INTERVJU Edvard P. Džozef: Vašington nije zainteresovan za Vučićeve igre, Iran i Rusija pretnje evropskoj bezbednosti, kao i Balkan

Rat Rusije protiv Ukrajine ušao je u februaru  četvrtu godinu, a sada imamo i dramatičan razvoj u ratu SAD i Izraela sa ruskim partnerom, Iranom. Da li se, po Vašem mišljenju, evropska bezbednosna arhitektura nepovratno promenila od 2022?

– Ovaj intervju ne može biti pravovremeniji. Evropska bezbednosna arhitektura nalazi se na najvažnijoj prekretnici od Drugog svetskog rata. „Whipsaw“ je američki izraz koji najbolje opisuje šokove po evropsku bezbednost.

Prvo, Putinova katastrofalna odluka da izvrši invaziju na Ukrajinu 2022. godine, odluka koja će ostaviti Rusiju oslabljenom za čitavu generaciju, konsolidovala je evropsku volju. Impresivno, Evropa je odbacila Rusiju kao energetskog partnera, uvela runde sankcija koje čak ni Mađarska nije blokirala. U saradnji sa SAD, evropske zemlje su prevazišle tabue i obezbedile oružje i municiju Ukrajini. Najiznenađujuće od svega, Finska i Švedska su brzo odustale od decenija ponosne neutralnosti kako bi pristupile NATO-u.

Drugo, povratak Donalda Trampa na vlast predstavlja povratni zamah „whipsaw“ efekta, donoseći nove šokove evropskoj bezbednosti. Srećom, snažan i samouveren generalni sekretar NATO-a Mark Rute bio je na mestu da učini samit NATO-a u Hagu uspešnim, pri čemu su se sve zemlje – osim Španije – obavezale da će dostići prag izdvajanja od pet odsto. Rute je zatim u Davosu posredovao kako bi se izašlo iz ogorčene i šokirane reakcije na Trampove pretnje u vezi sa Grenlandom. I sada je Rute u Vašingtonu, dok ovo pišem, pokušavajući da spreči najtežu krizu u istoriji Alijanse. Za razliku od spora oko Grenlanda, ovde evropska strana snosi najveći deo krivice. Nema opravdanja za to da velike članice NATO-a poput Španije, Francuske, Italije i Ujedinjenog Kraljevstva nameću bilo kakva ograničenja u korišćenju vojnih baza u borbi sa najvišim ulozima protiv Islamske Republike Iran. Zapravo, same izjave EU više puta priznaju pretnju koju Iran predstavlja – a ipak postupci pojedinačnih država EU i NATO-a to negiraju.

Ponovo naglašavam, govorim o tome da evropske prestonice uskraćuju SAD korišćenje baza i prava preleta – ne o ulasku u rat kao aktivan partner. Evropa će sada morati da snosi deo odgovornosti za veoma neizvesne posledice.

Koliko je realan pregovarački kraj rata u Ukrajini i kakav kompromis bi mogao biti prihvatljiv za Kijev?

– Sada moramo promeniti pitanje: Koliko je realan pregovarački kraj i rata sa Iranom i rata Rusije protiv Ukrajine?Naravno, ova dva slučaja su povezana. Iran je aktivni „saučesnik“ u brutalnom ruskom agresorskom ratu. Teheran je obezbedio oko 57.000 dronova „Šahed“ Rusiji, koje Rusija sada proizvodi i isporučuje Teheranu. Moskva je, prema izveštajima, pružila obaveštajnu podršku Teheranu tokom ovog rata sa Izraelom i Sjedinjenim Državama.

Ali šta je Rusija zapravo učinila da pomogne Iranu, tamo gde mu je pomoć bila najpotrebnija? Ništa. Vaši čitaoci koji imaju simpatije prema Rusiji trebalo bi da razmisle o tome, posebno jer Rusija poseduje ono što je Iranu bilo najpotrebnije u ovom ratu: sofisticirane sisteme protivvazdušne odbrane. Ali Moskva, bilo zbog sebičnosti ili slabosti, nije obezbedila ono što je Teheranu najviše trebalo. Nije ni Peking.

Može li primirje sa Iranom potrajati? Po mom mišljenju, može, iz jednog fundamentalnog razloga koji mnogi posmatrači previđaju. Kada je predsednik Tramp zapretio Iranu šokantnim uništenjem, Kina, zajedno sa Iranom, postala je zabrinuta. „Šta ako je Tramp zaista ozbiljan? Ne možemo biti 100 odsto biti sigurni da nije.“

Sa uspostavljenim primirjem, pritisak će sada biti na Iranu da ponovo otvori Ormuski moreuz. Ako Teheran bude odugovlačio, kao što rani signali sugerišu, SAD bi trebalo da to pretvore u kineski problem. Postoji više vojno izvodljivih načina da se to učini. Kada su kineski interesi ugroženi, Peking može da se uključi, dok SAD i Izrael ostaju spremni da obnove udare.

