Zašto ima toliko političkih kukavica na visokom nivou?

On je naglasio važnost opiranja talasu laži, fanaticizma i besmislene pohvale koja često prevladava u vremenima političkih i društvenih previranja.

Žores je tu hrabrost sam predstavio kada je, na pragu Prvog svetskog rata, pokušao da spreči rat organizovanjem generalnog štrajka između Francuske i Nemačke. Njegova posvećenost miru na kraju ga je koštala života, kada ga je 1914. godine ubio francuski nacionalista.

Međutim, ova hrabrost nije ograničena na poznate ličnosti poput Žoresa. Obični ljudi širom sveta svakodnevno pokazuju ovu vrstu hrabrosti, piše kolumnista Gardijana Aleksander Harst.

Bilo da su to doktori i humanitarni radnici koji rizikuju svoje živote kako bi se starali o onima u ratnim zonama i izbegličkim kampovima, ili pojedinci poput Rumejse Ozturk, doktorantkinje koja je uhapšena u SAD-u zbog kritike neprestanog bombardovanja Gaze, prava hrabrost često se nalazi u volji da se stane u odbranu istine i pravde, čak i suočeni s opasnostima.

Ostali primeri hrabrosti uključuju savesne Izraelce koji odbijaju da služe u vojsci zbog svog protivljenja okupaciji Palestine, kao i refuznike koji odbijaju da učestvuju u akcijama koje smatraju nemoralnim. Tu su i demonstranti u Tbilisiju, Beogradu i Istanbulu – obični građani suočeni sa represijom.

Primeri političke hrabrosti od strane onih na vlasti, međutim, čine se manje brojni. Volodimir Zelenski je to pokazao neprekidno.

Francuski sudije su, takođe, pokazali hrabrost kada su održali vladavinu prava što bi u normalnim vremenima bila samo njihova dužnost, ali u današnjim vremenima značilo je suočavanje sa pretnjama smrću.

Papa Franja je pokrenuo reforme u Katoličkoj crkvi da bi je učinio saosećajnijom i inkluzivnijom, i nije skrenuo sa tog puta.

Nije menjao „strategiju“ kada prisustvo na misama nije poraslo, jer on nije imao strategiju – jednostavno je radio ono što je ispravno.

S druge strane, poslednjih meseci svedočili smo političkom kukavičluku na visokom nivou da o njima mogu govoriti samo u širokim kategorijama.

Sudije američkog Vrhovnog suda, koje su prošlog leta učinile gotovo sve da stvore monarhijsku predsedničku vlast, koja može da krši zakon po želji bez posledica. Pravne firme koje su ponudile stotine miliona dolara pro bono rada administraciji koja se bavi razgradnjom vladavine prava.

Izvršni direktori i kompanije koje su se trudile da ugode predsedniku otkazale su inicijative za inkluziju. Gotovo komično upadljiv nivo prevare, navodne korupcije i trgovine insajderima.

Kongresni republikanci koji su rasprodali ustavne principe svoje zemlje da bi izbegli predizbore – ili možda, kako je to rekla senatorka Liza Murkovski, zato što se „svi plašimo… jer je odmazda stvarna“.

Šta je pravedno? Ko se ponaša časno? Sa hrabrošću? Kada smo prestali da smatramo normalnim da razmišljamo o takvim pitanjima – i da to zahtevamo od ljudi koji nas vode?

Pošto im nije preostalo nikakvo drugo rešenje Univerzitet Harvard konačno je doneo odluku da se suprotstavi sramnim zahtevima Trampove administracije.

To ne znači umanjivanje moralne hrabrosti u odluci. Drugi univerziteti su možda imali i pravili različite izbore kada su bili u istoj situaciji. Kao rezultat stava Harvarda, stotine predsednika koledža i univerziteta odlučilo je da je bolje držati se zajedno nego pasti jedan po jedan.

Ali možda bi u ovom trenutku Harvard i druge elitne škole poput njega mogle iskoristiti priliku da razmisle o tome kakve su tačno vrline usađivale svojim učenicima.

Godinama je skoro polovina diplomaca Harvarda prešla pravo iz kampusa u uloge u konsultantskim firmama i investicionim bankama.

To je obeshrabrujuće, ali možda i nije iznenađujuće, s obzirom na to da je, prema njihovim novinama, Crimson, u protekle četiri decenije mnogo više prvogodišnjaka bilo zabrinuto za to da postanu „dobro finansijski situirani“ nego da „razvijaju smisleni životni filozofiju“.

Kada primarna metrika postane „uspeh“ u sticanju nečega – novca, sledbenika, teritorije, glasova – društvo gubi svoj moralni centar.

Kao što je Pankaj Mišra napisao u svojoj knjizi „Age of Age“ iz 2017. godine, deo krize sadašnjeg trenutka je to što je komercijalno društvo oslobodilo pojedince koji su odvojeni jedni od drugih ili iz nekog većeg društvenog tkiva.

Može zvučati pomalo staromodno, gotovo konzervativno, osuditi slom društvenog angažmana sa moralnošću u javnom životu.

Ali ja to odbacujem. Bez sposobnosti da razmišljamo i govorimo u pravom moralnom jeziku, završavamo na mestu gde više nema stida u licemerju, gde nema nečasnosti u pohlepi, gde da li je nešto istinito ili lažno manje znači od toga koliko ljudi u to veruje.

Završavamo na mestu gde najbogatiji čovek na svetu nadgleda seriju opasnih smanjenja pomoći koja će indirektno ubiti stotine hiljada dece i osuditi milione drugih na smrt od bolesti. Postoji odgovarajući opisni izraz za to: reč je zlo.

Mnogi mediji, američki mediji, svakako imaju mnogo da odgovore na način na koji su orijentisali javni razgovor.

Previše često su pristupali politici prvenstveno kao trci konja. Šta ovo ili ono znači za izborne šanse kandidata? Kako će se to odraziti na anketama?

Ko je gore, ko je dole? Ko se slaže, ko se ne slaže, i šta svaka stranka kaže o drugoj? Ono što mediji ne vole da rade, jer je mnogo teže i mnogo rizičnije, jeste da govore o tome da li su predložene politike i odluke koje se donose moralno pohvalne, pravedne, časne, hrabre.

Fokus na govorenju istine, one vrste koju je Žores veličao, širom otvara druga vrata. Među njima, sposobnost da se pređe sa političkog pitanja – šta želimo? – hrabrijem: da li je to ono što treba da želimo?