Kako Dodik koristi islamofobiju da bi stekao podršku Zapada za svoj cilj

Njegova brzo eskalirajuća retorika toliko je zabrinula lidere Islamske zajednice u Bosni i Hercegovini da su prošlog meseca izdali saopštenje u kojem osuđuju širenje govora mržnje i zapaljivih narativa o bošnjačkoj zajednici u Bosni, piše gostujući saradnik na Institutu za istraživanje zločina protiv čovečnosti i međunarodnog prava Univerziteta u Sarajevu Ben Gerstejn za Just Security.

Saopštenje Islamske zajednice izazvano je nedavnom upotrebom izrazito anti-muslimanskog jezika od strane Milorada Dodika, bivšeg predsednika Republike Srpske, većinski srpskog entiteta Bosne i Hercegovine, i drugih bosansko-srpskih lidera u obraćanjima u Izraelu i Sjedinjenim Državama.

Reakcija Islamske zajednice uporedila je pojačanu retoriku sa govorom mržnje i etnički obojenom propagandom koja je raspirivala tenzije uoči ratova tokom raspada bivše Jugoslavije devedesetih godina.

Dodik i njegovi saradnici sada ponovo koriste islamofobne argumente, ovog puta kako bi dobili podršku za svoj etnonacionalistički projekat nezavisnosti Republike Srpske. U eri saradnje međunarodnih krajnje desničarskih aktera, ovakvi argumenti imaju odjek na visokim nivoima vlasti i među značajnim delovima zapadne javnosti.

Dodik je poznat po negiranju genocida u Srebrenici, svojim islamofobnim i secesionističkim stavovima, rasističkim izjavama prema zvaničnicima drugih država i stalnom podrivanju krhke posleratne pravne i ustavne strukture Bosne i Hercegovine.

Kao saveznik Vladimira Putina, Dodik je više puta putovao u Moskvu od početka ruske invazije na Ukrajinu 2022. godine. Takođe je sarađivao sa Rusijom na podrivanju sećanja i pravde za žrtve rata u Bosni od 1992. do 1995. godine.

Njegovi postupci su dovodili do sankcija Evropske unije i Sjedinjenih Država, sve dok ih Trampova administracija nije ukinula u oktobru, nakon opsežne lobističke kampanje i, navodno, kao deo dogovora da se ubedi da prihvati sudsku odluku o smeni sa funkcije, koju je u početku odbijao.

I dalje je pod evropskim sankcijama, ali ostaje lider svoje političke stranke u Republici Srpskoj i praktično zadržava uticaj kroz mrežu posrednika.

Tokom poseta Jerusalimu i zatim Vašingtonu u februaru – zajedno sa srpskom članom tročlanog Predsedništva BiH Željkom Cvijanović i tadašnjom vršiteljkom dužnosti predsednika Republike Srpske Anom Trišić Babić – Dodik je upozorio na „civilizacijsku borbu“ između „judeo-hrišćanskog“ sveta i islama, predstavljajući Republiku Srpsku kao prvu liniju odbrane protiv muslimanskog uticaja.

Na primer, nakon posete Jerusalimu krajem februara, Dodik je izjavio da „Izrael i Republika Srpska dele egzistencijalnu pretnju koju predstavlja radikalni islam i politike koje iz njega proizlaze“.

U izjavama posle posete SAD, predsednik Srbije Aleksandar Vučić, Dodikov saveznik, pripisao je njegovo približavanje SAD zajedničkom interesu za „zaštitu hrišćanstva i očuvanje hrišćanskih vrednosti“.

Dodik je u Jerusalimu tvrdio da „liberalne elite“ promovišu imigraciju „ljudi islamske vere koji sa sobom donose duboko ukorenjen antisemitizam“. To odražava elemente krajnje desničarske teorije „Velike zamene“, posebno tvrdnju da masovna imigracija muslimana iz arapskog sveta ugrožava poredak i promoviše islamski zakon u Evropi i SAD.

Tokom posete Vašingtonu, zajedno sa Trampovim saveznikom i bivšim savetnikom za nacionalnu bezbednost Majklom Flinom, koji je lobirao za ukidanje američkih sankcija, Dodik se sastao sa republikanskim članovima Kongresa, navodno i sa predsednikom Predstavničkog doma Majkom Džonsonom, kao i sa zvaničnicima Trampove administracije, uključujući ministra odbrane Pita Hegseta. Dodik je naveo da je sa Hegsetom razgovarao o „odbrani hrišćanskih vrednosti“.

