Foto: Epa

Danas, nekih dva i po veka kasnije, da parafraziram Voltera, liberalni svetski poredak u opadanju nije ni liberalan, ni svetski, niti je poredak.

SAD, blisko sarađujući sa Velikom Britanijom i drugima, uspostavile su liberalni svetski poredak nakon Drugog svetskog rata. Cilj je bio osigurati da se uslovi koji su doveli do dva svetska rata za 30 godina više nikada ne ponove. U tom cilju, demokratske zemlje su se zalagale za stvaranje međunarodnog sistema koji je bio liberalan u smislu da se zasniva na vladavini prava i poštovanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta drugih zemalja. Ljudska prava je trebalo da budu zaštićena. Sve ovo je trebalo da bude primenjeno na celu planetu, u isto vreme, uz dobrovoljno učešće otvoreno za sve. Institucije su izgrađene da promovišu mir (Ujedinjene nacije), ekonomski razvoj (Svetska banka) i trgovinu i investicije (Međunarodni monetarni fond i ono što je nekoliko godina kasnije postala Svetska trgovinska organizacija).

Sve ovo i više podržavala je ekonomska i vojna moć SAD, mreže saveza širom Evrope i Azije i nuklearno oružje koje je služilo da odvrati agresiju. Liberalni svetski poredak je stoga zasnovan ne samo na idealima demokratije već i na tvrdoj moći. Ništa od toga nije bilo prihvaćeno u uporno neliberalnom Sovjetskom Savezu, koji je imao u srži drugačije poglede na poredak u Evropi i širom sveta.

Pred kraj Hladnog rata i slom Sovjetskog Saveza činilo se da je liberalni svetski poredak bio robusniji neko ikada. Ali danas, četvrt veka kasnije, njegova budućnost je dovedena u pitanje. Zaista, njegove tri komponente – liberalizam, univerzalnost i očuvanje samog poretka – osporeni su kao nikada pre tokom 70 godina.

Liberalizam je u odstupanju. Demokratije osećaju posledice rastućeg populizma. Partije političkih ekstrema su se uzdigle u Evropi. Glas u Velikoj Britaniji u korist napuštanja EU potvrdilo je gubitak uticaja elite. Čak i SAD doživljavaju dosad nezabeležene napade sopstvenog predsednika na medije, sudove i pravosuđe. Autoritarni sistemi, uključujući Kinu, Rusiju i Tursku, postali su još gori. Zemlje poput Mađarske i Poljske, čini se, nisu zainteresovane za sudbinu svojih mladih demokratija.

Sve je teže govoriti o svetu kao celini. Vidimo uspon regionalnih poredaka i poremećaja, što je najizraženije na Bliskom istoku, svaki sa svojim svojstvenim karakteristikama. Pokušaji da se izgradi globalni okvir ne uspevaju. Protekcionizam je u usponu; najnovija runda globalnih trgovinskih pregovora nije urodila plodom. Postoji svega nekoliko pravila koja regulišu upotrebu sajber prostora.

U isto vreme, rivalstva između velikih sila se vraćaju. Rusija je narušila bazične norme međunarodnih odnosa kada je iskoristila svoje vojne snage za izmenu granica u Evropi, i narušila američki suverenitet svojim naporima da utiče na izbore 2016. Severna Koreja je ignorisala snažan međunarodni konsenzus protiv širenja nuklearnog naoružanja. Svet je gledao dok su se humanitarne noćne more odvijale u Siriji i Jemenu, učinivši vrlo malo u UN ili negde drugde da odgovori na to što je sirijska vlada koristila hemijsko oružje. Venecuela je neuspela država.

Jedan od sto ljudi u svetu danas je ili izbeglica ili interno raseljen.

Postoji nekoliko razloga zašto se sve ovo događa i zašto baš sada. Uspon populizma delimično predstavlja odgovor na stagnaciju zarada i gubitka radnih mesta, zahvaljujući uglavnom novim tehnologijama, ali se široko pripisuje izvozu i imigrantima. Lideri sve više pribegavaju nacionalizmu kako bi osnažili svoj autoritet. Globalne institucije nisu uspele da se prilagode novim ravnotežama snaga.

Slabljenje liberalnog svetskog poretka posledica je, više nego bilo čega drugog, promenjenog stanovišta SAD. Pod palicom Donalda Trampa, SAD su odlučile da se ne priključe Transpacifičkom partnerstvu i da se povuku iz pariskog Klimatskog sporazuma. Takođe prete da će napustiti Sporazum o slobodnoj trgovini u Severnoj Americi i iranski nuklearni dogovor. Potom, SAD su jednostrano uvele carine na čelik i aluminijum oslanjajući se na opravdanje (nacionalna bezbednost) koje bi i drugi mogli iskoristiti u procesu postavljanja sveta u rizičnu poziciju trgovinskog rata. Postavlja se pitanje i njihove posvećenosti NATO-u i drugim savezničkim odnosima. I još, SAD retko govore o demokratiji ili ljudskim pravima. „Amerika prvo“ i liberalni svetski poredak, čini se, ne idu jedno uz drugo.

Moj cilj nije samo da kritikujem SAD. Današnje druge velike sile, među kojima i EU, Rusija, Kina, Indija i Japan mogle bi biti kritikovane za ono što rade, ne rade ili oboje. SAD nisu bilo koja zemlja. One su bile glavni arhitekta liberalnog svetskog poretka i njen principijelni branilac. Ali i glavni korisnik.

Američka odluka da se odrekne uloge koju je igrala više od sedam decenija čini prekretnicu. Liberalni svetski poredak ne može da preživi samostalno jer drugi nemaju ni interesa ni sredstava za njegovo održavanje. Rezultat će biti svet koji je manje slobodan, manje prosperitetan i manje miran, za Amerikance ali i za druge.

Autor je predsednik Saveta za spoljne odnose i autor dela „Svet u neredu“.

Copyright: Project Syndicate, 2018. www.project-syndicate.org