INTERVJU Ronald Grigor Suni, američki istoričar: Ratovi u Ukrajini i na Bliskom istoku uvode svet u novu epohu, Trampova politika je hirovita

O tim temama za Danas govori jedan od najpoznatijih svetskih istoričara postsovjetskog prostora, Ronald Grigor Suni, profesor emeritus istorije i političkih nauka na Univerzitetu u Mičigenu i Univerzitetu u Čikagu.

Suni je autor brojnih uticajnih knjiga o Sovjetskom Savezu, nacionalizmu i istoriji Kavkaza, među kojima su „The Soviet Experiment“, „The Revenge of the Past i Stalin: Passage to Revolution“. Njegov rad posebno se bavi odnosom imperije i nacije, kao i procesima raspada Sovjetskog Saveza i formiranja novih država u postsovjetskom prostoru.

U razgovoru za Danas Suni govori o geopolitičkim motivima Rusije, transformaciji ukrajinskog nacionalnog identiteta, politici velikih sila i mogućnosti da se savremeni sukobi pretvore u širi globalni konflikt.

Četiri godine nakon ruske invazije na Ukrajinu, kako biste kao istoričar imperija i nacionalizma tumačili ovaj rat? Da li je on pre svega pokušaj obnove ruske imperijalne sfere uticaja ili sukob ukorenjen u nerešenim posledicama raspada Sovjetskog Saveza?

„Ovo je odlično pitanje. Mi zapravo gledamo nastavak raspleta raspada Sovjetskog Saveza – nerešena pitanja granica i uloge Rusije u onome što ona smatra svojom sferom uticaja. Moj utisak je da je ruska vlada pre svega motivisana geopolitičkim razlozima, koji su oblikovani sopstvenim shvatanjem potreba Rusije kao velike sile.

Rusija želi da bude važan akter u Evroaziji, što znači da veruje da mora biti hegemon u tom regionu, odnosno u prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza. U viđenju Kremlja, presudan je snažan ruski uticaj nad Ukrajinom, što zauzvrat znači da bi Ukrajina bila manje od potpuno suverene države. Ona može da uđe u Evropsku uniju, ali ne bi mogla sama da određuje svoj budući put ka NATO-u“.

U svom radu o raspadu Sovjetskog Saveza naglašavate ulogu nacionalnih pokreta. Da li rat u Ukrajini pokazuje da pitanja nacionalnog identiteta u postsovjetskom prostoru i dalje predstavljaju centralno političko pitanje?

„Apsolutno. Sovjetski Savez se raspao na dva načina. Prvo, došlo je do erozije komunističkog sistema, njegove ekonomske i političke strukture. Drugo, došlo je do raspada same Unije.

U toj drugoj fazi ključnu ulogu su odigrali nacionalni pokreti i težnja lokalnih elita ka nezavisnosti, ali tek nakon što je centar, Moskva, izvršio neku vrstu političkog samoubistva. Danas su postsovjetske države ušle u projekte nacionalizacije – pokušaj da se formiraju koherentne i svesne nacije unutar granica svojih republika.

Sama Ukrajina je, zahvaljujući Putinu, postala mnogo koherentnija i svesnija ukrajinska nacionalna država“.

Vladimir Putin često tvrdi da Ukrajina nema stvarnu državnost i da istorijski pripada Rusiji. Kako savremena istoriografija ocenjuje takve tvrdnje?

„U stvari, Putin razume da Ukrajinci čine naciju i da je Ukrajina nezavisna država, ali veruje da Rusija treba da ima primarni uticaj nad Ukrajinom kako bi sprečila da ona postane baza Zapada.

To znači da Ukrajina ne može biti potpuno suverena, ali mnoge manje države u eri politike velikih sila nisu potpuno suverene. Pogledajte Venecuelu.

Putin je izgubio rat koji je želeo da dobije na samom početku, kada nije uspeo da „obezglavi“ Ukrajinu. Sada se zadovoljava mnogo banalnijim dobitkom – osvajanjem teritorija Ukrajine. Zaista? Zar Rusija, najveća država na svetu, već nije dovoljno velika?

To je glupa politika, a invazija na Ukrajinu bila je i greška i zločin“.

Administracija Donalda Trampa zalaže se za pregovore između Moskve i Kijeva, pri čemu neki predlozi uključuju moguće teritorijalne ustupke Ukrajine. Kako iz istorijske perspektive velikih sila i sfera uticaja tumačite takav pristup?

„Trampove politike su proizvoljne i hirovite, nisu pažljivo promišljene niti dosledne. Ipak, one otkrivaju ogoljene ambicije Sjedinjenih Država da zadrže svoju ulogu globalnog hegemona – „neophodne nacije“, najveće sile na svetu, dominantne u svakom regionu do kog dopiru njena vojna i ekonomska moć.

Tramp ne ograničava američke interese na Zapadnu hemisferu, što pokazuje i aktuelni rat protiv Irana. Njegov cinični, transakcioni pristup spoljnoj politici odražava pogled jednog biznismena – uzmi ono što možeš. Tu nema morala osim morala kapitalističkog uvećavanja moći“.

Da li bi kompromis koji uključuje teritorijalne ustupke mogao da stabilizuje region ili bi stvorio uslove za buduće sukobe u postsovjetskom prostoru?

„Moguća su oba ishoda. Teritorijalni ustupci doneli bi krhko primirje, što bi kratkoročno bilo dobro. U tom tragičnom scenariju Rusija bi izašla kao pobednik. Ona se već previše iscrpela i malo je verovatno da bi išla dalje, svakako ne protiv NATO-a“.

Istovremeno sa ratom u Ukrajini svet svedoči i velikoj eskalaciji na Bliskom istoku, uz direktno vojno angažovanje Sjedinjenih Država. Kako komentarišete američko-izraelski napad na Iran?

„Rat protiv Irana pre svega je izraelski rat čiji je cilj da se ukloni glavna prepreka potpunom potčinjavanju Palestine i Palestinaca. Iran je poslednji šampion Palestine i, ukoliko bude uništen, Izrael će – uz podršku Sjedinjenih Država – biti slobodan da dovrši svoje genocidno uništavanje Palestine“.

Gledano istorijski, da li je Bliski istok već u regionalnom ratu i može li taj rat postati globalni?

„Svaki rat može postati globalni, ali Trampova administracija želi da ga ograniči. Kina i Rusija takođe žele da se on završi. Sjedinjene Države će oslabiti Iran i pokušati da ubede Izraelce da je dosta. Ipak, nijedan stvarni problem neće biti rešen. Arapske države moraće da odluče da li će pristati na izraelsku destruktivnu dominaciju regionom ili će stati u odbranu Palestine. Verovatnije je prvo nego drugo, jer će arapske države izabrati pragmatičniji put u suočenju sa američkom moći“.

Kada istorija jednog dana bude analizirala rat u Ukrajini i sukobe na Bliskom istoku, šta mislite da će se pokazati kao njihova najvažnija dugoročna istorijska posledica?

„Istorija ne sudi – ona analizira. A ta analiza će, bojim se, zaključiti da ulazimo u novu eru međunarodne anarhije, poretka zasnovanog na pravilima – koja su Amerikanci, Izraelci i Rusi u više navrata kršili – više ne ograničavaju velike sile. Ironično, Kina je poslednja velika sila koja se suprotstavlja takvoj samovolji drugih sila. Kina želi ekonomsko širenje, a za to su potrebni mir i bezbednost, pa tako dugoročno može da pobedi u konkurenciji sa Sjedinjenim Državama. Amerikanci će, međutim, učiniti sve što mogu da spreče da se to dogodi“.