„Gaza je postala groblje za decu i majke, groblje za savest čovečanstva“: Gada Agel za Gardijan

Iz usta beba istina dolazi, podseća na izreku Gada Agel, treća generacija palestinske izbeglice, i profesorka na odseku političkih nauka na Univerzitetu Alberta, u kolumni za Gardijan.

U izbegličkom kampu Kan Yunis, Šahd, moja četvorogodišnja rođaka, pitala je moju snaju: „Mama, da li je bolno umirati? Šta je manje bolno, poginuti od rakete ili tenka?

Takođe je pitala: „Mama, kad me ubiju, hoćeš li me sahraniti pored moje rođake Julije. Ne želim da ostanem sama na groblju nakon što ljudi odu kući. „Želim da se igram sa Julijom“.

Julija je ubijena 26. oktobra kada je izraelsko bombardovanje sravnilo ceo blok sa zemljom, ubivši više od 50 članova moje uže porodice, rođaka i komšija.

Kao majka, ohrabrujem svet da uzme u obzir priče ove dece.

#BREAKING Israel says it is carrying out an “operation” against Hamas at al-Shifa Hospital as its forces raid the health complex in Gaza City.

Israeli soldiers have entered the surgical and emergency buildings at al-Shifa Hospital.

Israel’s attacks on al-Shifa started just… pic.twitter.com/OU3CCUxFBG

— Clash Report (@clashreport) November 15, 2023

Moji rođaci, Bašar i Abud, obojica po 13 godina, traumatizovani su masakrom. Ne osećaju se bezbedno da spavaju u našoj porodičnoj kući u kampu.

Umesto toga, utočište su potražili u skučenoj garaži, prekrivenoj cinkom i azbestom. Tu moj ujak parkira svoj auto, ali im sada služi kao sklonište.

Za decu u Gazi smrt je postala neizbežno prisustvo, senka koja se nadvija nad njihovim svakodnevnim životima. Više nije pitanje „ako“, već „kada“.

„Nestašica“ je definitivni izraz u Gazi – nestašica vode, hrane, goriva, struje, interneta, lekova i gotovo svega, do te mere da čak i čist vazduh ponekad postane oskudan.

Snimci koji se prenose uživo pokazuju kako su deca iz Gaze izvučena ispod ruševina svojih domova.

S obzirom na nedostatak vozila hitne pomoći, opreme i buldožera, spasilački timovi se suočavaju sa ogromnim izazovima, ne ostavljajući ljudima drugu opciju osim da kopaju golim rukama. Aboud i Bašar, sa mnogim članovima moje porodice i stanovnicima logora, proveli su dva dana izvlačeći neka tela i ostatke naših porodica ručno.

Manal, moja draga prijateljica, poslala mi je užasne vesti o gubitku svog unuka, Fadela, veoma bistrog dečaka poznatog po svojoj inteligenciji, dobrom izgledu i sjajnom smislu za humor.

Fadel je 7. novembra trebalo da proslavi svoj 10. rođendan. Njegov san je bio da postane pilot, da pobegne iz granica Gaze i istraži ogroman svet izvan.

Tragično, 15. oktobra nam je oduzeta njegova lepa duša. Pre nego što je napustio kuću po osnovne stvari, Fadelov deda ga je čuo kako objašnjava svom najbližem prijatelju Ahmadu da je u tajnosti uštedeo dovoljno novca da iznenadi svoju majku Nedu rođendanskim poklonom.

Tada je raketa pogodila kuću. Oba dečaka su ubijena.

Tragične vesti su stizale tog dana. Zatim je bila tekstualna poruka od Navraz, još jedne prijateljice iz detinjstva koji radi za Medicinsku pomoć za Palestince.

Njen najstariji sin, Majd, bio je 27-godišnji bolničar. Volontirao je u Palestinskom društvu Crvenog polumeseca kroz teška vremena, uključujući Veliki marš povratka, kada je izraelska vojska svakodnevno pucala na nenasilne demonstrante 19 meseci sve dok pandemija Covid-19 nije zaustavila demonstracije.

Majd i njegova porodica su se 7. oktobra preselili u Kan Yunis u očajničkom pokušaju da nađu sigurnost u domu svog strica. Zatim se Majd vratio u grad Gaza da uzme neke osnovne stvari.

Dok je bio u Gazi, prijatelji iz lokalne taksi kompanije zamolili su ga da dobrovoljno pomogne u evakuaciji ljudi. Pristao je. Ostavio je porodicu u kući njihovog rođaka.

U 15 časova 9. oktobra naselje je bilo izloženo opsežnom bombardovanju. Granata je pogodila Majda dok je sedeo u autu. Telo mu je obezglavljeno.

Videla sam snimak ljudi u okolini kako skupljaju njegove ostatke u plastičnu kesu sa natpisom „9. oktobar“. Njegov poslednji dan života.

Navraz mi je rekla da je sve što želi bila još jedna prilika da poljubi svog sina na rastanku. Ali ona nikada neće imati tu šansu. Umesto toga, oprostila se od njega u crnoj plastičnoj kesi.

Ovo je samo mali deo priča o mrtvima, od kojih su 70 odsto žene i deca.

Želim da se posebno obratim svakoj majci koja čita ovaj članak. Nijedna majka ne bi trebalo da trpi bol koji se danas nanosi majkama Gaze.

Nijedna majka ne bi trebalo da provede ostatak svog života sanjajući da će svom voljenom detetu dati još jedan poljubac.

Nijedna majka ne treba da trpi krivicu što je dete doziva ispod ruševina i plače: „Mama, možeš li da me izvučeš, gde si?“ Nijedna majka ne bi trebalo da izvlači telo svog mrtvog deteta iz ruševina porodične kuće jer je na njega bačena bomba od dve ton.

Nijedna majka ne bi trebalo da se porodi dok se u komšiluku ispred njene bolnice vodi bitka. Nijednoj majci ne bi trebalo da se desi da joj prevremeno rođenu bebu skinu sa aparata za održavanje života jer je gorivo u bolnici nestalo.

Kao majka smatram da su ove traume nezamislive. Baš kao što su se majke Plaza de Majo sastajale svakog četvrtka u 15.30 sati, apelujem na majke sveta da se sastaju svakog dana u 15 časova – u vreme smrti Navrazova sina – da obeleže patnju palestinskih majki i dece.

Gaza je postala groblje. Groblje za decu i majke. Ali Gaza je takođe postala mesto gde je zakopana savest sveta, pored neuspeha svetskih institucija da zaštite civile. Gaza je groblje ljudskih prava.