Neće biti redova za hleb sledeće godine: Stručnjak analizira stanje ruske ekonomije

Tri godine je rusko Ministarstvo ekonomskog razvoja bilo interni optimista Kremlja, sa prognozama rasta koje su više ličile na uspavanke nego na hladnu analizu.

To se sada promenilo, piše u analizi za CEPA.org Aleksandar Koljandr, specijalizovan za rusku ekonomiju i politiku.

Ažurirana makroekonomska projekcija ministarstva, objavljena 12. maja, prvi je zvanični dokument koji priznaje da Rusiju očekuju najmanje još dve godine stagnacije i da na drugoj strani nema oporavka na vidiku.

Po prvi put, ministarstvo je pesimističnije od Centralne banke što predstavlja preokret dugogodišnje podele uloga u kojoj je banka igrala ulogu „lošeg policajca“, a ministarstvo onoga ko širi optimizam.

I zvanična retorika se sada prilagođava tome. Ministar ekonomije Maksim Rešetnjikov počeo je da opisuje usporavanje ekonomije kao „prirodnu cenu obuzdavanja inflacije“ i „fazu finog podešavanja“.

Vladimir Putin, koji se u aprilu javno žalio na slab privredni rast, dobio je umirujuće objašnjenje prema kojem se Rusija samo „hladi“ nakon pregrevanja iz perioda 2023.- 2024. i nastaviće svoj uspon kada inflacija oslabi i kamatne stope padnu.

Međutim, nova prognoza tiho protivreči toj priči. Ciklična pauza ne traje dve godine, ne guši investicije i ne poklapa se sa tvrdoglavo visokom inflacijom.

Objavljeni podaci ministarstva otkrivaju nešto što njegovi zvaničnici ne mogu javno da kažu: da su ograničenja ruske ekonomije strukturna i da su direktna posledica rata.

Vojna potrošnja porasla je sa tri odsto BDP-a 2021. godine na osam odsto u 2025. Odbrambeni sektor radi u tri smene, usisava radnu snagu iz civilnih industrija i unapred se finansira. To je prvo finansirano iz Nacionalnog fonda blagostanja, zatim povećanjem poreza, a potom skupim domaćim zaduživanjem.

Svaki od tih izvora likvidnosti sada je gotovo presušio. Visoke kamatne stope nisu, tvrde blaži kritičari Kremlja, hir guvernerke Centralne banke Elvire Nabiuline, već su neizbežna reakcija na fiskalnu politiku koja ubrizgava novac u ratnu ekonomiju dok sankcije blokiraju uvoz i tehnologije koje bi taj novac inače apsorbovale.

Jaka rublja koja se često predstavlja kao znak otpornosti, zapravo je druga strana iste medalje: kolaps uvoza izazvan sankcijama, slabom tražnjom i kontrolom kapitala.

Očekivanje pada cena nafte zasniva se na pretpostavci da će globalna potražnja oslabiti, uz priznanje da se ruska nafta prodaje po sniženoj ceni.

Skupi krediti odraz su inflacije koju sam budžet proizvodi. Ništa od toga nije ciklično. Sve to pokazuje kako izgleda ekonomija koja je odsečena od zapadnih tržišta, kapitala i tehnologije, i primorana da troši na tenkove umesto na produktivnu proizvodnju.

Rat u Iranu i nedavna odluka administracije Donalda Trampa da izda opšte licence koje ublažavaju deo sekundarnih sankcija protiv Rosnjefta i Lukoila pružili su Kremlju delimično olakšanje.

Za razliku od prethodnih kriza na Bliskom istoku, ovaj sukob pokazuje sve znake dugotrajnog trajanja, što održava geopolitičku premiju na cenu nafte mesecima, a ne samo nedeljama.

Izuzeci za Rosnjeft i Lukoil, koliko god bili ograničeni, ublažili su zabrinutost kupaca u Indiji, Turskoj i Kini, koji su počeli da se povlače nakon sankcija američkog Ministarstva finansija uvedenih u oktobru.

