Britanski Telegraf o rušenju Putinovog sna: “Četiri fatalne greške paranoičnog despota“

Njegovo spektakularno prisustvo proganja noćne more miliona, ali njegova ličnost je praznina – crna rupa čovečanstva.

„Međutim, u jednu stvar možemo biti prilično sigurni. Dok se osvrće na proteklih 300 dana od 24. februara, Putina ne muči ga ni krivica ni kajanje zbog strašnih ljudskih posledica njegove „specijalne vojne operacije“.

Ako išta znamo o ruskom predsedniku, to je da je on neopterećen savešću i imun na saosećanje – hladnokrvnog ubicu koji sve više podseća na svog prethodnika Josifa Staljina“.

Njegovo bezdano poreklo, piše Telegraf, podseća na ubicu Raskoljnikova u “Zločinu i kazni” Dostojevskog, čija ga čežnja da bude Napoleon navodi da misli da ima pravo da ubija.

Raskoljnikov se na kraju kaje i predaje se pravdi – ali Putin ne može da traži pokajanje, a kamoli kaznu za svoje zločine jer ih poistovećuje sa potrebama ruske države.

„U njegovom sumornom moralnom univerzumu, svi zločini su opravdani raison d’etat, a njegova dužnost prema Rusiji čak opravdava genocid. To je, na kraju krajeva, čovek koji je lično naredio trovanje Aleksandra Litvenenka, Sergeja Skripalja i Alekseja Navaljnog.

Imao je bezbroj drugih ubijenih: samo 2022. oko 20 oligarha je umrlo pod sumnjivim okolnostima. Dizao je stambene zgrade u vazduh i obarao avione. Nikada nije pokazao ni najmanje sažaljenje zbog slanja hiljada ljudi u smrt u Čečeniji, Gruziji, Siriji i, od 2014, Ukrajini“.

Takav čovek, navodi se, smatra da njegov grandiozni cilj – preporod ruske imperije na račun postojanja Ukrajine i sopstvene besmrtnosti – opravdava bukvalno svako sredstvo.

Britanski dnevnik podseća da je najmanje 100.000 ruskih vojnika „eliminisano“ od invazije 24. februara, prema zapadnim i ukrajinskim procenama. Gubici u opremi su još veći: većina arsenala tenkova, municije i projektila na bojnom polju Moskve je nestala. Tako da je, kako se ukazuje,  račun mesara u Ukrajini užasan, „čak i po Putinovim krvničkim standardima“.

Rusiji će biti potrebne tri decenije obnove

Sankcije su uništile rusku ekonomiju, dodaje se.

Jedan visoki britanski zvaničnik sugerisao je da će Rusiji biti potrebno 30 godina da obnovi svoju ekonomsku i vojnu snagu.

Najštetnije od svega, možda, bilo je uništavanje reputacije Rusije kao supersile. Niz poraza u velikim bitkama od Kijeva do Harkova, herojski otpor Mariupolja i uspeh ukrajinskih kontraofanziva su otkrili da su ruske oružane snage izdubljene i nesposobno vođene, sa zastarelim naoružanjem i niskim moralom.

Potonuće raketne krstarice “Moskve”, dizanje u vazduh Krimskog mosta, pad Hersona i napadi dronovima na ključne ruske aerodrome razorni su udarci Putinovom ličnom kredibilitetu.

Serija ruskih raketnih napada na oslobođeni Herson od Božića otkriva njegov nemoćni bes.

Otpor Ukrajinaca bio je neočekivan i za ruske i za zapadne obaveštajne službe. Putin je, kao i mnogi tirani pre njega, pogrešio što je poverovao sopstvenoj propagandi.

Međutim, ono što je moglo i trebalo da se predvidi jeste kvalitativna superiornost naoružanja koje su Ukrajini isporučile SAD, Britanija i druge sile NATO-a.

Iako većina naoružanja i oklopa koje koristi Kijev više nije najsavremenija, a veliki deo već decenijama skuplja prašinu u skladištima NATO-a, i dalje je sofisticiraniji od ruske zastarele opreme, ponekad sovjetskog tipa.

Osvajači koji su nekada okupirali polovinu Evrope i ugrožavali drugu polovinu 40 godina sada su svedeni na veličinu. Sve se ovo dogodilo kao direktan rezultat Putinove megalomanije.

