O neuspehu „Orlova“ na Evrobasketu: Ne znamo protiv niskih i brzih

Nažalost, tako rana eliminacija posledica je selekcije, onoga što smo mogli da napravimo i uradimo, a nismo.

Nama fale brzi spoljni igrači, takve nemamo ni u našim klubovima, što kompenzujemo dovođenjem Amerikanaca.

Tokom selekcije igrača u mlađim kategorijama, akcenat stavljamo na velike i one koji dobro razmišljaju, a zanemarujemo brze, eksplozivne, tehnički obučene i onda nam se to vrati na velikoj sceni.

Nama je problem pravio svaki niži bek određene brzine, tehničke veštine i šuta.

Nikola Jokić je trebalo da igra više, sigurno u prva tri minuta poslednje četvrtine kada smo počeli da padamo.

Bez Jokića i Micića lako smo gubili prednost, nismo umeli ni da je sačuvamo kada je ona bila dvocifrena. Falilo nam je više kvalitetnih i igrača koji prave razliku.

Gubili smo postepeno i samopouzdanje, a posebno se to videlo nakon promašenih otvorenih šuteva Gudurića i Lučića. Italijani su pogađali iz težih pozicija, ali su imali veliko samopouzdanje, koje je, kako se meč bližio kraju, samo raslo.

Čini mi se i da je selektor Pešić odustao od svojih trenerskih principa: dobra odbrana, bez ikakvog kalkulisanja i organizovan napad u kojem se traže slabe tačke rivala.

Istovremeno, nedostajali su nam igrači kakve je Pešić imao tokom prethodnog mandata u reprezentaciji. Setimo se minijatura Šćepanovića, Gurovića, Koturovića koji su predstavljali tas na vagi u pobedama nad Amerikom, Novim Zelandom… Jaramaz, Gudurić naprosto nisu takvog kvaliteta.

Falili su nam Bogdanović zbog povrede i Teodosić, kao posledica odluke selektora Pešića. Vremenom smo morali i da menjamo način odbrane; konstantna preuzimanja bila su posledica nemanja snage i svežine vodećih igrača što je protivnik vešto iskažnjavao.

Moraćemo nešto da menjamo i treba da menjamo. Slaba naša liga, kao i epizodne uloge srpskih igrača u Zvezdi i Partizanu sve više uzimaju danak na reprezentativnom nivou.

Odgovornost je i na Savezu, to što se diče obezbeđenim uslovima, trebalo bi da bude normalno, a finansijski je nešto što bi svaki reprezentativac mogao da plati iz svog džepa.

Pogledajmo samo kakvu selekciju plejmejkera vršimo u poslednji tridesetak godina. Još iz mog vremena, od Sretenovića, Pavićevića, moje malenkosti… retki su bili oni koji su uspeli da iskoče iz šablona u kojem su se plejmejkeri prilagođavali i podređivali visokim igračima.

Miloš Vujanić i Saša Đorđević su iskočili, Sale zbog svog karaktera i izvrsnog talenta. Mi nikako da shvatimo da se danas u NBA traže igrači jaki na lopti, takozvani bolhendleri, snažni, brzi, odličnog šuta.

U tom pogledu, mnogo kaskamo, a talenti Jokića i Teodosića su to negde zamaskirali.

O struci možemo i treba da pričamo, ali i da pođemo od toga da nam sa najmlađima rade treneri koji mesečno primaju trista evra, treninge vode kasno uveče, u periodu kada bi trebalo da budu sa svojim porodicama.

Onda i ne čudi što se ne zadržavaju puno, menjaju profesiju ili odlaze u Kinu…Da ne pričamo o tome koliko se i na koji način u struku mešaju predsednici klubova, od kojih većina troši državni novac.

Autor je košarkaški trener.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.