaju da je takvo ponašanje neprihvatljivo i da imaju pravo da kažu “NE” i da je jako važno da o tome informisu osobu u koju imaju poverenje… Naša je dužnost i obaveza da decu učimo o njihovim pravima i da ih zaštitimo, da problem seksualnog uznemiravanja i nasilja nad decom i mladima rešimo sistemski a uvođenje obrazovnih paketa je jedan od suštinski važnih koraka. Dakle, nije u pitanju seksualno obrazovanje kako se to popularno zove nego obrazovanje u cilju prevencije seksualnog nasilja, navela je ona.

Ministarstvo prosvete podleglo ultra-desničarskim pritiscima

O edukativnim materijalima Incest trauma centra (ICT), koje su pohvalili mnogi roditelji u našoj anketi koji su imali prilike da se sretnu sa njima, za Danas je govorila Dušica Popadić, direktorka ICT.

Ona nas je podsetila da su obrazovni paketi za učenje o temi seksualnog zlostavljanja dece za vrtiće, osnovne i srednje škole izrađeni još 2016. godine kada ih je Ministarstvo prosvete uvrstilo u nacionalni kurikulum obrazovanja.

– To znači da je zajedno sa Ministarstvom urađeno sistemsko rešenje gde se o temi uči unutar nastavnog plana i programa, unutar redovnih časova, jer je samo učenje unutar redovnog nastavnog plana i programa najefikasnija prevencija seksualnog nasilja. Nije reč o jednom “posebnom predmetu”, “izbornom predmetu”, jer to NE odražava ozbiljnost rasprostranjenosti seksualnog zlostavljanja dece u Srbiji, navela je Popadić dodajući da je ovaj paket dobio mnoga priznanja i počeo da se koristi u radu sa decom.

– Posle pet meseci od primene je započeta negativna kampanja na društvenim mrežama, podržana od prorežimskih medija koju je podržao i tadašnji ministar, isti onaj koji je iskazao zahvalnost autorskom timu za rad. Ministarstvo se takvom odlukom uhvatilo ruku pod ruku sa ultra-desničarskim i klerikalnim snagama u našoj zemlji. Srećom, od tada nas zaposleni u vrtićima i školama redovno obaveštavaju da u svom radu koriste Obrazovne pakete i da im je to dragocen instrument rada. Oni su dostupni na našoj oficijelnoj internet stranici za slobodnu upotrebu i Ministarstvo prosvete ih uvek može vratiti kao celinu u sistemsku upotrebu kad se za to odluči, navela je Popadić.

Ona ističe i da to što je u poslednje vreme postao vidljiv regionalni #MeToo pokret, ne znači da je naše društvo spremnije da o ovoj temi postoji kontinuirani javni govor kroz edukativne programe.

– I dalje se podstiče atmosfera u društvu koju karakteriše “za i protiv žrtve”, okrivljavanje i optuživanje nje, bez ikakvog uživljavanja i saosećanja sa osobom koja je preživela nasilje, a to može biti vaše dete. Poverenje da vam ispriča svoje iskustvo se stiče, a negativnim stavovima i nepoverenjem u iskaz žrtve, zatvaraju se vrata, navela je ona.

Popadić podseća i da je jedno od petoro dece doživelo seksualno zlostavljanje ali ističe i da je mnogo građana i profesionalaca koji i dalje ne veruju u to, i što je posebno zabrinjavajuće, ne veruju u oporavak nakon seksualne traume nego dodatno stigmatizuju osobu koja je preživela.

– Statistike za Srbiju pokazuju da svako od nas poznaje nekoga ko je seksualno zlostavljan, a ako i danas možete reći da baš nikoga ne poznajete, to samo znači da se do sada niste pokazali kao osoba od poverenja. To se neće rešiti kroz kolokvijalni termin “seksualnog obrazovanja kroz uvođenje jednog predmeta”. Jedan predmet nema snagu sistemskog rešenja i nažalost, već imamo iskustvo da “jedan predmet” koji nudi nova znanja i vrednosti postaje predmet manjeg značaja od svih drugih redovnih. Zato su Obrazovni paketi doneli sadržaje utkane u redovni nastavni plan i program redovnih 10 predmeta. Ministarstvo prosvete je direktno odgovorno za to što deca u Srbiji nemaju mogućnost da uče da se odbrane od seksualnog nasilja, navela je ona.