Zabrinjavajuće, ovi sastanci u Izraelu i SAD mogli su imati željeni efekat na deo desno orijentisane javnosti. Jedan komentar u Vašington Tajmsu ponovio je deo Dodikove retorike i pozvao SAD da priznaju nezavisnu Republiku Srpsku.

Takođe, fondacija Heritage Foundation, koja je učestvovala u Trampovom Project 2025, i pojedini drugi akteri u Vašingtonu doprineli su stvaranju narativa koji je kritičan prema Bosni. Nedavni članak u Jewish News Syndicate upozorio je da je Bosna „skrenula ka ekstremizmu“, uprkos tome što se ranije smatrala „umerenom muslimanskom državom“.

U ovom krhkom trenutku, novinarka iz Vašingtona Jovana Đurović ističe da odnos bosanskih Srba i Zapada sve više oblikuje „otvoreniji oblik islamofobije“.

Dodikove izjave o muslimanskoj zajednici u Bosni često su identične retorici krajnje desničarskih ekstremista širom sveta. On je muslimane nazivao pogrdnim izrazom „balije“, tvrdio da su „muslimani naš neprijatelj“, nazivao ezan „zavijanjem“, i tražio da bosanski muslimani pređu u srpsku pravoslavnu veru radi nacionalnog jedinstva. Takođe je Bošnjake nazivao „amebama koje se nekontrolisano množe“ i ranije ih opisivao kao „genetske lažove“.

Zajednički nacionalistički narativi

Dalje, kako je 2020. godine pronicljivo opisala profesorka Kolumbija univerziteta Amra Sabić-El-Rejes, preživela rat u Bosni, „američki beli suprematisti privlače se srpskim i hrvatskim nacionalističkim narativima koji se zasnivaju na dugogodišnjem strahu od muslimana“.

Zabrinjavajuće, naučnici su povezali i prošlu i sadašnju anti-bošnjačku retoriku sa napadima na muslimanske zajednice širom sveta, uključujući pucnjavu u džamijama na Novom Zelandu 2019. godine i napade norveškog ekstremiste 2011. godine.

Koreni ovog obraćanja Zapadu kroz islamofobiju mogu se pratiti do krvavog raspada Jugoslavije devedesetih godina. Dekan Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Sarajevu Sead Turčalo primećuje da Dodikova rasistička dehumanizacija bosanskih muslimana počiva na ideološkim temeljima koji su inspirisali genocid u Srebrenici 1995. godine tokom rata u Bosni.

Slobodan Milošević, nacionalistički predsednik Srbije tokom rata, oslanjao se na navodnu potrebu zaštite evropskog hrišćanstva od islama kako bi opravdao agresivne i istrebljivačke vojne akcije u susednoj Bosni.

Sećanje na osmansku vlast takođe je korišćeno kao sredstvo za demonizaciju muslimana, njihovo predstavljanje kao produžetka turske vlasti i pripisivanje krivice za istorijske zločine centralne za srpsku mitologiju.

Istorijski revizionizam je, dakle, još jedna komponenta ovog anti-muslimanskog narativa. Pored otvorene islamofobije, Dodik i drugi zloupotrebljavaju sećanje na Holokaust u okviru ove nacionalističke kampanje.

Tokom poseta Jerusalimu i Vašingtonu, Dodik je optužio Bošnjake da su sarađivali sa nacistima i upravljali koncentracionim logorima tokom Drugog svetskog rata. Iako su pripadnici svih etničkih grupa u bivšoj Jugoslaviji sarađivali sa nacistima, tvrdnja o širokoj umešanosti bosanskih muslimana u genocid nad Jevrejima i Slovenima tokom Drugog svetskog rata je u velikoj meri opovrgnuta.

Ovaj revizionizam nije nov za Dodika – on je više puta koristio Holokaust kao sredstvo za negiranje genocida u Bosni i uključivao pojedine istoričare Holokausta u te tvrdnje.

Dodik već dugo pokušava da pridobije podršku onih koji žele da ojačaju slične pokrete širom Evrope. U takvom okruženju, od ključne je važnosti da se Dodikove poruke jasno i odlučno osude onakve kakve jesu u svojoj suštini: pokušaj mobilisanja desničarskih aktera u korist secesionizma bosanskih Srba kroz apel na anti-muslimanske i anti-imigrantske predrasude.

Ako bi takav pristup uspeo, mogao bi dovesti do destabilizacije Bosne i Hercegovine, pojačanog negiranja genocida u Bosni i anti-muslimanskog govora mržnje, pa čak i potencijalnog povratka oružanog sukoba na Balkanu.