BBC analizira: Ovo su četiri moguća scenarija razvoja američkog rata protiv Irana

Dvonedeljno primirje i dalje je na snazi nakon što su se više od dvadeset sati američko-iranskih pregovora, čiji je domaćin bio Pakistan, završili 12. aprila bez napretka.

Samo dan nakon neuspešnih razgovora, američki predsednik Donald Tramp najavio je novu strategiju prema Iranu, predloživši blokadu Ormuskog moreuza, strateškog prolaza ključnog za međunarodnu trgovinu naftom.

Kako razumeti ovaj početni neuspeh u postizanju sporazuma i mogućnost daljih pregovora? Da li se Iran i SAD kreću ka kontrolisanoj eskalaciji ili čak neizbežnom širem sukobu? To su pitanja koja BBC postavlja u svojoj analizi, nudeći četiri moguća scenarija za dalji razvoj događaja, piše N1 Hrvatska.

Krhko primirje kao „taktički predah“

Nakon nedelja borbi, primirje između SAD i Irana izgledalo je kao da pokazuje spremnost da obuzda krizu.

Međutim, od samog početka pratile su ga značajne neizvesnosti.

Razlike u tumačenju termina, uključujući geografski obim, vrste meta, pa čak i definiciju „kršenja primirja“, navele su neke posmatrače da sporazum vide više kao taktički predah nego kao održivi okvir.

„Šanse za postizanje sporazuma bile su nula od samog početka sukoba“, kaže Behnam Ben Taleb iz Fondacije za odbranu demokratija sa sedištem u Vašingtonu, dodajući:

„To je skup principa, stavova i politika o kojima se Amerika i Islamska Republika nisu složile godinama, a rat ih nije smanjio, već produbio.“

Suprotstavljene izjave zvaničnika dodatno su oslabile situaciju. Dok iranski zvaničnici govore o tekućim kršenjima primirja, SAD i Izrael nude uže tumačenje svojih obaveza. Ako se pregovori ne nastave uspešno, primirje bi moglo biti samo sredstvo za kupovinu vremena, omogućavajući stranama da se oporave i pripreme za sledeću fazu.

U takvom scenariju, jedna strana bi mogla zaključiti da mora povećati pritisak. SAD bi, na primer, mogle da razmotre napade na ključnu infrastrukturu, elektrane, mostove ili energetska postrojenja.

Takvi napadi bi doneli kratkoročni pritisak, ali i ozbiljne humanitarne i ekonomske posledice, i potencijalno snažniji odgovor Irana.

Istovremeno, Izrael, skeptičan prema pregovorima, mogao bi da igra značajnu ulogu.

„Izrael bi mogao da pribegne atentatima na iranske zvaničnike, uključujući i one koji su učestvovali u pregovorima“, rekao je analitičar Hamid Reza Azizi.

„Trampova blokada Ormuskog moreuza povećava rizik od sukoba, čak i bez stvarne namere strana“, dodao je.

Međutim, visoki troškovi eskalacije, uključujući mogućnost regionalnog rata i globalnih ekonomskih posledica, čine ovaj scenario manje verovatnim u kratkom roku.

„Rat u senci“

Jedan od verovatnijih scenarija je povratak obliku sukoba koji se može opisati kao „kontrolisana eskalacija“.

To znači da se sukob ne pretvara u otvoreni rat, već i da strane odustaju od vojnih akcija. To bi uključivalo ograničene napade na infrastrukturu, vojne ciljeve ili linije snabdevanja. Uloga posredničkih aktera postaje važnija.

Aktivnosti proiranskih grupa u Iraku ili Crvenom moru, zajedno sa pritiskom SAD na ove mreže, mogle bi proširiti sukob bez njegovog direktnog intenziviranja. Ako se prekrši prekid vatre, veoma je verovatno da će Iran delovati preko saveznika, posebno u Jemenu. Ali ovaj scenario nosi rizik pogrešnih procena koje mogu dovesti do nekontrolisane eskalacije.

Tiha diplomatija se nastavlja

Uprkos neuspehu razgovora u Pakistanu, još uvek se ne može zaključiti da je diplomatija iscrpela sve opcije ili da pregovori više nisu mogući.

Pakistan, kao domaćin ovih razgovora, najverovatnije će nastaviti svoje napore u narednim danima da podstakne Teheran i Vašington da postignu dogovor, prenoseći poruke između njih.

Bela kuća, u međuvremenu, kaže da se indirektni razgovori nastavljaju.

Istovremeno, neki tradicionalni posrednici, poput Katara, Omana, pa čak i Saudijske Arabije i Egipta, mogli bi postati aktivniji zbog zabrinutosti da bi sukob mogao da izmakne kontroli, delujući kao komunikacioni kanali i pokušavajući da spreče iznenadnu eskalaciju krize.

Međutim, ključna činjenica je da svaki napredak zavisi od smanjenja fundamentalnih razlika između dve strane.

Predlog SAD od 15 tačaka i kontrapredlog Irana od deset tačaka sugerišu da obe strane i dalje dolaze sa pozicija koje daju prioritet nametanju sopstvenih okvira, a ne postizanju kompromisa.

Stoga, iako je nova runda pregovora i dalje moguća, očekivanje brzog i sveobuhvatnog sporazuma za sada deluje nerealno.

Delimična pomorska blokada

Tramp je objavio da američka mornarica planira da uvede pomorsku blokadu Iranu, sprečavajući brodove i tankere da prolaze kroz Ormuski moreuz.

Takođe je zapretio da će presresti brodove koji plaćaju Iranu za tranzit kroz moreuz, sa ciljem smanjenja iranskih prihoda od nafte i udaranja na Kinu, njegovog glavnog kupca.

„Pomorska blokada bi mogla biti veoma efikasna uz dovoljne mogućnosti nadzora i obaveštajnih službi“, rekao je Taleblu.

Ali analitičari upozoravaju na visoke troškove takve politike i ranjivost američkih snaga. Dugoročno raspoređivanje mornarice u blizini Irana bilo bi skupo i rizično.

Takva politika bi takođe mogla povećati globalne cene energije i izazvati dalje poremećaje na drugim strateškim plovnim putevima.

Zaključak je da je region ušao u fazu u kojoj je granica između rata i mira nejasna. Neuspeh pregovora ne znači kraj diplomatije, ali ni početak velikog rata. To je stanje „sive zone“.

„Iako obe strane žele da okončaju sukob, to je malo verovatno u kratkom roku“, kaže Azizi.

U takvom okruženju, čak i manji događaji mogu imati velike posledice.

Analitičari stoga govore o „strukturnoj nestabilnosti“, stanju u kojem pravila nisu jasno definisana, a ishodi su nepredvidivi. Najtačniji opis je možda da se rat i pregovori odvijaju paralelno.

Obe strane koriste vojna sredstva dok istovremeno ostavljaju diplomatske kanale delimično otvorenim.