Ponovo, Srbi – i svi Evropljani – treba da se nadaju da će ovaj krhki trenutak proći na način koji sam opisao: da će Iran popustiti i da će Ormuski moreuz ponovo biti otvoren za prolaz tankera.

Što se tiče rata u Ukrajini, sada sam optimističniji. Uprkos veoma teškoj godini sa Trampovom administracijom, povlačenju direktne vojne podrške i povećanom pritisku na Kijev, vidimo da Ukrajina ponovo pokazuje snagu na bojnom polju. Rusija ponovo pokazuje svoju nesposobnost i slabost koja proizlazi iz vođenja pogrešnog rata od potpuno korumpiranog sistema.

U međuvremenu, ničim izazvani napadi Irana na njegove susede u Zalivu omogućili su Ukrajini da svetu pokaže svoje izuzetne tehničke sposobnosti i otpornost u obaranju iranskih dronova uz veoma niske troškove. Dron „Šahed“ košta oko 30.000 dolara, dok ukrajinski protivdron sistem košta samo oko 1.500 dolara.

Predsednik Zelenski poslao je nekoliko stotina ukrajinskih vojnih lica i stručnjaka kako bi pomogli državama Zaliva da se odbrane od iranskih dronova. Ukrajina je sada uspostavila bliske odnose sa bogatim državama Zaliva. Zelenski je takođe ponudio ukrajinsko iskustvo u suočavanju sa ruskim izazovom u Crnom moru, što može pomoći i u Ormuskom moreuzu.

Naravno, ključ za postizanje čak i trajnog prekida vatre ostaje u Vašingtonu. Predsednik Tramp i potpredsednik Vens moraju konačno da sagledaju Vladimira Putina kao slabog lidera kakav jeste. Putin vodi ovu katastrofalnu i nepotrebnu kampanju protiv herojskih Ukrajinaca jer se plaši šta će se lično njemu dogoditi ako stane.

Da li je NATO danas politički i strateški jači nego pre rata?

– Dobro je što ste formulisali pitanje na ovaj način – naglašavajući da je katastrofalna odluka Rusije da izvrši invaziju na Ukrajinu 2022. godine ojačala NATO. Koristim ovu priliku – dok Srbi slave Uskrs, da zamolim vaše čitaoce koji podržavaju Rusiju da razmisle o tome. Svi mogu da poštuju rusku kulturu; Tolstojeva „Ana Karenjina“ je remek-delo… Moj omiljeni takav roman. Niko ne bi trebalo da poštuje kulturu upravljanja u današnjoj Rusiji. Sami Rusi pate pod ovim oronulim, korumpiranim sistemom.

Nedavno sam pročitao izveštaj uglednog srpskog think-tanka u kojem se navodi da „većina Srba vidi Rusiju kao alternativu EU ili Zapadu“. Ja jednostavno ne mogu da poverujem u tu tvrdnju. Kakvu „alternativu“? Da li su ti građani Srbije razgovarali sa Rusima koji su pobegli iz Putinove noćne more? Koliko srpskih roditelja podstiče svoju decu da studiraju ili rade u Rusiji?

Pozivam sve Srbe koji imaju simpatije prema Rusiji u ratu sa Ukrajinom da pročitaju autoritativne izveštaje o ruskim vojnicima koji su bili mučeni, zlostavljani, pa čak i ubijani od strane sopstvenih starešina u ovom ratu. Lideri tog rata, od Putina naniže, nisu samo korumpirani – već im je dozvoljeno da budu korumpirani. Krađa i eksploatacija – a ne čast i služenje – predstavljaju credo tog sistema.

Takav sistem ne može opstati; osuđen je na propast. Zato toliko Rusa beži iz zemlje koja bi trebalo da bude supersila, ali je zapravo samo energetski gigant sa nuklearnim oružjem. Oslabljeni gigant koji predstavlja pretnju Evropi.

Kao što je navedeno, Alijansa se danas suočava sa ozbiljnom krizom nakon odluke evropskih država da otežaju napore SAD i Izraela protiv Irana. Verujem da je generalni sekretar NATO-a Rute ponudio razumna rešenja državnom sekretaru Rubiju i, kasnije, predsedniku Trampu danas u Vašingtonu.

Zašto je stabilnost Zapadnog Balkana važna za Evropu?

– Prvo, Balkan je deo Evrope. Ako Balkan nije bezbedan, utoliko pre ni Evropa nije bezbedna. Osnovna greška u evropskoj politici prema Balkanu bila je posmatranje regiona kao „tuđeg“ ili „udaljenog“ ili neke vrste „stranog dodatka“ „pravoj Evropi“. To je posebno čudno imajući u vidu da su Slovenija, Hrvatska, Rumunija, Bugarska i Grčka članice EU.

