Dojče vele: Za kakvu budućnost se sprema Srbija?

„Ova vest bi trebalo da alarmira Zapad i susede Srbije“, pisao je nedavno nemački list „Velt“. A to šta bi, prema pisanju lista, trebalo da uznemiri sve i potvrdi naslov koji je glasio „Da li Srbija sprema novi rat na Balkanu?“, bilo je sledeće: „Srbija kupuje 20.000 iranskih dronova tipa Šahed-136“.

No, u svom pozivanju Zapada na akciju i alarmiranju suseda Srbije, od kojih samo Bosna i Hercegovina nije članica NATO, dok je Kosovo praktično pod njegovom zaštitom, napravljen je samo jedan propust: navodna kupovina iranskih dronova objavljena je prvobitno na nalogu „Teror Alarm“ na mreži Iks, stranici koja sama za sebe navodi da je vodeći svetski portal u produkciji „vesti i pogleda generisanih veštačkom inteligencijom“.

Nije to međutim prvi put da se u nemačkim medijima Srbija pominje kao „Unruhestifter“ (potpirivačica nemira), kako je to konkretno formulisano u pomenutom tekstu.

Molba DW upućena Predsedništvu Srbije da prokomentariše pisanje nekih nemačkih medija ostala je bez odgovora, ali je zato brzo stigla reakcija na pomenuti tekst od ambasadorke Srbije u Berlinu Snežane Janković: „Ne, Srbija se ne sprema za rat, već za budućnost“, napisala je ona u demantiju objavljenom takođe u „Veltu“. Srbija se, kako je napisala, između ostalog u budućnosti sprema za izložbu Ekspo u Beogradu 2027. godine.

Janković nije propustila da podseti da je „srpsko Ministarstvo odbrane odbacilo optužbe o kupovini dronova iz Irana“.

Od širenja lažnih vesti „Velt“ se do pisanja ovog teksta nije ogradio, niti izvinio čitaocima. A ono što je takođe propustio da uradi je sledeće: da piše na osnovu činjenica.

„Srbija brine o svojoj bezbednosti“

Onih činjenica koje pak u Beogradu ni ne kriju, a koje, rečeno rečima ambasadorke Janković glase ovako: „Srbija brine o svojoj bezbednosti i modernizuje svoju vojsku, kao i mnoge druge evropske zemlje, ali isključivo u odbrambene svrhe“. Ili, kako je to tokom posete Sajmu naoružanja u Abu Dabiju u februaru ove godine rekao predsednik Aleksandar Vučić, Srbija sa dodatnim ulaganjima, koja nisu obuhvaćena budžetom za 2023. godinu, izdvaja oko 2,3 odsto brutonacionalnog proizvoda u te svrhe, ali će, „kako je krenulo, morati da poveća i na tri“.

Činjenica je da je Srbija u „modernizaciju svoje vojske“ krenula još pre početka ruske agresije na Ukrajinu. Činjenica je takođe da to, kako ističe ambasadorka, rade i druge evropske zemlje. Ali ne samo evropske, već i svetske. Prema podacima Instituta za mirovna istraživanja SIPRI, u 2022. godini globalna svetska vojna potrošnja dosegla je vrhunac, a evropske zemlje zabeležile su najveći rast potrošnje za naoružanje od kraja Hladnog rata.

Zašto se naoružava Srbija?

No, šta je to specifično kada je reč o naoružavanju Srbije, odnosno koji su razlozi za to?

„Na prvom mestu je proces modernizacije naoružanja oružanih snaga, pošto srpsko naoružanje datira iz vremena bivše Jugoslavije i nije adekvatno globalnom bezbednosnom okruženju i tehnološkoj transformaciji“, kaže dr Vuk Vuksanović, viši istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) i saradnik LSE IDEAS, spoljnopolitičkog trusta mozgova pri Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka (LSE).

Upravo zbog tih razloga vojni analitičar iz Beograda Aleksandar Radić govori o tome da „Srbija mora da se modernizuje“. „Vojno neutralna zemlja mora da bude samodovoljna u svakom pogledu kada se radi o njenoj odbrani za razliku od okruženja Srbije koje je u NATO (osim BiH) i koje ima kolektivni mehanizam odbrane i zato može da preispita neke potrebe“, smatra Radić.

