Odbojkašice Srbije posle finala u Briselu: Gorčina poraza, priznanje Turkinjama i okretanje ka kvalifikacijama za Olimpijske igre

Već od 16. septembra, nepune dve nedelje iza finala s Turkinjama u Briselu, obe reprezentacije kreću u nova iskušenja, prelazeći iz dvorišta Evropske odbojkaške konfederacije (CEV) u dvorište Svetske odbojkaške federacije (FIVB). Učestvovaće, Srbija u Ningbou u Kini, a Turska u Tokiju, na kvalifikacionom turniru za olimpijske igre dogodine.

U nadmetanju po osam selekcija svake sa svakom po ligaškom modelu u Pariz će po dve prvoplasirane (treći turnir je u Lođu).

Posle finala u glavnom gradu Belgije, u dvorani iz koje su odbojkaši Srbije krenuli ka evropskom tronu u pariskom „Bersiju“ 2019, ostala je gorčina zbog poraza (3:2), ali je i nju nadjačao sportski duh da se oda priznanje protivniku na zasluženoj pobedi.

„Malo je nedostajalo da se okitimo najsjajnijom medaljom. Ne možemo biti nezadovoljne, bilo je izuzetno naporno leto, išle smo u jednom, drugom, trćem sastavu. Izostao je taj finalni turnir Lige nacija, pa smo se pripremale za evropsko prvenstvo. Mislim da nije mala stvar biti u dve najbolje ekipe u Evropi, e sad to što smo mi navikle, što smo uvek spremne na najveća dela, to su neke stvari koje mi znamo kako ih preživimo i odbolujemo. Ali, opet kažem, mislim da je jedan ogroman uspeh igrati finale Evropskog prvenstva. Verujem da ćemo se brzo oporaviti, već sledećeg petka idemo u Kinu na kvalifikacije za Olimpijske igre. Već sam čula da svi najavljuju kvalifikacije od samog Evropskog prvenstva. Biće naporno, sam odlazak u Aziju, adaptacija, sedam-osam utakmica za kratak period. Neće biti lako, ali se nadam da će biti uspešno završeno i da ćemo se nekog 25. septembra vratiti, zaokružiti priču i moći da kažemo da je uspešno leto iza nas“, sumira Maja Ognjenović, naš kapiten, koja godinama svoju igračku veštinu ugreađuje u medalje reprezentacije.

Ona ističe da je Srbija izgubila od protivnika dostojnog titule evropskog prvaka, znamenja koje je ona ponela 2011. i 2019.

„Moram da priznam da je izostalo možda malo više energije i želje, koliko god to nekarakteristično zvuči za jednu finalnu utakmicu. To sam tako ja doživela, možda sam samo ja tako osećala. Naravno da niko ne voli da gubi finala, svaki poraz u finalu užasno teško pada. Nismo, međutim, izbgubile od nekog protivnika koji se tek pojavio na odbojkaškoj sceni. Oni u svojim redovima imaju tri ili četiri vrhunska igrača, koji godinama igraju na vrhunskom nivou i najboljim klubovima u Evropi“.

I Tijana Bošković, naša najubojitija odbojkašica i u finalu (37 poena), žali za zlatom, a već misli na kvalifikacije u Kini, jer je odbojkaški Olimp jedini vrh koji naše, važeće svetske prvakinje, nisu zaposle.

„Kad se utisci slegnu, sigurna sam da ćemo osećati ponos. Borili smo se do poslednjeg poena, dale smo sve od sebe. Videli ste koliko je meč bio neizvestan. Ponosna sam na sve što smo uradili na ovom prvenstvu. Vratite se na polufinale i na sve one setove koje smo gubili, kao i u ovom finalu. Gubile smo u trećem setu, ali smo ga preokrenuli i dobili. Nažalost nismo uspeli da osvojimo još jedno zlato za Srbiju, ali moramo što pre da se okrenemo naredne utakmice i takmičenja. Pre svega olimpijskim kvalifikacijama koje su podjednako važne kao i Evropsko prvenstvo. Želimo da odemo na Olimpijske igre i da se borimo za ono što nam fali“.