Gubitak ruskog gasa, paradoksalno, otvara obilje prilika za region, evo i zašto

Druge rade na otvaranju novih transportnih koridora kako bi omogućile pristup novim pravcima snabdevanja sa juga.

Očekuje se da će ovaj trend dobiti na zamahu kada se 6. i 7. novembra u Atini sastanu američki proizvođači tečnog prirodnog gasa (LNG) i predstavnici vlada sa obe strane Atlantika, piše u analizi za Centar za evropske analize Aura Sabadus, novinarka specijalizovana za evropska energetska tržišta za Independent Commodity Intelligence Services (ICIS) sa sedištem u Londonu.

Cilj je da se dogovori nekoliko novih ugovora o snabdevanju sa regionalnim kupcima u Grčkoj, Poljskoj i Ukrajini.

Posle godina zastoja i oslanjanja na ruski gas, centralna i istočna Evropa sada svedoče pravom talasu otvaranja novih koridora. Gas koji će njima prolaziti biće jeftin i dostupan u izobilju.

Koristeći postojeću infrastrukturu, pojavljuju se novi pravci koji povezuju terminale za uvoz LNG-a u Nemačkoj, Italiji, Poljskoj, Grčkoj i Hrvatskoj, kao i domaće proizvodne pogone u Rumuniji, Norveškoj i Danskoj, sa kontinentalnim zemljama u regionu.

Ove promene pokreće više faktora.

Istek ruskog tranzitnog sporazuma sa Ukrajinom u januaru i plan EU da do 2028. u potpunosti ukine ruski gas ostavili su značajnu prazninu.

Pre nego što je Rusija 2022. započela invaziju na Ukrajinu u punom obimu, činila je oko 45 odsto ukupnog uvoza gasa u EU. Od 2025. taj udeo je pao na manje od 10 odsto, uglavnom zato što je sama Rusija prekinula isporuke u očekivanju da će time primorati Evropu da odustane od Ukrajine. Taj plan nije uspeo.

Sada postaje jasno da gubitak ruskog gasa, paradoksalno, jedva da je mogao doći u povoljnijem trenutku.

Prognozira se da će globalna proizvodnja tečnog prirodnog gasa (LNG) naglo porasti, jer će se proizvodnja u SAD-u i Kataru udvostručiti u drugoj polovini ove decenije.

S druge strane, uz nekoliko izuzetaka, svetska potražnja za energijom bila je slaba, što odražava usporavanje privreda i strahove povezane s geopolitičkim nestabilnostima.

Jedno od retkih područja u kojem se očekuje rast potražnje jeste centralna i istočna Evropa, gde su mnoge zemlje koje su se tradicionalno oslanjale na ugalj sada spremne da pređu na prirodni gas kao prelazno gorivo ka potpunoj dekarbonizaciji.

Teško je setiti se trenutka u skorije vreme kada su se energetske potrebe regiona tako skladno uskladile sa obiljem novih mogućnosti snabdevanja.

Ipak, da bi se u potpunosti iskoristile prednosti ovog usklađivanja i obezbedile pravedne i jednake šanse za sve, zemlje moraju da se dogovore o nekoliko konkretnih pitanja. To će zahtevati viši nivo regionalne koordinacije i spremnost da se prihvate promene.

Prvo, zemlje treba da shvate da bezbednost regiona počiva na njegovom jedinstvu. Potražnja za jednim ili dva dodatna milijarde kubnih metara gasa u nekoj maloj kontinentalnoj zemlji istočne Evrope teško da će privući navalu dobavljača. Međutim, dodatna potražnja od 430 milijardi kubnih metara – koliko se procenjuje da će biti ukupne potrebe regiona u narednih 25 godina – vrlo verovatno će izazvati red zainteresovanih ponuđača spremnih da ponude konkurentne ugovore.

Drugo, zemlje centralne i istočne Evrope treba da priznaju svoje slabosti i da ih hitno otklone.

Za razliku od zapadne Evrope, koja raspolaže razvijenom infrastrukturom za uvoz i prenos gasa, kao i likvidnim i funkcionalnim tržištima, centralna i istočna Evropa predstavljaju šaroliki mozaik zemalja sa različitim propisima, osobenostima ili (lošim) navikama, uglavnom nasledjenim iz komunističke prošlosti.

Neke zemlje mere gas u kubnim metrima, druge u kilovat-satima, neke trguju u evrima, druge u lokalnim valutama, neke vide korist u saradnji sa susedima, dok se druge upuštaju u sitne svađe.

Ove razlike već navode strane investitore da dobro razmisle pre ulaganja.

Globalni proizvođači LNG-a nemaju ni vremena ni strpljenja da razrešavaju lokalne sporove oko mernih stanica, tarifa za prenos ili specifikacija kvaliteta gasa – pitanja koja su postala glavna tema žučnih rasprava unutar regiona.

Iako je važno prepoznati značaj zajedničkog delovanja, region takođe mora da osmisli konkretan plan za uklanjanje postojećih prepreka.

Jedna laka mera bila bi prelazak na evro. Takav prelazak mogao bi da se sprovede u svrhu trgovine gasom i pre nego što države članice zapravo usvoje evropsku valutu, čime bi se smanjili troškovi konverzije.

Sledeći korak bio bi da države članice EU i njihove neposredne susedne zemlje na Zapadnom Balkanu, u Ukrajini i Moldaviji primenjuju pravila EU dosledno na graničnim punktovima.

Zemlje kandidatkinje poput Ukrajine i Moldavije sada su pažljivije u primeni ovih pravila nego susedi koji su članice EU.

Usklađivanje propisa ništa ne košta, a pomaže da se unaprede poslovni odnosi.

Tarife za prenos gasa koje naplaćuju operateri za transport kroz region bile su jedna od glavnih prepreka integraciji. Gubitak ruskog gasa, koji je plaćao korišćenje mreže, naveo je regulatore da povećaju tarife na previsoke nivoe.

Iako različite zemlje imaju različita ograničenja pri obračunu ovih naknada, postoji i mnogo prostora za subjektivnost i samointeres.

To mora prestati.

Rastući troškovi energije bili su problem za pogođene ekonomije Evrope u poslednjim godinama, ali mnogi ne uviđaju da je veliki deo povećanja povezan sa lokalnim tarifama i porezima, a ne sa stvarnom cenom resursa.

Zemlje centralne i istočne Evrope moraju da se koordiniraju oko usklađivanja tarifa kako bi one odražavale zajedničke ciljeve bezbednosti snabdevanja, efikasnosti i optimizacije troškova.

Obilje prilika se otvara za region. Hoće li pronaći mudrost da ih iskoristi?