Zajedno, ova dva razvoja događaja daju Rusiji skroman fiskalni oslonac upravo u trenutku kada je budžetu najpotrebniji.

Problem je u tome što je taj oslonac fiskalne, a ne strukturne prirode. Veći prihodi mogu ublažiti ovogodišnji deficit, ali ne mogu obnoviti investicionu klimu, deblokirati uvoz tehnologije niti popraviti stanje na tržištu rada.

Čak i pretpostavke samog ministarstva – da će cena ruske nafte „Ural“ od 2027. nadalje biti oko 50 dolara po barelu – pokazuju da ni zvaničnici unutar sistema ne očekuju da će ovo olakšanje trajati dovoljno dugo da ponovo pokrene rast.

Računica budžeta za narednu godinu izgleda nezgodno. Zasnovana na starim, optimističnijim prognozama, sada deluje kao da mu nedostaje između dva i tri biliona rubalja (28–42 milijarde dolara) prihoda, što bi potencijalno moglo udvostručiti planirani deficit.

Deo tog manjka biće pokriven iz Nacionalnog fonda blagostanja kroz budžetsko pravilo – mehanizam koji čuva višak prihoda od nafte kada su cene visoke i dopunjava budžet kada su niske.

Ostatak će morati da dođe kroz smanjenje potrošnje, povećanje poreza ili novo zaduživanje, a na sve to se Rusija već u velikoj meri oslanjala tokom prethodne dve godine.

Pritisak će se preliti i na sam poreski sistem. Ruski porez na eksploataciju mineralnih sirovina – glavni instrument za prikupljanje prihoda od nafte – povećan je 2024. kako bi zamenio izvozne carine, ali pri niskim cenama nafte donosi sve manje prihoda, jer odbici zasnovani na formulama, subvencije i povraćaji akciza vraćaju sve veći deo novca kompanijama.

Isti sistem koji je ublažavao efekte visokih cena sada pojačava budžetski manjak. Ministar finansija Anton Siluanov nagovestio je da će budžetsko pravilo biti tiho prepravljeno – birokratski način da se kaže da će parametri biti prilagođeni dok se brojke ne uklope.

Rashodi za odbranu i socijalna davanja smatraju se nedodirljivim. Civilne investicije, infrastruktura i Putinovi mnogo reklamirani „nacionalni projekti“ – nisu.

Ništa od ovoga ne znači kolaps. Ruski državni dug je nizak i iznosi oko 17 odsto BDP-a, bankarski sistem je stabilan, zaposlenost visoka, a plate i dalje polako rastu. Neće biti bega iz valute, dužničke krize niti redova za hleb 2027. godine.

Kremlj će nastaviti da finansira rat u Ukrajini. I upravo je to, u izvesnom smislu, poenta nove prognoze: ona formalizuje kompromis koji je Vladimir Putin izabrao.

Od tri stvari koje vlada pokušava istovremeno da postigne – finansiranje rata, kontrolu inflacije i privredni rast – Rusija sada može da upravlja samo sa dve. Treća, rast, biće žrtvovana.

Još važnija promena je konceptualna. Do ovog proleća, rat i sankcije su zvanično predstavljani kao privremeni šokovi koji će jednog dana proći. Nova prognoza ih sada ugrađuje u samu osnovu ekonomskog modela.

To je sada ekonomija koju Rusija ima: hronično sporija od globalnog proseka, hronično bez dovoljno novca za bilo šta osim vojske i države, sve zavisnija od Kine, tehnološki zaostala i u stalnom gubitku ljudi koji bi mogli nešto da promene.

To nije slika zemlje koja ide ka provaliji. To je slika zemlje koja se, sa iznenađujućom ravnodušnošću, miri sa dugim i sporim propadanjem i svetu šalje poruku da država možda može opstati, ali neće prosperirati.