Gardijan analizira: Angela Merkel neće pregovarati sa Putinom, ali glasine odražavaju jednu istinu o ratu u Ukrajini

Iako je to suštinski bez značaja, jer realnih pregovora nema na vidiku, ova priča ukazuje na širu istinu o ratu u Ukrajini i ulozi Evrope. Kao i druge evropske rasprave o Ukrajini, i ova ima apstraktan karakter, ukazuje Natali Toči, direktorka Instituta za međunarodne odnose u Rimu, u kolumni za Gardijan.

Evropa je, na primer, planirala da pošalje „snage za uveravanje” u Ukrajinu u slučaju primirja posredovanog od strane Donalda Trampa. U pripremi je i moguća pomorska inicijativa u moreuzu Ormuz, ukoliko bi došlo do dogovora između SAD, Izraela i Irana koji bi okončao taj rat.

Međutim, nijedan od tih planova nije sproveden, jer se scenariji na kojima počivaju nisu ostvarili. Isto tako, ne postoje neposredni pregovori sa Rusijom u koje bi mogao biti poslat izaslanik.

Rat u Ukrajini se nastavlja, što je potvrđeno i ruskim bombardovanjem Kijeva tokom vikenda, uključujući i upotrebu hipersonične balističke rakete „Orešnik”, koja može nositi nuklearne bojeve glave.

A kao što pokazuju Litvanci koji su trčali u skloništa zbog uzbune za dronove, širi hibridni rat između Rusije i Evrope već je u toku.

Iako je čak i prazno evropsko razmišljanje o tome koja bi „sigurna ruka“ mogla da pregovara sa Vladimirom Putinom preuranjeno, ono otkriva dublju istinu o tome šta se zapravo dešava.

Bila sam u Kijevu pre nekoliko nedelja i radujem se povratku sledećeg meseca. Nije bilo trenutka od kraja 2022. godine kada sam osetila takvo utemeljeno samopouzdanje.

Ukrajinci nemaju iluzije. Preživeli su još jednu razornu zimu u kojoj je Rusija uništila veliki deo njihove energetske infrastrukture, ostavljajući milione ljudi mesecima na hladnoći.

Očekuju još jednu strašnu zimu; mnogi strahuju da bi Moskva mogla da preusmeri napade i na infrastrukturu za vodosnabdevanje. Ukrajinci su internalizovali osećaj izdaje od strane SAD, nakon Trampovog otvorenog svrstavanja uz Putina.

Za njih je postalo podrazumevano da se američka vojna pomoć, koja je smanjena od Trampovog povratka na vlast, neće vratiti.

Oni takođe pretpostavljaju da će privremena suspenzija američkih sankcija na rusku naftu postati trajna. Šire gledano, ne veruju da se rat uskoro završava.

Zapravo, većina veruje, kao i ja, da će, sve dok je Vladimir Putin na vlasti, rat trajati. Ukrajinci takođe ne misle da će, u postojećim okolnostima, moći da povrate veće delove teritorija koje je Rusija okupirala.

Ta prilika se nije pojavila od septembra 2022. kada su ukrajinske snage povratile Harkov i veći deo Hersona. Od tada je to iscrpljujući rat u kojem Rusija napreduje puževim korakom.

Ipak, Ukrajinci takođe vide da se taj „puž“ kreće sve sporije, gotovo da staje – dok ruski gubici rastu na 20.000, 30.000, ponekad i više mesečno. Pukotine u ruskoj ekonomiji postaju sve vidljivije.

Rusija je danas u tolikoj meri ratna ekonomija da je skoro svaki drugi industrijski sektor smanjen ili nestao. To ne znači da će Putin stati – naprotiv. Ukrajinci su itekako svesni ogromnih resursa koji se ulažu u rusku ratnu mašineriju, posebno u proizvodnju raketa i dronova.

Ali to samo povećava njihovo poverenje u sopstvenu sposobnost da nastave otpor. Isto važi i za izuzetne napretke ukrajinske odbrambene industrije, usredsređene na tehnologiju dronova.

Dok je pre četiri godine Ukrajina u potpunosti zavisila od vojne pomoći iz inostranstva, danas oko 60 odsto vojnih kapaciteta koje koriste ukrajinske snage proizvodi se u zemlji. Red evropskih odbrambenih kompanija koje žele partnerstvo sa ukrajinskim partnerima i dalje raste.

A, kao što pokazuje i putovanje Volodimira Zelenskog u Zaliv usred iranskog rata, interesovanje za ukrajinsku odbrambenu ekspertizu proteže se daleko izvan Evrope.

Ukrajinci su sada uvereni da ih evropske vlade neće napustiti, a to poverenje je poraslo nakon uklanjanja Viktora Orbana, koji je postao Putinov glasnogovornik i trojanski konj u Briselu. To nema veze sa verom u dobrotu Evropljana ili poverenje u solidarnost.

Naprotiv, Kijev je sve nezadovoljniji sporošću procesa pristupanja EU.

Predlog nemačkog kancelara Fridriha Merca da se Ukrajini dodeli status „pridruženog članstva” bez prava glasa, kao pokušaj da se poboljša ranija francusko-nemačka ideja o „simboličnom članstvu”, u Kijevu je dočekan vrlo loše.

Odgovor predsednika Volodimira Zelenskog na prvi predlog bio je, blago rečeno, oštar. Ipak, Ukrajinci osećaju da će Evropljani stati uz njih na osnovu hladne procene sopstvenog interesa. I to se u praksi potvrđuje, uz odobren paket od 90 milijardi evra za Ukrajinu u naredne dve godine, podržan iz budžeta EU. SAD su se povukle, a Evropljani su preuzeli ulogu.

Što nas vraća na priču o evropskom izaslaniku. Koliko god ona bila prazna, otkriva oštru istinu. U ratu u Ukrajini, SAD više ne drže sve karte. Tramp ih je predao kada je izdao Kijev i ostatak Evrope. Ali zajedno, Ukrajina i ostatak Evrope imaju polugu moći. I počinju to da shvataju.