Drugo, Rusija i Kina – i Iran – koriste nerešene okolnosti na Balkanu na načine koji ugrožavaju evropsku bezbednost. Iran je izveo veliki sajber napad na Albaniju, nešto što se u Tirani nimalo ne zaboravlja. Organizovani kriminal na Balkanu je još jedna hronična pretnja ostatku Evrope.

Treće, Balkan je pravi test modela EU – i pravi test sposobnosti EU i Evrope u oblasti bezbednosti. Iako se od Evrope ne može niti treba očekivati da sama suzbije rusku agresiju na Ukrajinu, Evropa bi trebalo da bude sposobna da preuzme najveći deo, iako ne sav, teret na Balkanu.

Ja sam, zajedno sa koautorima, napisao izveštaj „From Crisis to Convergence“, koji iznosi sveobuhvatnu teoriju o kontinuiranoj nestabilnosti na Balkanu. Po mom mišljenju, čitav problem počiva na podelama u Evropi oko Kosova. Obrazloženje – i način kako se to može rešiti – sažeto su izloženi u izvršnom rezimeu.

Postoji li rizik od nove destabilizacije regiona?

– Radio sam u svim ratom pogođenim zemljama Balkana – Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Kosovu, Makedoniji – gotovo tokom čitavog perioda ratova. Živeo sam i iskusio sve varijante sukoba – sa Albancima, Bošnjacima, Hrvatima, Srbima, Makedoncima. Imao sam direktne susrete sa Ratkom Mladićem, koji nije bio nikakav heroj niti neki izuzetan general.
I dalje često putujem u region, uključujući i Srbiju.

Posebno mi je bilo interesantno da posetim Beograd i Novi Sad u vrhuncu prošlogodišnjih protesta. Smatram da su ti protesti – napor da se obnovi srpska demokratija i zahteva odgovornost srpskih zvaničnika – među najvažnijim političkim dešavanjima u svetu, ne samo na Balkanu.

Da, postoji ponovni rizik destabilizacije regiona, iako ne u razmerama i prirodi kakve su tragično viđene devedesetih godina. Verujem da politički put Srbije ostaje ključan za stabilnost regiona. Neće biti regionalne stabilnosti ako Srbiju vode regresivni, represivni i revizionistički lideri. To ne znači da susedi Srbije nemaju odgovornost za stabilnost regiona – imaju. Ali postoji kvalitativna razlika u slučaju Beograda – prestonice koja je usklađena sa vrednostima Moskve i Pekinga.

Kako se u Vašingtonu gleda na spoljnu politiku Srbije?

– Mislim da su predsednik Vučić i drugi bili prilično iznenađeni stavom Trampove administracije prema Srbiji. Uprkos svoj podršci pruženoj predsedniku Trampu, Beograd nema naročito bliske odnose sa njegovom administracijom. Teška odluka američkog Ministarstva finansija da striktno sprovede sankcije prema NIS-u došla je kao iznenađenje. Mislim da je administracija pokazala da želi da Beograd ukloni Ruse iz NIS-a.

Ne mislim da je Vašington zainteresovan za Vučićeve igre, njegove pokušaje laskanja i druge metode. Odluka o NIS-u pokazala je da Vašington želi konkretne rezultate, posebno u energetskom sektoru. Povlačenje projekta Tramp hotela u Beogradu je još jedan primer realnosti odnosa sa Vašingtonom.

Verujem da Trampova administracija nije zadovoljna ratobornom retorikom srpskih zvaničnika i potezima koji podižu tenzije. (Isto, naravno, važi i za destabilizujuće poteze lidera iz susednih zemalja.)Ukratko, uprkos određenim gestovima i komentarima pojedinih ljudi iz Trampovog okruženja, Vučić i drugi srpski lideri moraju da budu oprezni u odnosima sa SAD.

Da li je politika balansiranja Srbije održiva?

– Ne, ne verujem da je politika lažnog „balansa“ održiva ni međunarodno ni unutrašnje. Kažem da je to lažni „balans“ jer ne vidim stvarnu posvećenost u Beogradu da sprovede reforme neophodne za ulazak u EU. Pogledajte kontrast sa Tiranom; za jednu godinu, Albanija je otvorila sva pregovaračka poglavlja. Umesto brzog napretka, Srbija je zaglavljena u unutrašnjim i regionalnim tenzijama.

Evropska komesarka za proširenje Marta Kos nazvala je nedavni zakon o pravosuđu „korakom unazad“ u nastojanjima Srbije da se pridruži EU. Ako Crna Gora napreduje u procesu pristupanja EU, mislim da će mnogi građani Srbije – uključujući i one takozvane „proruske“ – ozbiljno dovesti u pitanje sumnjiv i neodrživ pokušaj izbegavanja opredeljenja za jedinu stratešku orijentaciju koja ima pun smisao.

