Obnova sankcione politike 1Foto: EPA-EFE/Oliver Contreras

U svetlu potpisa Džozefa Bajdena na uredbu koja je na snazi od 2001. o vrlo širokom opsegu grehova zbog kojih se balkanskim političarima mogu izreći kaznene mere, i zbog kojih mogu dospeti na američke crne liste, događaj od 4. septembra 2020. u Beloj kući uopšte ne izgleda tako gubitnički po Srbiju.

Barem ne tako kako su odmah nastojali da ga protumače posmatrači i sa levog i sa desnog stanovišta.

To što se predsednik Aleksandar Vučić trgao u zaprepašćenju kada je Tramp pročitao tačku o seljenju ambasade u Jerusalim, što je Marko Đurić, sadašnji ambasador u SAD delovao karikaturalno, nije bilo od suštinske važnosti, kako je primljeno u najvećem delu javnosti.

Suština je bila da je taj događaj bio najdalji iskorak ka tome da Beograd bude prihvaćen kao američki saveznik i partner (koji će biti nagrađen), u odnosu na prethodni tretman kao partnera i protivnika, nad kojim visi pretnja kaznom (sankcijama). A taj prethodni tretman partnera i protivnika upravo nastoji da obnavi Trampov naslednik Bajden zajedno sa obnovom velikog atlantskog saveza Amerike i Zapadne Evrope.

I što je posebno zanimljivo, kao da su na tu Bajdenovu sankcionu uredbu odahnuli i u zvaničnom Beogradu, ali i Banjaluci, isto kao i u drugim prestonicama članica bivše Jugoslavije. Jer, to se stanje uzima kao normalno, kao istorijska datost, kao da su stvari došle na svoje mesto posle trampističke neslavne epizode, iako to zaista nije, niti mora da bude tako.

Sankciona politika Amerike prethodne tri decenija prema Srbiji, delom i prema Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini, imala je ogroman uticaj na društva u ovim državama. Zahvaljujući toj sankcionoj politici, nastao je upravo ovakav društveni tok. Sankcije jestu bile prevashodno ekonomske, ali ekonomija je oduvek bila primenjena politika. Oni koji su se obogatili na ratnom švercu i kršenju sankcija i ekonomske blokade, predstavljaju i dalje jezgro srpske politike i poslovne zajednice. Njihova nastojanja da dobiju oprost grehova i skidanje sa sankcione crne liste osoba kojima se zabranjuje ulazak u Ameriku, ili im se zaleđuje i oduzima imovina, uticalo je na društveni tok kroz spremnost da se zauzvrat učini i više od traženog.

Sa druge strane, oni koji su izgradili svoju poziciju u društvu na unutrašnjoj podršci sankcionim merama kao opravdanoj akciji protiv bezakonja i nasilništva, i danas su jezgro liberalnog, dakle politički najuticajnijeg javnog menjenja.

Ukidanje sankcija bio je jedan od glavnih izvora podrške postmiloševićevskoj vlasti – kampanja se na primer vodila kroz dolazak konvoja cisterni „Energija (nafta) za demokratiju“ iz Norveške, koju je sprovodila grupa stručnjaka G17 predvođena Mlađanom Dinkićem.

Valja se podsetiti kako je naša štampa o sankcijama UN pisala pre gotovo punih 30 godina, kada su uvedene, u maju 1992. „Rezoluciju Saveta bezbednosti 757. kojom su uvedene sankcije Srbiji i Crnoj Gori i koja je predviđala potpuni međunarodni ekonomski embargo prema nepriznatoj SRJ predložile su Francuska, Velika Britanija, SAD, Belgija, Maroko i Mađarska, izglasana je uz podršku Rusije sa 13 prema 0, a uz uzdržavanje Kine i Zimbambvea. Istovremeno SAD je donela odluku o zamrzavanju svih sredstava i imovine koju SRJ i RS poseduju u Americi. Džejms Bejker u UN izjavljuje da ukoliko budu iscrpljena sva ekonomska sredstva za opamećivanje Srbije, može doći i do primene vojne sile“.

