Opširna analiza CNN-a: Trampov sporazum sa Iranom možda jeste promašaj, ali on dobija ono što želi

Očigledno je promenio mišljenje, piše CNN.

„Nisam želeo da vidim ekonomsku katastrofu. Da ste ovo nastavili, to je moglo da se desi“, rekao je Tramp u sredu, pokušavajući da objasni ono što kritičari vide kao duboko pogrešan sporazum o okončanju rata.

Trampov komentar u Francuskoj, bio je otkrivajući trenutak. On pokazuje kako, pod političkim pritiskom, često hvata kratkoročnu prednost u odnosu na dugoročnu stratešku borbu. I podvlači njegovo poštovanje prema mudrosti tržišta, za koja je rekao da su „briljantnija“ od bilo kog od njegovih savetnika „osim mene, naravno“.

Ali Trampovo prihvatanje mirovnog plana za koji je jedan republikanski senator upozorio da će dovesti do toga da se Ronald Regan „prevrće u grobu“ rizikuje slabljenje pozicije SAD uoči kritičnih 60-dnevnih pregovora koji bi mogli da definišu iransku nuklearnu sudbinu.

Sporazum, osmišljen da otvori put tim sastancima, izgleda da se odriče gotovo svih američkih uticaja i daje Iranu milijarde dolara prihoda ukidanjem sankcija. Stoga bi mogao da naruši Trampovu samoprizvanu mistiku kao velikog svetskog posrednika u pregovorima – koja ga je podigla iz rijaliti programa u Belu kuću.

Pa zašto ga je sklopio?

Predsednik je nedeljama pokušavao da bombarduje Iran dok se ne pokori. Iznosio je strašne pretnje da će uništiti njegovu civilizaciju. A kada je diplomatija zastala, prošle nedelje je ponovo poslao američke bombardere i rakete u vazduh.

Ali u svom prosvetljenju o ceni rata, možda je konačno pronašao ono što je tražio gotovo od početka sukoba u februaru: izlaz.

Ponekad, usred svoje kakofonije, Tramp proizvodi iskrenost koja je retka kod predsednika.

Nakon samita G7, u sredu, poverio se da je proučavao kako berza „skoči kao raketa“ svaki put kada bi govorio o mogućem miru sa Iranom, a zatim bi „veoma, veoma jako“ pala kada bi naslovi slutili protiv sporazuma.

„Jedini predsednik koji nisam želeo da budem bio je pokojni, veliki Herbert Huver“, rekao je, misleći na vrhovnog komandanta 20. veka okrivljenog za Veliku depresiju koja je zbrisala investitore i bacila milione Amerikanaca u siromaštvo.

Posledice rata u Iranu nisu bile toliko ekstremne, a američka ekonomija je i dalje robusna. Ali rat je doveo do skoka cena benzina, što je doprinelo povećanju inflacije, a njegove posledice su se činile sigurnim da će se brzo produbiti.

Trampov rejting odobravanja, u međuvremenu, pao je na 30 poena, a ekonomske posledice rata učinile su da izgleda još nesvesnije krize pristupačnosti koja proganja mnoge birače — koju je on ponovo u sredu nazvao kampanjom blaćenja od strane demokrata.

Potencijalno ozbiljne strateške posledice sporazuma sa Iranom

Trampovo obrazloženje za okončanje rata je izuzetno na mnogo načina.

To će ohrabriti kritičare koji veruju da je predsednik često osmišljavao svoje razne izjave o ratu — posebno početkom nedelje — da izazove reakciju na berzi i da snizi cene nafte.

Ozbiljnije rečeno, njegovo priznanje je izgleda potvrdilo strateški uvid Irana da će cena sukoba biti veća nego što Amerikanci mogu da podnesu kada se početni američki i izraelski vazdušni napad smiri u pat poziciji. To znači da je Teheranov novi adut – sposobnost da obustavi izvoz nafte kroz Ormuski moreuz – upravo postao još moćniji.

Tramp je u sredu upozorio da ako Iran ne ispuni svoj deo sporazuma, „baciće im bombe na glavu“. Ali neumoljivi višenedeljni vazdušni rat nije doveo do promene režima niti primorao Islamsku Republiku na sporazum koji ide u korist Vašingtonu.