U mom radu „Balkans Breakthrough for Ukraine“ preporučio sam da predsednik Tramp ponudi put ka NATO-u za Srbiju, zajedno sa Kosovom, kao način da se okonča lažni „balans“ i konačno definiše strateška orijentacija Srbije. Verujem da bi prihvatanje NATO puta bilo pozitivno transformativno za Srbiju i region. Takođe verujem da bi vojni vrh Srbije bio veoma zadovoljan takvim razvojem, kao i industrija naoružanja i municije.

Da li je dijalog Beograda i Prištine iscrpljen?

– Vodio sam jedno značajno pregovaranje u Beogradu sa srpskim zvaničnicima 2012. godine. Rezultat je omogućio Srbima na Kosovu da glasaju na srpskim izborima – bez potrebe da napuštaju Kosovo. To je zapravo bio prvi veliki posleratni sporazum između Beograda i Prištine. Pozdravili su ga i Srbi i Albanci. Pokojni Oliver Ivanović, kojeg sam poznavao i koji je tragično ubijen, javno je i ispravno rekao da je ovaj proboj OEBS-a u vezi sa izborima model koji može trajati. Nažalost, 2022. godine premijer Kosova Aljbin Kurti ukinuo je ovaj teško postignuti i uspešan model koji sam ja pregovarao, a moje kolege iz OEBS-a sprovodile tokom više izbornih ciklusa.

Govoriću vrlo precizno o daljem putu. Prvo, dijalog i dalje može da rešava teške probleme i krize, kao što smo nedavno videli u vezi sa pomakom oko problematičnog zakona o strancima. Drugo, pravo rešenje leži u strateškom preusmerenju Beograda. Da, kao što je pomenuto, Kurti je veoma težak partner – što se vidi u njegovom ukidanju uspešnog modela glasanja i drugim nekoordinisanim potezima. Ali setimo se njegovog prethodnika Avdulaha Hotija. I njega poznajem i bio je sušta suprotnost Kurtiju u svakom pogledu. Pa ipak, Beograd je upadljivo potkopao premijera Hotija otvorenim provokacijama ubrzo nakon Vašingtonskog sporazuma 2020. godine.

Dakle, možemo biti jasni u vezi sa dijalogom: dokle god se Beograd drži neke zamišljene „ravnoteže“ i odbija da jasno definiše put ka EU, ne možemo očekivati nikakav proboj sa Kosovom. A ova produžena kriza ide na štetu građana Srba na Kosovu. Ponovo, kao što sam naveo, put ka NATO-u za Srbiju i Kosovo završava sve ovo.

Postoji li rizik šire eskalacije na Bliskom istoku?

– Ovo pitanje su prevazišli događaji u ratu sa Iranom. Kao što je već navedeno, moramo videti ključne korake kako bi se obezbedilo da primirje sa Iranom opstane – i da Ormuski moreuz bude otvoren za slobodan prolaz tankera. Bilo bi veoma dobro kada bi predsednik Vučić podržao one koji pozivaju Iran da otvori Ormuski moreuz. Naravno, Vučić to ne čini zbog usklađenosti sa Iranom po pitanju Kosova. Isto važi i za usklađenost sa prethodno visoko rangiranim Madurom u Venecueli.

Kako paralelni konflikti utiču na ulogu SAD?

– Ovi konflikti istovremeno pokazuju trajnu potrebu za američkim liderstvom u globalnom sistemu. Jednostavno ne postoji zamena za kapacitet koji SAD donose.

Dozvolite mi da završim ovaj intervju velikom prilikom koju Evropa ima da obnovi odnose sa Sjedinjenim Državama. Vašingtonu je veoma potrebna evropska podrška kako bi uspešno sproveo primirje sa Iranom i obezbedio potpuno ponovno otvaranje Ormuskog moreuza. Umesto kritike Vašingtona, evropske prestonice bi trebalo da ponude sporazum koji povezuje krizu sa Iranom i rat u Ukrajini. Taj sporazum je prilično jednostavan: u zamenu za aktivno partnerstvo Evrope sa SAD u Zalivu, Vašington bi obnovio puno partnerstvo sa Evropom u podršci odbrani Ukrajine. To bi moglo uključivati vrlo precizne obaveze u vezi sa isporukom oružja, kao i političke garancije podrške Ukrajini.

To je način na koji Evropa može da iskoristi ovu veliku, nerešenu krizu da obnovi transatlantsko partnerstvo. Iran i Rusija su obe pretnje evropskoj bezbednosti — uključujući i Balkan. Za to postoji obilje dokaza. Sada je vreme za vizionarske lidere u Evropi da ponude hrabre predloge koji će ponovo uskladiti SAD i Evropu.