U Sarajevu međutim imaju sasvim drugačiju procenu: „Po mom mišljenju, modernizacija Vojske Srbije je samo paravan za kreiranje vojne sile koja će u perspektivi omogućiti projekciju sile u ovom regionu od strane Ruske Federacije kada se jednom rat u Ukrajini završi“, kaže vojni analitičar Nedžad Ahatović.

Naoružavanje kao instrument spoljne politike

Ono u čemu se pak slažu i sarajevski i beogradski analitičari jeste da Srbija, kako to kaže Vuksanović, „proces naoružavanja koristi kao instrument spoljne politike gde Srbija veruje da na taj način može da dobije bolju nagodbu po regionalnim sporovima, kao što je status Kosova, može bolje da balansira između velikih sila, ali i izgradi bolje odnose sa zemljama koje je snabdevaju naoružanjem“.

Istovremeno, kako kaže vojni analitičar Radić, Aleksandar Vučić, za domaće javno mnjenje stvara sliku o snažnoj državi.

Predsednik Vučić je početkom jula, obrazlažući odluku o uvođenju moratorijuma na izvoz municije i bilo kakvog oružja i oruđa iz Srbije, rekao da je „neophodno da sve bude pripremljeno u slučaju agresije na Republiku Srbiju“.

Potpuno istu argumentaciju za pojačano naoružavanje koristi i BiH: „Bosna i Hercegovina je prinuđena da se naoruža kako bi se zaštitila“, kaže ministar odbrane te zemlje Zukan Helez za DW.

I Srbija i BiH se dakle, prema izjavama zvaničnika, naoružavaju da bi se odbranile.

(Ne)poštovanje Sporazuma o kontroli naoružanja

U tom kontekstu nesumnjivo se postavlja pitanje šta se dogodilo sa Sporazumom o subregionalnoj kontroli naoružanja koji je potpisan 1996. godine, a koji je proizašao iz Dejtonskog mirovnog sporazuma. Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Srbija i Crna Gora su se tim sporazumom obavezale na „uspostavljanje mera za regionalnu stabilizaciju i kontrolu naoružanja“ s ciljem uspostavljanja poverenja i izbegavanja trke u naoružanju u regionu.

Svi borbeni tenkovi, oklopna borbena vozila, artiljerija, borbeni avioni i jurišni helikopteri, na osnovu Sporazuma, podležu brojčanim ograničenjima za svaku potpisnicu. Do 2015. godine Sporazum je bio pod okriljem OEBS-a, a nakon toga prelazi u vlasništvo država-potpisnica.

„Sporazum se ne poštuje“, kaže za DW ministar odbrane BiH Helez. On navodi da je „BiH bila jedina potpisnica koja ga je poštovala“.

Iz Ministarstva odbrane Srbije, uprkos brojnim pokušajima, do zaključenja ovog teksta nismo dobili odgovor na upit DW.

Ministar odbrane BiH kaže da je njegova zemlja upozoravala međunarodnu zajednicu na nepoštovanje tog sporazuma. „Nažalost nije bilo nikakve reakcije od međunarodne zajednice“, kaže Helez.

U OEBS-u se pak nezvanično može saznati da su ponosni na taj Sporazum i njegovo sprovođenje. U zvaničnom odgovoru iz sedišta OEBS-a u Beču navode da je organizacija, nakon što je Sporazum prešao u vlasništvo država, nastavila da pruža podršku njegovoj implementaciji, te da države-potpisnice redovno na godišnjim sastancima razmenjuju vojne informacije, „kao i sve informacije o novim sistemima naoružanja koji su uvedeni u njihove oružane snage i potpadaju pod odredbe Sporazuma“.

U Ministarstvu spoljnih poslova u Berlinu saznajemo da Nemačka kao članica Kontakt-grupe, prati taj proces, te da sporazum „sadrži dogovor o ograničenju kategorija teškog naoružanja, kao i jednostrano deklarisanih, dobrovoljnih gornjih ograničenja broja vojnika, koji se godinama poštuju“.

I nezavisni analitičari u Srbiji i BiH u razgovoru za DW ocenjuju da sve zemlje-potpisnice poštuju Sporazum. Nedžad Ahatović iz Sarajeva međutim kaže da se on poštuje u kvanitativnom, ali ne i u kvalitativnom smislu: „Nijedna zemlja Balkana, pa ni Srbija, nije prekoračila dozvoljene brojke. Ali je prvenstveno Srbija nabavila visoku vojnu tehnologiju i savremena oružana sredstva s kojim remeti strategijski balans sile u regionu“, kaže on.