Stoga se logično može zaključiti da Tramp ne bi rizikovao padove na berzi i povećanje cena nafte kako bi sproveo svoje zahteve. A pretnja ponovnim bombardovanjem Irana izgleda kao kršenje prve klauzule memoranduma o razumevanju (MOU), koja SAD zabranjuje da koriste „pretnju ili upotrebu sile jedni protiv drugih“.

Ranije u sukobu, predsednik je izgledao podložan kritikama republikanskih senatora koji su se plašili da je popustio prema Iranu. Ali sa potpisanim MU, biće mu teže da odustane ili promeni njegove uslove.

Problem nije u tome što Tramp nije u pravu što je okončao rat. Ako se borbe sada zaustave, mnogi američki i iranski životi bi mogli biti spaseni. A ublažavanje ekonomskih posledica bi napravilo merljivu razliku u životima mnogih zaposlenih Amerikanaca.

Ali postoji veliki razlog zašto su neki republikanci toliko kritični – uključujući bivšeg potpredsednika Majka Pensa, koji je u utorak rekao za CNN da se sporazum vidi kao „pomirenje“.

Plaćajući tako visoku cenu da bi se borbe zaustavile, Tramp efikasno šalje poruku, ne samo Iranu već i drugim protivnicima, da odlučnost Vašingtona u vojnim sukobima može biti potkopana ako pronađu načine da pojačaju političku vatru ekonomskim ratom.

Čini se da je takođe napustio Irance nakon što ih je na početku rata uverio da im je to ponudilo „jedinu šansu generacijama“ da svrgnu svoju brutalnu vladu. U ogromnom ustupku Teheranu, memorandum obavezuje i Sjedinjene Države i Iran da se „uzdrže od mešanja u međusobne unutrašnje poslove“.

Tramp je možda vezao ruke ne samo sebi, već i svojim naslednicima.

Konferencija za novinare

Tramp je, nakon samita G7 u Francuskoj u sredu, insistirao da će sporazum okončati sukob i ponovo otvoriti Ormuski moreuz. On se u velikoj meri kladi na poznato uveravanje Irana da neće tražiti nuklearnu bombu, koje je prethodno potkopano obogaćivanjem uranijuma blizu nivoa za proizvodnju oružja.

Takođe je tvrdio da njegovu politiku prema Iranu treba procenjivati tokom njegova dva mandata. Tvrdio je da je njegova odluka da ubije iranskog šefa bezbednosti Kasema Sulejmanija u Bagdadu u januaru 2020. godine promenila istoriju. Takođe je tvrdio da su američka bombardovanja iranskih nuklearnih postrojenja prošle godine uklonila pretnju bombom sa dnevnog reda.

Predsednik je u pravu u vezi sa strateškim uticajem svoje prethodne politike prema Iranu. Ali ako je već rešio problem, zašto je pokrenuo novi rat?

I ne po prvi put, čini se da je Tramp izgubio kontrolu nad svojom iranskom naracijom na neurednoj konferenciji za novinare. Najzapanjujuće je to što je, nakon što je prethodno zahtevao „bezuslovnu predaju“, implicirao da je Teheran opravdano želeo da ima raketni program poput svojih regionalnih rivala.

I ponudio je dodatnu utehu Iranu rekavši da ne vidi rok od 60 dana kao „tvrdi rok“.

U još jednom čudnom obrtu, Tramp je potpisao kopiju Memoranduma o razumevanju u Versajskom dvorcu i poslao fotografiju Irancima.

„Potpisano je“, rekao je Tramp. „Potpisao sam ga u Versaju, upravo sam ga potpisao.“

Njegov teatralni maštoviti pokret samo će pojačati osećaj da veruje da je izgled sporazuma barem jednako važan kao i ono što je u njemu.

I to postavlja ovo pitanje: Šta ako potpisani Memorandum o razumevanju ne uvede intenzivniju diplomatiju koju svi očekuju — već ga Tramp vidi kao uspostavljanje novog statusa kvo koji mu omogućava da iz cele svoje iranske avanture izađe jednosmernim putem?