Edukacija roditelja i nastavnika, pa dece, na više nivoa

Nabolji pristup je da se sa decom započne priča o „reproduktivnom zdravlju“, jer je to prijemčiviji termin te da se ove teme obrađaju kroz nekoliko predmeta, ne samo jedan, mišljenje je mnogih stručnjaka. Takvog je stava i Biljana Lajović, specijalista školske psihologije.

– Postoje predmeti kroz koje može da se radi, kao što su biologija, fizičko i zdravstveno vaspitanje, ali može i kroz jezike i istoriju, samo ako je nastavnik koji drži taj predmet obučen za to. Ni nastavnici ne dobijaju znanja iz te oblasti i to je problem. Moramo da uvažimo da je to delikatna tema jer zadire u najdublju intimu. Naročito kada su u pitanju deca kojima treba to približiti u skladu sa uzrastom i njihovom zrelošću, da se pronađe terminologija koja se koristi, objasnila je Lajović.

Sa druge strane, ona naglašava i da veliki broj roditelja očekuje da se odgovornost za seksualno obrazovanje u potpunosti prebaci na školu, što nije dobro.

– Razlozi za to su i ta nelagoda koja se javlja u vezi sa ovom temom, a drugo je to što ne znaju kako da pričaju sa decom. Zato je potrebna edukacija prvo odraslih – i nastavnika i roditelja. Onda će dete iz oba ključna izvora za njih dobiti iste informacije. Ako decu zbunimo oni beže u priču sa interneta, koja kakva god da je, ne može biti primerena individualnom detetu, navela je Lajović.

Umesto da učimo decu da kažu „NE“, „NE“ nam govore nadležni

Sa nama su iskustvo podelili i nastavnici, ali i pojedini roditelji, koji su pokušali da pokrenu neku vrstu incijative da se seksualno obrazovanje uvede u školu ili da se barem kroz postojeće predmete unapredi, ali su nailazili na „zid“.

Odgovori koje navode da su dobijali u takvim slučajevima od nadležnih i rukovodstva osnovnih škola su bili „hoćemo ali nemamo resurse“, „nemamo kapacitete da se bavimo tim pitanjem“, „biće“ ili „nastavni program građanskog vaspitanja ima teme koje su posvećene tome“.

Temu uvođenja seksualnog obrazovanja u nastavne programe osnovnih škola u javnosti je pokrenula incijativa “NE znači NE”, koja je nastala nakon što su glumice progovorile o nasilju koje su doživele u privatnoj školi glume.

Ovu incijativu pokrenuo je Goran Milovanović, data naučnik i doktor psihologije, koji je za Danas objasnio dokle se stiglo sa radom na peticiji kojom će se od prosvetnih vlasti tražiti da seksualno obrazovanje formalno postane deo programa.

– Broj potpisnika peticije raste sporo ali stabilno, svakodnevno, i trenutno imamo preko deset hiljada potpisa. Biće to „maraton“ pre nego „sprint“ da se prikupi neka osetnija podrška od trenutne – koja nije uopšte loša. Tek se očekuje razvoj strukture tima oko ove inicijative, navodi Milovanović dodajući da ne želi da se stvara percepcija njegovog liderstva u ovoj incijativi već da je plan da je preuzmu eksperti u oblasti seksualnog nasilja iz oblasti kliničke psihologije i psihijatrije, pedagogije, pravnih nauka.

Milovanović kaže i da se za sada stručnjaci ne odazivaju u dovoljnoj meri na njegove javne, ponovljene pozive te da zbog toga počinje da sumnja da emancipacija, koja je za njega ozbiljno političko pitanje, za neke druge predstavlja biznis na prvom mestu.