Problem je u retorici

„Problem nije u samom sporazumu, niti u mehanizmima njegove primene. Problem je u političkoj retorici političara u regionu, najviše u Srbiji i Hrvatskoj, koji i dalje veruju da, ako vi pljunete u pravcu suseda, dobijate poene u svom javnom mnjenju. Ta retorika je razlog zašto govorimo o regionalnoj trci u naoružanju, a ne o prirodnom procesu zamene zastarelog naoružanja novim naoružanjem“, kaže Vuksanović, viši istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.

Retorika? Na nju se pozvala i ambasadorka Srbije u Berlinu u svom demantiju na pisanje lista „Velt“. Ona piše da je „podmetanje o hegemonističkim ambicijama Srbije narativ iz kojeg pojedinci ne žele da se povuku još od devedesetih“.

Međutim, upravo su devedesete problem zbog kojeg u BiH strahuju od naoružavanja Beograda: „Srbija nažalost nije napustila politiku da silom rešava sva otvorena pitanja sa susedima“, smatra vojni analitičar iz Sarajeva Ahatović.

Na Balkanu ne žele da budu ruski pijuni

Da li su stoga opravdani strahovi o mogućem oružanom konfliktu? I tu odgovori najčešće zavise od toga iz koje zemlje dolazi sagovornik:

„To zavisi u prvom redu od Vladimira Vladimiroviča Putina koji, zahvaljujući politici koju u regionu nameće i sprovodi Srbija s predsednikom Vučićem na čelu, predstavlja stvarnog gospodara rata i mira“, kaže Ahatović.

Rusiji je, ukoliko želi da napravi problem Zapadu, smatra Vuksanović, potrebna pomoć lokalnih elita, a lokalne elite ne žele da budu žrtvovane kao pijuni Kremlja. „Oni žele da koriste Moskvu da ucenjuju Zapad i da se promovišu pred svojim glasačima, ali ne da budu topovsko meso“, kaže Vuksanović.

Beogradski vojni analitičar Radić, koji je pak kritičan kada je reč o tome kako Srbija predstavlja u javnosti modernizaciju svojih oružanih snaga i kako ona izgleda u stvarnosti, kaže: „Zbog raskoraka između aktivnosti na modernizaciji i stvarnog stanja popune Vojske Srbije, cenim da niko nije ugrožen agresivnim medijskim tonom priča o jačanju vojne moći Srbije. Pitanje je i kako, u aktuelnim okolnostima kada je Srbija okružena NATO i ima međunarodne snage na Kosovu, da se razmatra bilo koji realan scenario osim rata protiv NATO. To su pokušali 1999. godine i na kraju smo prinuđeni da povučemo vojsku sa Kosova.“

Samoubilački potez

Za Vuksanovića zato nema sumnji. On smatra da bi svako pokretanje sukoba bio samoubilački čin: „Zapad bi sigurno intervenisao na bilo koga ko bi pokušao da remeti status kvo.“

A na Zapadu, barem u nemačkom Ministarstvu odbrane, o tome vlada maksimalna uzdržanost. „Pisanje medija primamo k znanju. Kao što je uobičajeno ne komentiramo ih“, odgovorio je Arslan Dajhsel, portparol Ministarstva odbrane Nemačke na molbu DW za komentar o ponavljanom pisanju nemačkih medija o mogućem oružanom sukobu u regionu.

U Ministarstvu spoljnih poslova u Berlinu pak za Srbiju diplomatski kažu da u okviru Berlinskog procesa, „kao najveća zemlja u regionu, igra veliku ulogu“, te manje diplomatski da – „mora da ispuni tu odgovornost, posebno u dijalogu s Kosovom koji vodi EU, i jasno se obaveže na sprovođenje Ohridskog sporazuma“.

Aktuelni razvoj situacije u BiH pak, kako saznajemo u nemačkom Ministarstvu spoljnih poslova, posmatraju s „velikom zabrinutošću“, posebno „secesionističku retoriku Milorada Dodika“. „Ona nije samo opasnost za Ustav zemlje, već i za stabilnost čitavog regiona“, navode u Ministarstvu spoljnih poslova u Berlinu.