Bolnice odlažu smrt pacijenata zbog profita: Polovina ljudi u Nemačkoj provede kraj života u bolnici, iako bi većina radije umrla kod kuće

Ingrid L. je već tri meseca u komi nakon srčanog zastoja. Njen muž se očajnički bori da lekari ispoštuju njenu volju i da joj bude dozvoljeno da umre na miru. „Užasno je! Nikako nije htela da mesecima leži prikačena na mašine“, kaže suprug.

Lekar palijativne medicine Matijas Tens kaže da ciljeve terapije moraju jasnije definisati kako lekari tako i pacijenti.

„Ako pacijent kaže – više se plašim da još 20 godina živim kao biljka i gledam u plafon. Bolje da umrem – onda se to mora prihvatiti.“

Ali, prirodna smrt je sve ređa pojava u razvijenim društvima. Savremena medicina omogućava da se ljudi sve duže veštački održavaju u životu.

Sve češće su lekari ti koji odlučuju kada se život nastavlja, a kada je kraj. A u Nemačkoj prilikom donošenja odluka na kraju života, ne igraju ulogu samo zdravstveni aspekti, već i etički, a pre svega – finansijski.

Za to nisu krivi lekari – već politika koja je poslednje dve-tri decenije široko otvorila vrata privatizaciji u zdravstvu. To znači da profit ima sve značajniju ulogu u lečenju.

Kad bolnica mora da radi kao preduzeće

U poslednjih 30 godina udeo privatnih bolnica u Nemačkoj se više nego udvostručio – sa oko 15 odsto na skoro 40 odsto. Ali ne samo to – čak i u bolnicama koje su u vlasništvu lokalnih samouprava ili pokrajina upravlja se kao preduzećima (GmbH).

Nakon što je talas privatizacije bolnica progutao i prvu univerzitetsku kliniku pre 17 godina, Nemačka lekarska komora upozorila je vrlo detaljno i „vidovito“ na buduće probleme – koji su sada postali realnost.

Osim toga u Nemačkoj je od 2003. postepeno uveden sistem takozvanih paušala za bolnice. Radi se o sistemu obračuna paušalno po grupama dijagnoza DRG (Diagnosis Related Groups).

Cenovnikom je između ostalog određeno koliko dana pacijent sa određenom dijagnozom može da bude u bolnici – bez obzira na stvarnu dužinu boravka. Tako bolnice od zdravstvenih osiguranja za pacijente sa lakšim bolestima paušalno dobijaju manje nego za pacijente sa teškim oboljenjima.

Lečnje na kraju života – i dalje

Zato ne čudi zašto terapijama na kraju života, na odeljenjima intenzivne nege, tamo gde leže najteže oboleli – bolnice zarađuju mnogo novca. Na primer na respiratorima. I zato se vrlo često javlja sumnja da neke terapije imaju prvenstveno ekonomske ciljeve.

Činjenicu da su u lečenju ekonomski aspekti sada u prvom planu umesto medicinskih, kritikuje i Uve Jansens, portparol Etičke sekcije Nemačkog društva za intenzivnu medicinu:

„U poslednjih 20 godina politika je dovela do toga da medicina bude sve više u obavezi da posluje ekonomski.“

Ministar hoće da malo reformiše sistem koji je sam predložio

Svojom dugo najavljivanom reformom, ministar zdravlja Karl Lauterbach (SPD) hoće to bar delom da promeni:

Prema Lauterbahovom predlogu, bolnice ubuduće više ne bi trebalo da se finansiraju isključivo pomenutim paušalima. Pritom je Luterbah lično bio jedan od onih koji su imali ideju da se taj sistem uvede u Nemačku, po uzoru na SAD i Australiju.

Smrt kao tabu tema i problem sa Voljom pacijenta

Ali profit nije jedini problem koji dovodi do prekomernog odnosno nepotrebnog lečenja na kraju života.

Smrt je tabu i u nemačkom društvu. Iz tog razloga, samo mali boj ljudi ima testament, a još manji broj izrazi svoju volju kao budući pacijent na kraju života. Iako je u Nemačkoj od 2009. poštovanje Volje pacijenta obavezujuće za medicinsko osoblje, samo deset odsto stanovništva ima takav dokument.

Zakon definiše Volju pacijenta (Patientenverfügung) kao unapred donesenu pismenu odluku punoletne osobe o tome da li pristaje na određene medicinske preglede, terapije ili intervencije – u slučaju da takvu odluku ne može da donese u trenutku kada se to pitanje konkretno postavlja.

Problem je i to što uprkos pismeno izraženoj Volji pacijenta ima mnogo prostora za tumačenje, a to često izaziva nesigurnost kod lekara. I onda po pravilu češće produžuju nepotrebno i skupo lečenje nego što ga prekidaju.

Nijedan lekar nije osuđen za pružanje života

Lekare je teško kontrolisati i rođacima je skoro nemoguće da dokažu da je lečenje na kojem insistiraju preterano odnosno nepotrebno.

Osim toga, prekomerno odnosno najčešće nepotrebno i neželjeno lečenje na kraju života je teško definisati sa pravne tačke gledišta: „Ni jedan lekar još nije osuđen za produženje života“, kaže advokatkinja iz Minhena Tanja Unger.

Specijalista intenzivne medicine Uve Jansens poziva da etičke komisije postanu obavezne u svim bolnicama i da redovno savetuju o ciljevima terapije za teško bolesne pacijente, da pomognu pri traženju odgovora na pitanja kao što su: Da li pacijent i dalje želi lečenje, da li ga treba nastaviti ili preći na palijativno lečenje, odnosno samo ublažavati simptome i bolove?

Otprilike polovina svih ljudi u Nemačkoj kraj svog života provede u bolnici ili u nekoj drugoj zdravstvenoj ustanovi, iako bi većina radije umrla kod kuće.

S obzirom na napredak medicine i sve starije stanovništvo – ovaj problem će biti sve veći.