Odlazak splitskog Kalimera: Kako je iza leđa Marija Boljata izgubljena „Bitka za Beograd“

Boljat, najčešće levi bek, bio je od one fele odbrambenih igrača koje bi svaki trener poželeo – pouzdan, požrtvovan, okretan, hitar, britak.

U Hajdukovoj istoriji, kojoj je posvetio deceniju pregnuća (1969-1979), ipak je ostao upamćen kao zlatna rezerva, onaj koji prvi ulazi u igru kao zamena, s brojem 13 na poleđini dresa u klasičnoj numeraciji tima (dvanaestica je bio rezervni golman).

Najniži, a glavom doneo trofej

Splitska publika, imajući u vidu da je njegov status tako potcenjen, dala mu je nadimak Kalimero, aludirajući na junaka crtanog filma, crno pače s kapicom od ljuske jajeta, koje ide svetom i jada se – „to je nepravda, prava pravcata nepravda“.

Najveći doprinos za trofejnu salu kluba dao je na Dan republike, 29. novembra 1974.

Iako najmanjeg rasta na terenu, glavom je u prvom poluvremenu postigao jedini gol na meču finala Kupa protiv drugoligaša Borca iz Banjaluke na Stadionu JNA u Beogradu, pred dvadesetak hiljada gledalaca.

Na istom mestu je 17 godina kasnije Alen Bokšić jedinom pogotkom u majskoj utakmici presudio Crvenoj zvezdi, pred kojom je bio najveći uspeh njene istorije – finale Kupa evropskih šampiona s Olimpikom iz Marselja. Trijumfom svih trijumfa u Bariju nadomešten je poraz u poslednjem finalu Kupa cele Jugoslavije.

Lekcija Realu na Starom placu

Boljatovu karijeru je obeležio još jedan od malobrojnih golova koje je dao, s obzirom da mu to i nije bio glavni posao.

Kad je Hajduk uzeo šaampionsku titulu 1971, prvu posle 16 godina, u goste mu je za prijateljsku utakmicu potkraj juna došao madridski Real s proslavljenim trofejnim trenerom Migelom Munjozom i čuvenim predsednikom kluba Santijagom Bernabeuom.

Poprište nezaboravnog duela bio je Stari plac, gde su „bili“ dočekivali rivale do seljenja na Poljud 1979.

Navodno je Bernabeu uoči utakmice pitao kolegu Tita Kirigina, svog domaćina: „Gde vam je glavni stadion, zar ćemo igrati na pomoćnom?“.

Sleglo se 25.000 duša, koliko je i moglo.

Hajduk je do poluvremena vodio s 3:0, a Boljat je postigao treći gol. Zatim je bilo i 4:0, a nadmeni Real, izgleda potpuno nespreman po završetku sezone, spasao je čast s dva gola do kraja (4:2).

Lukavi Kano i incident sa Huanitom

Boljat je dobre igre u Hajdukovoj prevlasti u domaćim okvirima krunisao s pet utakmica u reprezentaciji.

Prve tri je odigrao u 17 dana.

Debitovao je 13. novembra 1977. u dragocenoj pobedi protiv Rumunije (6:4) na stadionu Steaue u Bukureštu u kvalifikacijama za Mundijal u Argentini 1978.

Selektorska komisija Marko Valok, Stevan Vilotić i Gojko Zec dala mu je šansu i tri dana kasnije u prijateljskoj utakmici s Grcima na Arisovom igralištu u Solunu (0:0).

Vrhunac godine bio je okršaj sa Španijom 30. novembra, koji je zbog značaja nazvan „Bitka za Beograd“.

I jednoj i drugoj reprezentaciji to je bio poslednji meč u kvalifikacijama, a „plavima“ je odgovarala samo pobeda s dva ili više golova razlike.

Važnost susreta je na „malu Marakanu“, kako su Zvezdin stadion predstavili u španskoj štampi, sabrao najmanje 70.000 gledalaca, po megalomanskim procenama i svih 100.000. Igralo se u sredu, dan posle Dana republike, u rano popodne (početak u 13.30 časova).

Boljat je stavljen na levog beka. Zadatak mu je bio da među uzdanicama Lasla Kubale motri na udarnu igrlu madridskog Atletika Rubena Kana, Argentinca koji je imao špansko državljanstvo.

U izuzetno napetoj igri, u kojoj je oba tima obuzela nervoza, s čestim preoštrim prekršajima (Boljat zaslužio žuti karton u 42. minutu), Jugoslavija je podbacila. U stihijskom nastupu bez vidljivog plana imala je tek dve-tri svetle tačke.

Kažnjena je u 71. minutu Kanovim pogotkom, ispostavilo se jedinim na meču, koji je „crvenoj fruiji“ i definitivno otvorio vrata južnoameričkog tla.

Malo jači pas je jedan španski igrač krajnjim naporom stigao da lopta ne ode u gol-aut. I ne samo da je stigao nego je i perfektno centrirao levom.

Dok je lopta putovala na suprotnu stativu u loše postavljenoj jugoslovenskoj odbrani se Boljatu iza leđa prikradao Kano.

Zahvatio je loptu volejom unutrašnjim stopalom, ali je njena putanja bila tako precizna i tako neuhvatljivo nezgodna da je golman Ivan Katalinić, takođe hajdukovac, jednostavno bio nemoćan.

Utakmica gotovo i da nije upamćena po tom pogotku već po izgredu u zategnutoj atmosferi.

Kada je nedugo zatim iz igre izlazio napadač Huanito, koji je palcem nadole isprovocirao publiku, sa zapadne tribine iznad klupe za rezerve u glavu ga je pogodila staklena flašica koka-kole.

Kraj u Šalkeu kod Jusufija

Elem, Boljat je u leto 1979. prešao u Šalke, kad i desni bek zagrebačkog Dinama Vilson Džoni.

Došli su na uticaj bivšeg Partizanovog asa Fahrudina Jusufija, koji je u timu iz Gelzenkirhena bio pomoćni trener, ali je posle dve smene zbog nezadovoljavajućih rezultata priveo kraju sezonu 1979/80.

Bio je trener i u idućoj, ali bez Boljata, koji je završio karijeru s nepunih 28 godina.

U Šalkeu je odigrao samo devet utakmica u Bundesligi Nemačke, ali je dao dva gola.