– Problem je i što tu nema para. Sve što je trebalo da se finansira – sajt, domen, bustovanje postova na socijalnim mrežama – sam finansirao ja, iz džepa. Ako neko sa solidnom ekspertizom u relevantnim pitanjima ponudi da je preuzme i vodi – i pod tim ne mislim na neefikasne, feminističke, ideološki određene aktiviste i organizacije, već na praktičare u psihologiji, pedagogiji i pravnim naukama – preuzeće je i imaće moju podršku, ako ne – ostaće stranica na Fejsbuku i uspomena, navodi on.

Pitanje od koga zavise dalja rešenja za seksualno obrazovanje jeste i kakav će biti stav nadležnih.

Milovanović podseća da je stav vlasti do sada, u nekoliko kratkih komentara, bio da je tema važna, i da treba da se reši u saradnji sa stručnim krugovima.

– Slažem se sa tim. Resorni ministar je u gostovanju na N1 pre nekog vremena izjavio kako se obrazovanje o seksualnom nasilju već nalazi u kurikulumu, što me je lepo nasmejalo, kao da nemam dete u školi u ovoj zemlji, navodi naš sagovornik.

Dok se ne dođe do nekog sistemskog rešenja, roditeljima ostaje da se i sami aktivnije bave radom sa decom na edukaciji o seksualnom nasilju, uznemiravanju, da pokušaju da pređu preko tabua i neprijatnosti koje takvi razgovori mogu da izazovu.

Savet za njih koji Milovanović upućuje jeste “da se ne stide da sa decom razgovaraju o problematikama koje su, banalne li istine, problematike svakog ljudskog života: bezbednost i seksualnost”.

U Srbiji takve teme, kao što smo čuli i iz iskustva roditelja, nisu uvek lagodne.

Osnovni problem na koji ideja uvođenja seksualnog obrazovanja nailazi, kao i sve ostale emancipatorne ideje i tendencije u našem društvu, prema rečima Milovanovića jeste i to što smo je naše društvo primer inertne, konzervativne kulture, kulture nesklone promenama.

– Mi sve to doživljavamo kao neko nametanje promene spolja, nešto što je neki „zapad“ uradio pre nas pa treba i mi, ne uviđamo da je emancipacija naša neophodna unutrašnja promena, naša stvar. Pogledajte velike narode u istoriji: svoju veličinu duguju tome jer su generisali promene iznutra, autohtono, nisu ih doživljavali kao uvozni artikl. Tako su i postali veliki, ukazuje Milovanović.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Dnevni list Danas (@danas.rs)

Manje od polovine roditelja razgovara sa decom o seksu

Na pitanje da li i kako se vaše dete edukuje o seksu, seksualnom uznemiravanju i nasilju, odgovori roditelja su sledeći:

• 47,5 odsto kaže da razgovaraju sa detetom kod kuće o ovim temama;
• 29,5 odsto kaže da se u školi ne radi ništa po tom pitanju;
• 6,6 odsto roditelja kaže da se sa decom obrađuju ove teme na časovima biologije;
• 6,6 odsto kaže da se ove teme obrađuju na časovima građanskog vaspitanja;
• 4,9 odsto kaže da deca ne dobijaju nikakvu edukaciju tog tipa;
• 3,3 odsto kaže da je škola organizovala posebna tematska predavanja za seksualnu edukaciju;
• 1,6 odsto kaže da deca dobijaju literaturu na ovu temu

Dve trećine za seksualno obrazovanje kao poseban predmet

Kada su u anketi Danasa ocenjivali rad škola po pitanju seksualnog obrazovanja, 81,5 odsto roditelja kaže da je on jako loš, dok 16,7 odsto kaže da je zadovoljavajuć. Svega 1,8 odsto roditelja ocenjuje seksualnu edukaciju u školi kao odličnu.

Na pitanje da li smatraju da seksualno vaspitanje/obrazovanje treba da bude obavezan predmet u školi, 75,3 odsto ispitanika (ovde se ubrajaju i roditelji i nastavnici koji su nam odgovarali na pitanja) kaže da treba, 18,2 odsto kaže ne, i 6,5 odsto nema stav. Anketu je popunilo 77 roditelja, nastavnika i drugih stručnjaka uključenih u rad sa decom.