Orbanov poraz je bolan za Putina: Stručnjak za rusku ekonomiju i o odustajanju MOL-a za ruski udeo u NIS-u

Najneposredniji udar je ideološki. Orban je bio živi dokaz da suverena, neliberalna demokratija može postojati, biti popularna i čak održiva u nekim delovima Evropske unije (EU).

Njegov pad potkopava tu naraciju i postavlja neprijatan presedan za druge „neliberalne“ saveznike Moskve -one koji su već na vlasti, poput Slovačke, one koji imaju delimičan uticaj, kao u Češkoj i one koji imaju ambicije, kao u Nemačkoj.

Svaki od tih pokreta povezan je nacionalizmom i protivljenjem EU, što se uklapa u ruske tvrdnje da je Unija preterano moćna i da joj se obični ljudi protive. Svaki od tih pokreta je ili otvoreno proruski ili, u najmanju ruku, razume ruske ambicije, piše Aleksandar Koljandr, specijalizovan za rusku ekonomiju i politiku, u analizi za Centar za evropske analize.

Većina evropskih desničarskih nacionalističkih stranaka skeptična je prema nastavku podrške Ukrajini i sankcijama protiv Rusije.

U tome je Orban takođe bio pionir. Od 2022. Mađarska je stalno komplikovala produženje sankcija Rusiji i dodelu vojne pomoći Kijevu kroz Evropski mirovni instrument (EPF). Takođe je blokirala proces pristupanja Ukrajine EU.

Orban je sve hrabrije opstruisao zapadnu podršku Ukrajini. Tokom 2024. blokirao je izmene sankcija koje su bile potrebne za kredit od 50 milijardi dolara Ukrajini, otvoreno izjavivši da neće popustiti do američkih izbora kasnije te godine, na kojima je računao na povratak Donalda Trampa na vlast.

Prošlog meseca, samo tri nedelje pre mađarskih izbora, Orban je ponovo sprečio dodelu više od 100 milijardi dolara pomoći Ukrajini, ovog puta povezujući to sa obustavom tranzita nafte kroz naftovod Družba.

U stvarnosti, Orban nikada nije bio principijelan pacifista niti duboko ideološki saveznik Rusije. Zapravo, svoju političku karijeru započeo je na antiruskoj i antisovjetskoj poziciji, za razliku od, recimo, njegovog kolege iz Slovačke Roberta Fica, koji je bio komunista.

Ali kada je glasao o sankcijama i pomoći Ukrajini, Orban je dosledno delovao kao pragmatični veto-igrač, izvlačeći koristi za Mađarsku pri svakoj prilici – novac iz Brisela, izuzeća od energetskih sankcija, kompenzacije za tranzit.

Za Rusiju je to bila velika korist. Orbanova pozicija usporavala je sankcije i pomoć Ukrajini. Rusija nije imala otvorenog saveznika, već stalnu kočnicu EU antiruskih inicijativa.

Njegova spremnost na kompromis u zamenu za novac značila je da Moskva nikada nije mogla potpuno da se osloni na njega za blokiranje najtežih mera, ali je EU to koštalo vremena, novca i političkog napora.

Sada će Moskva izgubiti tu „kočnicu“. Zvanična reakcija na Orbanov poraz zato je teško prihvatljiva. Portparol Kremlja Dmitrij Peskov možda je 14. aprila rekao: „Nikada nismo bili prijatelji sa Orbanom“, ali to očigledno nije tačno.

Njegov naslednik je već nagovestio da će obnoviti odnose sa Briselom, ne samo da bi dobio pristup skoro 30 milijardi evra grantova i fondova koje je EU zamrzla zbog Orbanovog odbijanja reformi i razgradnje demokratskih institucija.

On neće ometati politiku EU prema Ukrajini i Rusiji na način na koji je to Orban činio. Ne treba očekivati potpuni zaokret u vezi sa Ukrajinom, zbog podela u mađarskom biračkom telu i nastavka energetske zavisnosti od Rusije, ali će mađarski stalni veto nestati.

Šta još Rusija gubi? Ekonomski gledano, važnost Budimpešte je u ulozi energetskog i finansijskog mosta ka Evropi.

Orban je dosledno tvrdio da Mađarska ima pravo da nastavi kupovinu ruske energije čak i nakon što EU obustavi uvoz krajem naredne godine. Mađarska pokreće pravne postupke protiv toga, a Mađar bi mogao da nastavi taj pravni spor. Veze sa Moskvom su previše bliske da bi ih potpuno prekinuo, ali će Budimpešta sada biti manje pouzdana i sumnjičavija prema Kremlju.

Mađarska je veliki kupac ruskog gasa. U šest meseci pre ruske invazije na Ukrajinu, Gazprom i mađarski MVM potpisali su dva ugovora o isporuci 4,5 milijardi kubnih metara gasa godišnje do kraja 2036.

Kasnijim izmenama obim je povećan na 7,7 milijardi kubnih metara. Pri tim količinama, ugovor vredi oko 2,5 milijarde dolara godišnje.

Finansijski, to nije ključno za Rusiju. Ali za Gasprom, koji je izgubio skoro sve evropske kupce nakon invazije, to je važno. Pored toga, za razliku od nafte, Rusija je gas oduvek koristila više kao političku polugu nego kao izvor prihoda.

Mađar ne bi mogao mnogo da uradi u vezi sa ovim ugovorima. Standardni uslovi dugoročnih Gaspromovih sporazuma su „uzmi ili plati“: kupac plaća u celosti, čak i ako ne primi gas. Svaki pokušaj promene uslova ili ranog izlaska doveo bi Mađarsku do višegodišnje arbitraže i kazni u milijardama.

