Forin polisi: Vučić će verovatno nadživeti proteste, jer mnogi Srbi ne vide održivu političku alternativu

Od tada, zemlju su zahvatili masovni protesti — čak i veći od onih koji su doveli do pada bivšeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića pre 25 godina. Demonstracije se nastavljaju i danas, a demonstranti prilagođavaju svoju taktiku kako bi zadržali angažovanje javnosti: Prošlog vikenda demonstranti iz cele Srbije spustili su se u treći po veličini grad u zemlji, Niš, da bi organizovali 18-časovni miting u centru grada, a organizatori planiraju svoje najveće demonstracije do sada u prestonici, Beogradu, 15. marta, piše Aleks Eror za Forin polisi.

Ovo nisu prve neprekidne masovne demonstracije sa kojima se vlada predsednika Aleksandra Vučića suočila otkako je njegova stranka došla na vlast 2012. Zaista, protesti koji traju više nedelja ili meseci rasplamsali su se najmanje jednom godišnje od 2018. Međutim, za razliku od prethodnih demonstracija koje su se fokusirale na više akademskih pitanja – kao što su demokratsko pravosuđe, aktuelna sloboda štampe – ​​fokus korupcija je privukla širi presek društva – delom zato što je to opipljivo pitanje i ne može se odbaciti kao buržoaska briga.

Osim toga, umesto da ih koordiniraju opozicione stranke, ove proteste uglavnom vode studenti, pre svega sa Univerziteta u Beogradu. Ovi studentski aktivisti blokirali su fakultetske zgrade širom prestonice od sredine novembra i organizovali ogromne demonstracije, od kojih su najveće privukle gomile od oko 100.000 ljudi na ulice.

Posle više od četiri meseca, vlada još uvek nije pronašla efikasan način da uguši gnev javnosti. Prvo, pokušala je da negira bilo kakvu odgovornost za tragediju u Novom Sadu, tvrdeći da spoljna nadstrešnica nije deo vladinog projekta rekonstrukcije stanice.

Tome je, međutim, protivrečio Zoran Đajić, građevinski inženjer koji je radio kao konsultant na renoviranju železničke stanice. U TV intervjuu samo nekoliko dana nakon incidenta za N1, glavnu opozicionu novinu u Srbiji, Đajić je otkrio da nadstrešnica, za koju je rekao da je deo vladinog projekta rekonstrukcije, nije prošla ključne bezbednosne provere i da ima ozbiljne nedostatke.

Uprkos tome što je podneo pismeno upozorenje nadležnim organima — i ukazao na potrebu da se ponovo pregleda nadstrešnica — Đajić je rekao da nikada nije dobio odgovor.

Sledećeg dana — nov. 4 — Đajićeva otkrića primorala su na ostavku ministra za infrastrukturu Gorana Vesića, koji je jedna od najistaknutijih ličnosti u Vučićevoj stranci. Nastavljene demonstracije u januaru su takođe izazvale ostavku premijera Miloša Vučevića, koji je bio gradonačelnik Novog Sada tokom većeg dela renoviranja železničke stanice.

Ipak, ovo je imalo mali uticaj na demonstrante, koji kažu da je ceo sistem taj koji treba da se promeni od vrha do dna. Oni su postavili četiri ključna zahteva koja vlada mora da ispuni ako želi da se blokade okončaju: objavljivanje dokumenata koji se odnose na katastrofu na železničkoj stanici; krivično gonjenje onih za koje se sumnja da su napali demonstrante (od kojih su neki tvrdili da su povezani sa članovima vladajuće stranke, poput Vučevića, bivšeg gradonačelnika); odustajanje od optužbi protiv studenata i univerzitetskih profesora tokom protesta; i povećanje državnog budžeta za visoko obrazovanje za 20 odsto. Do danas nijedan od ovih zahteva nije ispunjen.

Situacija je 4. marta politički eskalirala kada je nastao haos u Narodnoj skupštini Srbije. Članovi jedne od opozicionih partija, Zeleno-levičarski front, ispalili su dimne bombe nakon što je vladajuća koalicija odbila njihove pokušaje da organizuju parlamentarno glasanje o tome da li da ispune neke od zahtjeva studenata.

Tokom svega ovoga, vlada se borila da pronađe načine da obuzda rastuću oluju. Uobičajene metode vladajuće stranke – maltretiranje svojih protivnika da se pokore klevetama i atentatima na karaktere koje sprovode tabloidni mediji – nisu dobro prilagođeni ovoj situaciji. To je zato što je studentski pokret bez vođe i svoje odluke donosi na sastancima odbora gde svaki učesnik dobija glas. Demonstranti se mogu osloniti na podršku i savete univerzitetskog osoblja, ali nema istaknutih ličnosti koje bi mediji mogli da pokušaju da provuku kroz blato.

Dakle, Vučić će verovatno nadživeti ove proteste, jer čak i ako ga mnogi Srbi ne vole, ne vide nikakvu održivu političku alternativu. Nedavno istraživanje Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost u Srbiji pokazalo je da je samo 27 odsto ispitanika reklo da veruje Vučiću, a da je 52 odsto reklo da bi glasalo protiv njega na referendumu.

Ali koliko god ovo izgledalo zabrinjavajuće za predsednika, mnogo je lakše okupiti anti-Vučićeve glasove nego ujediniti podeljeno biračko telo Srbije oko potencijalne zamene.

Umesto da maštaju o revoluciji, studenti treba da se pomire sa činjenicom da se, kao i Milošević, Vučić može ukloniti samo preko glasačke kutije. Pravo merilo njihovog uspeha biće u njihovoj sposobnosti da izgrade trajni pokret koji može da kanališe antivladin gnev sve dok se ne pojavi politička alternativa Vučiću.