Nekoliko miliona Ukrajinaca su postalo izbeglice, a do tri miliona, uglavnom žena i dece, odvedeno je u Rusiju, mahom protiv svoje volje, u još nepoznatu sudbinu. Troškovi rekonstrukcije, koji već sada iznose najmanje trilion dolara (830 milijardi funti), rastu iz dana u dan.

Tokom svog rata razaranja i okupacije velikih delova Ukrajine, ruska vojska je za sobom ostavila ubedljive dokaze o hiljadama ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti.

Mogućnost da vojni i politički lideri, uključujući i samog Putina, budu optuženi pred sudom u Hagu, povećala je ulog u ovom sukobu. Nijednom ruskom autokrati nikada nije bilo suđeno kao ratni zločinac!

Strateški gledano, Putinovo kockanje je već uništilo status Rusije kao supersile. Daleko od toga da je NATO oslabio, rat mu je dao preko potreban trenutak da se uzdigne.

Švedska i Finska se pridružuju atlantskom savezu, napuštajući generacije neutralnosti i primoravajući Ruse da preusmere nove snage kako bi zaštitili svoj severni bok.

I saveznici okreću ploću protiv Kremlja

Regionalni i globalni prestiž Rusije je opao, jer čak i njeni saveznici okreću ploču protiv Kremlja. I sam Putin, koji ima običaj da se prema drugim liderima odnosi sa prezirom, više puta je ponižavan od svojih turskih, iranskih i drugih azijskih kolega.

Na čekanje su ga naterali indijski premijer Narendra Modi, predsednik Kirgistana Sadir Džaparov i katarski emir, dok je u novembru na red došao kazahstanski predsednik Kasim-Džomart Tokaev.

Čak je i najpouzdaniji Putinov pomoćnik, beloruski diktator Aleksandar Lukašenko primorao Putina da ga poseti u Minsku prošlog meseca umesto da ode na svoje uobičajeno hodočašće u Kremlj.

Što se tiče Si Đinpinga, Putinovog najvažnijeg saveznika, kineski predsednik je bio upadljiv u ratu samo po svom ćutanju.

Dok je Kina podržala Rusiju u UN i profitirala od zapadnih sankcija kupujući jeftinu rusku energiju, Si nije ponudio značajnu vojnu ili diplomatsku podršku.

Šokiran protestima protiv njegove drakonske nulte politike Covida, Si se plaši da njegova sopstvena vladavina možda neće preživeti zapadne sankcije. Dakle, i on se drži podalje od Putina, čoveka sa kojim se „vezao“ uoči invazije.

Čak i u samoj Rusiji, pošto se obećani blickrig pretvorio u seriju poraza, Putinova popularnost je pretrpela udarac. Iako je javno mnjenje o ratu teško izmeriti, dokazi su jasni da većina Rusa više ne veruje u pobedu.

Drugim rečima: propaganda Kremlja više ne funkcioniše jer ljudi imaju druge izvore informacija o užasnim uslovima na frontu, neomogućavanju adekvatne obuke, savremene opreme ili čak osnovnih potrepština kao što su odeća, hrana i voda.

Neuspeh vojske razotkrio je Putinovu diktaturu da svi vide kao korumpiranu, okrutnu, zločinačku građevinu kakva je oduvek bila.

Putinove greške

Pa kako je sve pošlo tako po zlu za Vladimira Putina? Čini se da je napravio četiri odlučujuće greške, a sve su proizašle iz brojnih manjih grešaka u rasuđivanju i fundamentalnih nedostataka karaktera.

Putinova prva greška bila je da Ukrajinu tretira ne kao nezavisnu, suverenu naciju, već kao svojeglavu koloniju, „malu Rusiju“ koja je odlutala u orbitu Zapada, ali bi mogla da bude vraćena u sferu uticaja Moskve kombinacijom mita i nasilno.

Uokvirujući rat kao „čišćenje“ Ukrajine od nesvetog saveza nacističkih izdajnika otadžbine i agenata dekadentnog, rusofobičnog Zapada, Putin je obezbedio da ovo postane rat istrebljenja.

Putinova odluka je bila da rasporedi brojne privatne armije zajedno sa svojim redovnim snagama – najozloglašenijim plaćenicima Vagnerove grupe, koji su ostavili užasan trag pokolja gde god da su se borili.

Ojačan pretragom ruskih kaznenih kolonija u potrazi za očajnicima i nemilosrdnima, Vagner sada broji oko 50.000 ljudi, što je četvrtina jedinica u Ukrajini.