Sankcije UN, ali i EU, pratile su one glavne američke, koje su zvanično ukinute 2001. kada su pojedinci iz Miloševićevog režima „skinuti“ sa crnih lista, ali ne i svi. Na snazi je međutim, ostala predsednička uredba, koju je sada Bajden ponovo potpisao, i po kojoj je moguće primeniti kanzene mere prema onima koji ne poštuju međunarodne sporazume, ali je sada naglasak i na mogućoj korupciji, podmićivanju, ili bilo čemu što može da se odredi i definiše kao politički greh i podrivanje stabilnosti.

Ne ulazeći u to kolika je sada snaga Amerike i da li je reč o pukom marketinškom potezu Bajdena u prvoj godini mandata, obnova sankcione politike može biti promašena iz nekoliko razloga. Prvi je što su sankcije u prethodnih 30 godina postale uobičajeno i široko primenjivano sredstvo u međunarodnim odnosima i više jednostavno nemaju tu težinu javnom mnjenju. Na primer, koliko pre godinu, Tramp je potpisivao trgovinsku sankcionu listu prema Evropskoj uniji, sa spiskom proizvoda čiji je uvoz u Ameriku zabranjen, na kojima su bile i neke vrste francuskih sireva. Ko se recimo, uopšte seća da je 2019. postojala vest da je Stejt department proglasio sankcije protiv određenih pojedinaca i firmi iz Srbije, zbog izvoza oružja u svetskim zonama pod embargom?

Drugi, isto tako jak razlog, jeste što je ovo vreme drugačije društvene normalnosti usled korona pandemije, koje proširuje pojam sankcije na razne prihvaćene zdravstvene zabrane i time tupi „kaznenu“ oštricu. Na primer, o ulasku nevakcinisanih stranaca u određenu državu i slično.

Treće, jedini ozbiljan odjek koji bi obnovljena sankciona politika mogla da donese jeste da se određeni političar/vladar stavi na „crnu listu“ i označi kao opasan po mir na Balkanu. Međutim, to isto tako može biti vrlo opasno samo po sebi, jer nosi rizik rušenja trodecenijske političke konstrukcije Balkana na štetu upravo Vašingtona, kao glavnog konstruktora.

Izvor: Demostat

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

2 reagovanja na “Obnova sankcione politike”

  1. A zasto ne bi na predlog Rusije u UN se uvele sankcije za manipulatore i sankcije po merilima Istocnih zemalja ipak nemaju svi iste poglede na svet i zivot , ali najbolje bi bilo ukinuti sankcije a od kada su uvedene sa sve primerima moglo bi se dokazati da se nepravedno uvode i to iskljucivo zarad onih koji su se okoristili tim sankcijama .
    Izvesti zakljucak i ko se okoristio sa uvedenim nepravednim sankcijama.
    Moze i u nasem poslednjem slucaju u vezi KiM ali i prethodnim od pre nekoliko godina uvedenim Srbiji, ko se okoristo, pa zna se , samo glupa budala nece da vidi ono sto se vidi.

  2. Od Bajdena i te ekipe se nista dobro nije ni ocekivalo, sta je dobro u njegovoj politici ?.
    Cas navijam za Nemce da se opamete u odnosu na njih , verovatno su oni jedini koji bi mogli da ih uklone sa ovih prostora , nije da ih ne volim (Amere) , bas mi se dopadaju ali Bajden & Co nikako ali i Nemci grese sledeci ih, kada su ih god sledili pogresili su , zasto je to tako ?. Odnosno pitanje za Nemce ..Cega se boje da vode samostalnu politiku , ali ko zna kakvi bi bili i Nemci ne u ekonomskom smislu vec u politickom ako se osile . Eto ta Amerika je silna i zato se ne dopada nikome , makar onima koji ne vole silu i nepravdu a to je bas njihova politika , verujem da se ne dopadaju cak ni onima koji sire njihove zastave misleci da im oni KAO nesto cine. DANAS JEDNO SUTRA DRUGO A TO SUTRA DRUGO ko zna kako ce da izgleda ?.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.