„Gde nije bilo kamera bilo je mesto brutalnosti“: Džulijan Borger prenosi ispovest palestinskog pisca koji je 32 godine proveo u izraelskom zatvoru

Naser Abu Srur, čiji su zatvorski memoari prevedeni na sedam jezika i za koje se predviđa da će ovog meseca osvojiti značajnu međunarodnu književnu nagradu, bio je među više od 150 Palestinaca koji su služili doživotne kazne, a koji su oslobođeni u okviru američki posredovanog primirja u Gazi i odmah potom proterani u Egipat, gde većina i dalje ostaje u limbu, piše novinar Džulijan Borger za Gardijan.

Abu Srur (56) ispričao je da je došlo do naglog porasta batinanja i uskraćivanja hrane i toplote nakon izbijanja rata u Gazi u oktobru 2023. godine.

„Uniforme zatvorskih čuvara su se promenile, sa oznakom na grudima na kojoj je pisalo ‘borci’ ili ‘ratnici’, i počeli su da se ponašaju kao da su u ratu i da je ovo još jedna fronta, i počeli su da tuku, muče i ubijaju kao ratnici“, rekao je on.

Komisija UN-a navela je 75 smrtnih slučajeva Palestinaca u izraelskom pritvoru između 7. oktobra 2023. i 31. avgusta 2025. Izraelska služba zatvora je više puta negirala upotrebu torture u svojim zatvorima.

Govoreći telefonom iz Egipta, Abu Srur je takođe opisao „zapanjujući šok“ kada je, odmah nakon brutalnih uslova izraelskog zatvora, odveden u hotel sa pet zvezdica u Kairu kao gost egipatskih vlasti.

Kao mladić, Abu Srur je učestvovao u prvoj intifadi, palestinskom ustanku između 1987. i 1993. godine, kada je optužen kao saučesnik u smrti izraelskog policajca iz Shin Beta, koji je pokušavao da primora Abu Srurovog rođaka da postane saradnik.

Na osnovu priznanja koje je dao pod torturom, Abu Srour je 1993. godine osuđen na doživotnu kaznu zatvora bez mogućnosti uslovnog otpusta.

Tokom decenija obeleženih dugim periodima izolacije, stekao je diplomu osnovnih studija, a potom i master iz političkih nauka, i počeo da objavljuje poeziju i druga dela koja su se krijumčarila iz zatvora.

Njegove zatvorske memoare, „Priča o zidu: Razmišljanja o nadi i slobodi“, uglavnom je diktirao tokom telefonskih razgovora sa rođakom u periodu od više od dve godine. Memoari su prevedeni sa arapskog i objavljeni na sedam jezika, a nominovani su i za nagradu za arapsku književnost koju svake godine dodeljuje Institut arapskog sveta u Parizu.

Apeli za njegovo oslobađanje tokom decenija nisu urodili plodom, pa je kada su službenici došli u zatvor nakon primirja 10. oktobra sa spiskom zatvorenika koji treba da budu pušteni, Abu Srour pokušao da ih ignoriše.

Freed Palestinian prisoner Nasser Abu Srour: ‘I am the wall’ https://t.co/1Onp0ypS0Z pic.twitter.com/MPSRTF8J4x

— Ahram Online (@ahramonline) October 29, 2025

„Pozivali su brojeve ćelija, a ja sam sedeo na svom krevetu u sobi broj 6 i osećao se kao da nisam deo toga“, rekao je. „Bilo je toliko puta kada sam trebalo da budem deo toga tokom svih tih godina. Ali sve je bilo tako veliko i tako bolno da nisam želeo da učestvujem. To je bio odbrambeni mehanizam. Govorio sam sebi da to nema veze sa mnom“.

Ali onda su, priča, „došli do moje ćelije i rekli: ‘Nasere, pripremi se’. Božija milost me je konačno dohvatila. Moji prijatelji su me grlili i ljubili, a ja nisam mogao da verujem“.

Abu Srour je rekao da se nakon izbijanja rata u Gazi, izazvanog Hamasovim napadom na Izrael 7. oktobra 2023. godine, tretman palestinskih zatvorenika dugogodišnjeg staža u izraelskim zatvorima značajno pogoršao.