Njihov osnivač i komandant, Jevgenij Prigožin, i sam je ozloglašen nasilni bivši osuđenik koji je iskoristio predsednikovo pokroviteljstvo da izgradi imperiju reketa, izbegavajući sankcije uvozom oružja iz Severne Koreje.

Jednako trošna je i čečenska horda pod njihovim vojskovođom Ramzanom Kadirovim, takođe poznatijim po svojoj okrutnosti nego po sposobnosti. Ni Prigozin ni Kadirov ne sarađuju dobro sa ruskom vojskom, kao ni milicije separatističkih marionetskih država Donjecka i Luganska.

Od regruta do generala, niko ne veruje svom pretpostavljenom, a najmanje vrhovnom komandantu. Mnogi bi se radije predali nego umrli za Putina. Ako je život ruskog vojnika tako jeftin, zašto bi ga skupo prodavao?

Nasuprot tome, Ukrajinci su bili inovativni na bojnom polju kako bi što više poštedeli svoje trupe. Iako neoprostivi prema saradnicima, izgleda da su generalno dobro postupali sa zatvorenicima.

Njihov moral je ostao visok, što odražava njihovu tehnološku i operativnu superiornost. Površno, sukob podseća na rat iscrpljivanja iz 20. veka, ali takođe ima sličnosti sa klasičnim ratovima, kao što su ratovi Grka i Persijanaca.

Putinova druga fatalna greška bila je pretpostavka da može podeliti i osvojiti. Evropa i Amerika su, smatra on, bile previše sebične, njihovi interesi suviše divergentni i njihove elite suviše spremne da umire Rusiju kako bi dale jedinstven odgovor na njegovu agresiju više nego daleka, teoretska mogućnost.

Na ovu pretpostavku ga je ohrabrio haotični izlazak iz Avganistana u avgustu 2021. Ako je Zapad mogao sramotno da pobegne iz zemlje za koju je žrtvovano toliko krvi i blaga tokom 20 godina, kakve šanse ima Ukrajina da prikupi podršku?

Putin je bio ojačan u svojoj zabludi besomučnim naporima poput Emanuela Makrona i Olafa Šolca da ga odvrate od invazije. Čak se i Džo Bajden pokolebao, ne uspevši da uspostavi efektivno odvraćanje, a zatim je ponudio da se Zelenski povuče, kao da je običan klijent američkog predsednika. „Treba mi municija, a ne prevoz“, bio je besmrtan odgovor Ukrajinca.

Još uvek ima zapadnjaka, i levo i desno, koji su pali na Putinovu propagandnu liniju. U Velikoj Britaniji, elementi tvrde levice smatraju Ukrajinu desničarskim pitanjem, možda zbog zalaganja Borisa Džonsona. Među biračima, međutim, ovde još uvek postoji širok konsenzus u korist Ukrajine.

U SAD je ideološki raskol suprotan: Bajden je poželeo dobrodošlicu Zelenskom u Vašington, dok su Trampove pristalice, poput voditelja Foks TV Takera Karlsona, podržale Putina.

Bajdenova administracija je do sada bila velikodušna sa odbrambenim oružjem, ali oprezna da bi omogućila Ukrajini da uzvrati udarac Rusiji.

U Evropi je javno mnjenje još bojažljivije i lideri ponekad rizikuju da liče na Lenjinove „korisne idiote“. Kancelar Šolc, na primer, govori o „različitim mišljenjima“ sa Putinom; i on i Makron su implicirali da bi vrlo rado poslovali sa sadašnjim ruskim režimom, kada se vrati status kuo ante.

Ipak, NATO je ostao jedinstven iza ukrajinskog odbijanja da napravi teritorijalne ustupke, delom zbog odlučnosti njenih istočnih članica, posebno Poljske i baltičkih država, da obezbede da ruska agresija ne bude nagrađena, da ne bi oni bili sledeći koji će patiti.

Britanci su takođe od početka predvodili proukrajinsku frakciju NATO-a.

Putin, dakle, do sada nije ni podelio Zapad niti je osvojio Ukrajinu. I dalje je moguće da će se, kako se linija fronta približava poluostrvu Krim, zapadni saveznici sukobiti između sebe ili sa Kijevom oko toga da li da podrže beskompromisni zahtev Zelenskog za obnovu ukrajinskog suvereniteta u granicama pre 2014, uključujući Krim.

