Kina velika šansa za Balkan i Srbiju

U 12 odeljaka naći će pregršt istorijskih, socijalnih, a pre svega ekonomskih podataka o do sada najvećem i najambicioznijem poduhvatu Kine za XXI vek, koristima po našu zemlju od Novog puta svile, odnosima Srbije i Kine, ali i, u aktuelnom kosovskom kontekstu, odnosu zvaničnog Pekinga prema otcepljenoj provinciji Tajvanu.

Žujović, višegodišnji novinar u Kineskom međunarodnom radiju u Pekingu, podseća u knjizi koja je izdanje Nove srpske političke misli da se kopnom pored Himalaja, u više pravaca, ka centralnoj Aziji, a odatle prema Bliskom istoku, Maloj Aziji, Balkanu i dalje zapadno, ka ostatku Evrope, ili kroz Mongoliju ka Rusiji, vekovima kao pratilac karavanskih espapa, slivalo i znanje. Zahvaljujući Putu svile, znamo za vakcine, papir, barut, busolu, seizmograf, štampu, rakete, moderan popis stanovništva…

Za izgradnju novih trgovačkih puteva širom Centralne Azije do Evrope je predsednik Si Đinping u septembru 2013. objavio inicijativu „Ekonomski pojas Put svile“ (SREB). Sledećeg meseca je obelodanio Pomorski put svile (MSR) za XXI vek, za povezivanje luka na kineskoj obali sa ostalim azijskim zemljama, istočnom Afrikom, Bliskim Istokom i Mediteranom. U Kini se kombinacija tih inicijativa naziva „Jedan pojas jedan put“ (OBOR).

OBOR uključuju tri kontinenta, bar 62 zemlje i 4,4 milijarde ljudi. U tom području nastaje oko 40 odsto globalnog ukupnog društvenog proizvoda (GDP) i obuhvata 75 procenata poznatih rezervi energenata.

Žujović konstatuje da Kina traži globalni prostor za nastavak vrtoglavog ekonomskog rasta i stasavanje u ono što u Pekingu nazivaju imućnim društvom. Jeftinu robu („Made in China“) zamenjuju proizvodi i usluge visokih tehnologija, te značajne dodatne vrednosti koje treba prodavati po svetu.

Ulaganja Kine u velike infrastrukturne objekte čine osnovu OBOR, koji je, inače, otvoren za sve zemlje sveta. U Pekingu je formiran Fond Puta svile vredan 40 milijardi dolara, a na raspolaganju će biti i sredstva iz nedavno osnovane Azijske banke za ulaganja u infrastrukturu (AIIB), čiji je planirani kapital 100 milijardi dolara. Kineska razvojna banka je objavila da će uložiti više od 890 milijardi dolara u preko 900 projekata u zemljama uključenim u OBOR.

U savremenoj eri se sa Kinom neizbežno menja i svet. Ukoliko samo polovina područja OBOR – čiji su stanovništvo, BDP ili trgovina dva ili 2,5 puta veći nego kineski – ponovi ono što je NR Kina ostvarila u proteklih četrdesetak godina, čovečanstvo će biti mnogo drugačije mesto.

No, Žujović upozorava da je veliko pitanje kako će sile na OBOR uskladiti interese. Evropska unija na krajnjem zapadu, Rusija sa Evroazijskom ekonomskom zajednicom (EEZ) delimično na zapadu, severu i u centralnim delovima Azije, Indija i Pakistan na jugu, Turska na zapadu, ali i Sjedinjene Američke Države. Naime, Put svile je centralna žila kucavica onoga što je ser Halford DŽon Makinder (1861-1947), jedan od otaca geopolitike i geostrategije, nazivao stožernom oblašću unutrašnje, ključne oblasti Evroazije i sveta.

Tako, uprkos dobrim privrednim motivima, izgradnju SREB nije moguće posmatrati van geopolitičkog okvira. Žujović navodi kako su zapadni analitičari skloni da istaknu da bi proizvod inicijativa za OBOR moglo da bude širenje kineske meke moći na Evroaziju.

Smatra se i da Rusija zbog dominantnog uticaja na prostorima centralne Azije, ima pomešana osećanja u pogledu ekonomskog pojasa Puta svile. Međutim, poslednjih meseci, a poslednji put pred Generalnom skupštinom UN predsednik Vladimir Putin je predložio „harmonizovanje“ EEZ sa SREB. Indija je, međutim, i dalje neodređena, a tu su i domaće (ne)prilike u nizu država na OBOR na šta Kina može malo da utiče.

Balkan i Srbija, po Žujoviću, kao prirodan evropski produžetak OBOR imaju veliku šansu. Znatan deo robe iz Pireja, sidrišta za kineske robe u Evropi, prevozi se železnicama kroz Moravsko-vardarski pravac i dalje Podunavljem ka Mađarskoj, Češkoj i drugim državama centralne i istočne Evrope. Otuda značaj modernizovanja železničkog pravca Beograd – Budimpešta. Svako povećanje prisustva Kine u istočnom Mediteranu ili Evropi, povoljno bi se odražavalo na srpsku ekonomiju i privredu regiona, ističe autor.

Žujović u knjizi detaljno iznosi primere saradnje Srbije i Kine u oblasti infrastrukture. No, ocenjuje i da je u Beogradu bez značajnijeg odjeka ostao poziv premijera Li Kećijanga iz 2013. sa samita „1+16“ u Bukureštu kompanijama iz ZCIE, da su na kineskom tržištu dobrodošle, naročito plasman poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda.

Razmatrajući uzajamne bilateralne odnose, Žujović podseća da Srbija i Kina od 2009. imaju Ugovor o strateškom partnerstvu, kao i da je velika azijska sila jedina stalna članica Saveta bezbednosti UN koja nikada nije glasala protiv interesa Jugoslavije i Srbije. Važna spona Srbije i Kine je, takođe, podrška Pekinga teritorijalnoj celovitosti Srbije, ističe autor.