To bi više naškodilo Budimpešti nego što bi gubitak profita pogodio Moskvu. Najviše što bi Mađar mogao jeste da se povuče iz dodatnih sporazuma, što bi Rusiju koštalo više od milijardu dolara godišnje.

Međutim, pošto je ruski gas jeftiniji od alternativnog LNG-a, bilo bi mu teško da biračima objasni povećanje cena energije u trenutku ekonomske nestabilnosti. Zbog svega toga, gasni ugovori će najverovatnije ostati uglavnom nepromenjeni.

Mađarska takođe kupuje, ili je bar kupovala, više ruske nafte nego bilo koja druga zemlja u Evropi. EU je 2022. zabranila kupovinu, uvoz i tranzit ruske sirove nafte, ali je napravila izuzetke za Mađarsku, Slovačku i Češku zbog njihove zavisnosti od ruskog goriva.

Mađarska dobija oko 10 miliona tona nafte godišnje preko naftovoda Družba. Uključujući Slovačku, gde mađarski MOL poseduje lokalnu rafineriju Slovnaft, isporuke južnim krakom naftovoda iznose oko 12 miliona tona godišnje.

Međutim, Družba je van funkcije od januara zbog, kako Ukrajina tvrdi, oštećenja usled ruskog napada. Orban je za eksploziju okrivio Ukrajinu, optužio je za opstrukciju popravki i zbog toga blokirao EU zajam Kijevu.

Mađar će verovatno ublažiti stav Mađarske, čineći rok 2027. realističnijim. U teoriji, Rusija bi izgubila oko 6 milijardi dolara godišnje od prodaje preko Družbe.

Rusija bi takođe verovatno odložila plan da proširi svoj uticaj na evropskom energetskom tržištu prodajom kontrolnog udela u srpskoj naftnoj kompaniji NIS, iz Gazprom Njefta, konzorcijumu koji predvodi mađarski MOL.

Za novu mađarsku vladu, odustajanje od tog posla bio bi lak način da pokaže proevropski stav, bez povećanja cena energije za stanovništvo.

Treća energetska tačka oslonca je mađarska nuklearna elektrana Paks-2, koja je u izgradnji. Više milijari vredan projekat uključuje rusku agenciju Rosatom (koja nije pod sankcijama EU). Nijedna vlada ne može ga zaustaviti bez ogromnih finansijskih gubitaka.

Gradnja je zvanično počela u februaru, a puštanje u rad se očekuje oko 2033–2035. Ukupni trošak procenjuje se na 12,5 milijardi evra, od čega je 10 milijardi evra kredit iz Rusije, što je tipičan model finansiranja takvih projekata. Odustajanje bi značilo vraćanje tog kredita, plus penale.

Nastavak saradnje sa Rosatomom i produbljivanje energetske zavisnosti Mađarske od Rusije predstavlja problematičan stav za proevropsku stranku.

Ali Mađar će teško moći da se povuče bez alternative, posebno jer se očekuje da će nova elektrana pokrivati 70 odsto potreba Mađarske za električnom energijom. To dodatno potvrđuje i rat u Iranu, koji je ponovo pokazao da oslanjanje na strane fosilne izvore energije nije idealno.

Gubitak Mađarske kao finansijskog kanala ka Evropi verovatno će biti bolan za Moskvu. Neke transakcije između Rusije i entiteta u EU odvijale su se preko mađarskih struktura upravo zato što je Orbanova vlada to tolerisala. Pod Mađarom, ovaj kanal bi mogao biti zatvoren.

Mađarska OTP banka igra ključnu ulogu u tome. Njena ruska filijala je 20. najveća banka u Rusiji po aktivi i jedna od retkih koja nije pod direktnim američkim sankcijama. Druge evropske banke u Rusiji, poput austrijske Raiffeisenbank (11. po veličini u Rusiji) i italijanske UniCredit (23.), takođe nisu direktno sankcionisane, ali su pod stalnim pritiskom Evropske centralne banke da smanje izloženost Rusiji i ubrzaju izlazak sa tržišta.

OTP je u fundamentalno drugačijoj situaciji. Pošto Mađarska nije u evrozoni, banka je regulisana od strane Narodne banke Mađarske, a ne ECB-a. Evropska regulativa nema direktan uticaj na OTP i, pod Orbanom, centralna banka nije imala zabrinutosti u vezi sa njenim poslovanjem u Rusiji. To je OTP učinilo jedinstvenim kanalom za prekogranične operacije.

Nova vlast u Mađarskoj bi to mogla da promeni. Zvanično, Narodna banka Mađarske je nezavisna od vlade, ali bi probriselska administracija u Budimpešti verovatno bila manje sklona da štiti ruske aktivnosti OTP-a od pritiska EU.

To bi moglo ugroziti i mađarske kompanije koje i dalje posluju u Rusiji, za koje se sumnja da učestvuju u zaobilaženju tehnoloških i finansijskih sankcija. Gubitak ovog kanala bi zakomplikovao lance snabdevanja i povećao troškove, iako je nemoguće precizno izračunati stvarne gubitke za Moskvu.

Orbanov poraz je bolan za Rusiju. To je delom zbog energetskih veza, kao što su moguće smanjenje prodaje gasa ili problemi sa izgradnjom nuklearne elektrane. Gubitak finansijskih veza preko OTP-a takođe bi pogodio Moskvu.

Ali stvarna šteta je strateška. Mađarska je glavno uporište Rusije u EU, jer istovremeno obezbeđuje veto u Savetu EU, bankarski kanal i energetske ugovore. Ništa od toga ne bi se urušilo preko noći, ali Orbanov odlazak mogao bi da pokrene nepovratno slabljenje ruskog uporišta unutar EU, zaključuje Koljandr.