Treća Putinova kardinalna greška bila je pretpostavka da ima svemoćnog saveznika u obliku „generala zime“. Vreme bi za njega pobedilo u ratu, ne toliko tako što bi zamrznulo njegove neprijatelje na bojnom polju, kao u slučaju Napoleonove Velike armije i Hitlerovog Vermahta, već tako što bi prepustio njihove ekonomije na milost i nemilost njegovim cevovodima.

Putinov plan se oslanjao na njegove rakete da unište ukrajinsku mrežu, ostavljajući stanovništvo bez struje, vode i kanalizacije.

Istovremeno, on je računao da će njegov gušt oko snabdevanja energijom – posebno gasom – baciti Evropu na kolena, kada su troškovi kućnog i komercijalnog grejanja gurnuli demokratije u ekonomsku i političku krizu bez presedana.

Ono što je Putinove kalkulacije učinilo tako đavolskim je činjenica da Zapadna Evropa finansira njegov napad na Ukrajinu plaćajući rusku energiju po cenama naduvanim ratom.

Bio je toliko uveren da će članice NATO-a napustiti Ukrajinu kada njihovi narodi počnu da protestuju zbog toga što je sabotirao sopstvene gasovode: Severni tok 2 je dignut u vazduh, a mnogi na Zapadu su uprli prstom u Rusiju, a Severni tok 1 je isključen.

Ova strategija je uspela da privremeno podigne evropske cene. Ipak, Putinov lukavi plan osujetili su Nemci, koji ne samo da su se vratili na ugalj i nuklearnu energiju, već su značajno povećali svoja skladišta gasa i nagomilali dovoljno goriva da prežive zimu – koja je do sada bila blagosloveno blaga.

U međuvremenu, Ukrajina je, uz malu pomoć svojih prijatelja, uspela da sačuva većinu svog stanovništva od hipotermije. Ukrajinski gradovi kao što su Kijev, Odesa i Harkov pretrpeli su ozbiljne nestanke struje, ali su agregati za hitne slučajeve do sada održavali funkcionisanje službi.

Ukrajinske snage su dobile milione zimskog kompleta iz Velike Britanije, Kanade i drugih saveznika. Umesto toga, loše opremljeni ruski regruti ostali su da drhte u svojim rovovima, dok ukrajinska vojska nemilosrdno vrši pritisak na okupatore.

Putinova četvrta i fatalna greška bila je to što nije ozbiljno shvatio čoveka koji je postao njegov neprijatelj. Ruska i američka obaveštajna služba potcenila je izuzetno liderstvo Zelenskog, ali ne i MI6.

Dok se Džonson uvek prema njemu odnosio s poštovanjem i brzo se povezao sa ukrajinskim predsednikom, Bajdenu su bili potrebni meseci da uspostavi blizak odnos, dok Makron i Šolc tek treba da učine isto.

Putin i dalje odbija čak ni da koristi ime Zelenskog, barem u javnosti. On sebe vidi kao svetsko-istorijsku ličnost, koju treba porediti sa velikim arhitektima imperije. Ipak, ime Zelenskog će se pamtiti dugo nakon što Putinovo bude zaboravljeno.

Propast imperije zla

Prošli ruski despoti ostavili su značajno nasleđe: Ivan Grozni je stvorio carstvo i učinio Moskvu vrhovnom; Petar Veliki je izgradio Sankt Peterburg i otvorio Rusiju Zapadu; Katarina Velika je osvojila Krim i učinila Rusiju velikom silom; Aleksandar I je pobedio Napoleona.

Čak i najgori, Staljin, ostavio je Sovjetski Savez moćnijim nego što ga je smatrao, uz veliku krvnu cenu.

Ali Putin? On je Rusima oteo skromne slobode koje su stekli za vreme Gorbačova i Jeljcina. Negirajući svetsko ukrajinsko žito, on se vratio Staljinovoj taktici korišćenja gladi kao oružja za masovno uništenje.

Posle skoro četvrt veka njegove vladavine, Rusija se pridružila Iranu kao marginalizovana, osiromašena i omalovažena odmetnička država.

Hoće li Rusi naučiti iz njegovog nasleđa? Možemo samo da se molimo da oni zaista spasu svoju otadžbinu, tako što će zauvek napustiti svoj carski san i ostaviti Ukrajinu na miru.