Vreme kada je Azra Eminović postavila neke pionirske i juniorske atletske rekorde odavno je prošlo, ali njima vreme nije prošlo.
Tadašnjem čudu od deteta smešila se blistava sportska karijera. Najednom, u 22. godini života Eminovićeva donosi odluku da je porodica važnija od sporta. U zenitu karijere napušta atletiku, kojoj ostavlja pionirske rekorde Srbije na 2.000 (6:10,61 – Beograd 2001.) i 3.000 metara (9:22,77 u rumunskom gradu Konstanci – 2003. godine), kao i juniorska i mlađe juniorska rekordna vremena na 2.000 (6:07,03 – Senta 2005. godina).
U međuvremenu zasnovala je porodicu i rodila dve kćerke. Taman kada su se medijski poslenici počeli pitati, gde je i šta radi, želeći da je na sportske stranice vrate kroz rubriku – kucamo na vrta zaboravljenih asova, Azra se pod udatim prezimenom Nurković pobrinula da u medijima postane prisutna ne po vremeplovu, već po onome što trenutno radi. Krajem prošle godine se posle šest leta odsustvovanja vratila na stazu, rešena da ovo bude godina koja će se, između ostalog, pamtiti i po njenom atletskom povratku. T
renira sa Safetom Maljevcem u AK Pazar i željno iščekuje nove nastupe. U prvom ovogodišnjem, sada 28-godišnja atletičarka dokopala se pobedničkog postolja.
Kod nas atletska sezona tradicionalno počinje uličnom trkom u Mrsaću kod Kraljeva. Treće mesto na njoj smatraš uspehom, ili?
– Prezadovoljna sam. U punom sam treningu i realno u ovom trenutku Amela Terzić i Teodora Simović su ispred. Nisam nezadovoljna ni zaostatkom za njima, 29 i 18 sekundi.
Pre prelaska na stazu slede još dva do tri ispita van tartana. Očekivanja?
– Već danas na Svetosavskoj trci u Valjevu i na Belom krosu u Košutnjaku 12. februara, biću još bolja. Poznajem te staze, jeste bilo davno, ali pobeđivala sam u obe trke. Ne kažem da ću pobediti i sada, ali da ću najboljima biti jaka konkurencija – hoću. Sve što sada radim je u sklopu krajnjeg cilja da na stazi budem ona prava. Vidim sebe u vrhu na 5.000 metara, za početak bitno je da rezultat spustim na ispod 17 minuta, posle toga sve će biti lakše. Mislim da mi je na toj distanci mesto u reprezentaciji.
Kakav preokret se dogodio u glavi Azre Nurković, koji te je posle dugog odsustvovanja ponovo doveo na stazu?
– Ništa se nije dogodilo odjednom. U martu prošle godine čvrsto sam odlučila da se vratim atletici. Želela sam da radim kao trener u klubu u kojem sam napravila svoje najveće rezultate. Razgovarala sam sa Rifatom Zilkićem i nisam ni slutila da za mene nema mesta u AK Novi Pazar. Uglavnom, nisam naišla na razumevanje, iz kojih razloga stvarno ne znam. Posle samo jedne rečenice lako sam se dogovorila sa Safetom Maljevcem doajenom novopazarske atletike. NJegov klub Pazar, koji je u tom trenutku bio u statusu mirovanja, širom mi je otvorio vrata. Posle samo nekoliko dana u meni se ponovo probudila želja da nastavim tamo gde sam stala. Nisam pogrešila, stižem da radim na sebi i sa drugima. Ni sa jednog od četiri RTS-ova krosa moja nova ekipa nije se vratila bez medalje. Ti rezultati su mi dali za pravo, i sad kažem – pogodila sam u centar mete. U prvom sam bila deseta, pa, osma, onda šesta i na kraju peta. S tim rezultatom dokopala sam se mesta u reprezentaciji Srbije za Balkanski kros u Ćupriji. Nažalost, iz meni potpuno nejasnih razloga poziv je izostao. Mogu samo da nagađam zašto sam zaobiđena. Neka, vratiće mene rezultati u reprezentaciju. Ozbiljna sam, da nisam ne bi samo za nekoliko meseci sa 65 došla na 51 kilogram telesne težine.
Ipak, mnogi i dalje misle da motivi za povratak atletici stanuju na nekom drugom mestu.
– Ničega zagonetnog nema. Shvatila sam da su porodica i atletika moj život i da mogu zajedno. Naravno, želim i svim nevernim Tomama da dokažem da u ovom sportu imam još što šta da kažem. U mom privatnom životu se mnogo toga promenilo, što ne bi moglo da se kaže za dugoprugašku konkurenciju u zemlji. Vidim sebe kao nekoga ko može mnogo toga da promeni na 5.000 metara. Prosekom se nikada nisam zadovoljavala pa neću ni sada.
Šta poručuješ onima koji smatraju da si posle šestogodišnjeg odsustva iz vrhunske atletike, 28 godina života i dva porođaja, napravila neozbiljan potez?
– I to je jedan od razloga mog povratka. Moje namere su ozbiljne, a ja nisam bivša atletičarka. Znam šta su mi ciljevi. Jedan od važnijih je nastup na Balkanskom prvenstvu u Novom Pazaru, u julu ove godine, naravno ako ga uopšte bude. Hoću da zablistam pred svojom publikom i mojim narodom. Onima koji smatraju da sam neozbiljna neka samo pogledaju činjenice. Imam porodicu, koju volim najviše na svetu, a porodica ne trpi da se vreme uludo gubi na nekakve gluposti. Ničega u mom kambeku nema čudnog. Mnogo je sportistkinja koje su se poput mene ostvarile kao majke i onda se vratile sportu. Trenutno imate kao dobar primer rumunsku atletičarku Ankute Bobocel. Ako je njoj pošlo za rukom, zašto to ne bi bio slučaj i sa mnom.
Neko si ko je u vreme najveće slave važio za favorita u najvećem broju trka. Pobede su se nizale, sada ih nema. Kako se neko ko je navikao da pobeđuje oseća kad ne pobeđuje?
– Tu lekciju sam odavno uspešno savladala. Znam da se nosim sa porazima, nikada mi se nije događalo da sam besna i odmah klonem duhom, naprotiv, iz svakog gubitka trke sam izlazila još jača. Ako ih pravilno razumeš niko bolje od poraza ne može da ti pokaže pravac kojim treba da ideš. Prošla sam mnogo toga, nagledala se svega i svačega i doživela ono što je trebalo i što nikako nije trebalo. Važno je imati prave ljude uz sebe, što ranije nije uvek bio slučaj. Moj tim čine, trener Safet Maljevac, doktor Seda Ličina, fizioterapeut Damir Iković i klupski drugovi. Još uvek verujem u ljude, iako su me mnogi razočarali.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