„Svako mesto gde nije bilo kamera bilo je mesto brutalnosti“, rekao je. „Vezali bi nam ruke iza glave, bacali nas na pod, a onda bi počeli da nas gaze nogama“.

Izraelski ministar nacionalne bezbednosti, Itamar Ben-Gvir, hvalio se da izraelski zatvori pod njegovom kontrolom više nisu „odmarališta“.

Abu Srour je rekao da su svi materijali za čitanje i pisanje oduzeti pod tim režimom.

„Sav kulturni život u zatvoru prestao je u poslednje dve godine, tako da je preostao samo biološki život. Svi su pokušavali da prežive na svoj način. I stalno smo bili gladni“, rekao je. Dnevni obroci održavani su na nivou golog preživljavanja, a on je rekao da je izgubio 12 kilograma.

Zatvorenicima je dozvoljen bio samo jedan komplet tanke odeće, pa im je tokom zimskih noći uvek bilo hladno. „Naša tela su bila slaba. Nismo mogli da podnesemo ni prosečnu temperaturu“, rekao je. „Kad god je neko izlazio iz zatvora, svi su pokušavali da mu postanu prijatelji kako bi dobili njegovu majicu ili donji veš, ili bilo šta“.

Abu Srour je rekao da su zatvorenici u poslednjih 24 sata pre nego što je spisak oslobođenih u primirju bio objavljen i pre nego što su ukrcani u autobuse za odlazak, bili izloženi posebno intenzivnom poslednjem krugu batina.

Tokom 48-časovnog putovanja koje je usledilo, nije im bilo dozvoljeno da otvaraju zastore na autobusima koji su prolazili kroz Izrael, a zatim duž južne ivice Gaze do prelaza Rafa sa Egiptom. Tek kada su ušli u Egipat, video je nebo po prvi put van zatvorskih zidina.

Autobusi su 154 oslobođena zatvorenika odvezli u luksuzni hotel u Kairu, što je donelo nove šokove. „Nikada ranije nisam bio u hotelu. Sve sam radio prvi put, kao dete: ulazak i izlazak iz lifta, upoznavanje sa sobnom uslugom, kako da koristim ili shvatim tuš“, rekao je Abu Srour.

Deo šoka bio je susret sa četiri sestre i bratom prvi put posle decenija. „To je bio još jedan stres za mene. Bili smo razdvojeni oko 33 godine. Bilo je okrutno jer nam je to dugo bilo uskraćeno“, rekao je. Seća se da je pomislio: „Da li je u redu da ih zagrlim?“

Oslobođeni zatvorenici bili su pod nadzorom egipatskih službenika bezbednosti dok su se mešali sa turistima i pratili su njihove signale o tome kako da se ponašaju.

„Ujutru smo videli bife i svu tu hranu. Svi momci su stavili po dva kilograma hrane na svoj tanjir. Bio je to nestvaran prizor. Bilo nam je neprijatno. Nismo znali šta da radimo sa nožem i viljuškom“, rekao je Abu Srour. „Sva moja osećanja bila su pomešana i napeta. Bilo mi je neprijatno. Nisam znao kako da izrazim rečima stvari oko sebe“.

U subotu, nakon što je Dejli Mejl objavio priču o prisustvu oslobođenih palestinskih zatvorenika među zapadnim turistima u onome što su nazvali „Hotel Hamas“, grupa je dobila dva sata da spakuje stvari pre nego što su autobusom prevezeni u drugi hotel u pustinji, sat vremena vožnje od glavnog grada.

Ta nagla promena, naređenje da se ukrcaju u autobuse i odvedu na nepoznatu lokaciju koju su odabrali drugi, bila je Abu Srouru podsetnik da još nisu zaista slobodni.

Ponudili su mu nekoliko opcija trećih zemalja koje bi ga primile na duži rok, i pokušavao je da odluči kuda da ide uzimajući u obzir dostupnost svojoj porodici i mogućnost da nastavi da piše.

„Ne želim udobnu zemlju“, rekao je. „Ne želim zemlju bez pitanja ili zemlju bez cilja“.