Dodik, Izetbegović, Čović: Koji su glavni razlozi za vladavinu „nedodirljivog trojca“ koja traje četvrt veka?

Ono što je zajedničko trojici lidera najvećih političkih stranaka u BiH, Miloradu Dodiku (SNSD), Bakiru Izetbegoviću (SDA) i Draganu Čoviću (HDZ BiH), jeste neprikosnovena vladavina. Za neke od njih i četvrt veka. Iako su se nazivi stranaka u zadnjih 25 godina menjali, Milorad Dodik je, s manjim prekidima, u vlasti na entitetskom ili na državnom nivou punih 20 godina.

Na vlast je došao na posleratnom sazivu Narodne skupštine u Bijeljini 1998. godine, uz podršku tadašnjeg SDP-a i Koalicije za BiH. Sednici su kao podrška prisustvovali tadašnji visoki predstavnik u BiH Karlos Vestendorp i američki ambasador Ričard Kauzlarič, koji su, zajedno sa svim drugim političkim predstavnicima u Federaciji BiH, pozdravili dolazak Dodika na čelo tadašnje vlade umesto SDS-a. Od 2002. godine Dodik je na čelu Saveza nezavisnih socijaldemokrata i do sedmog sabora stranke prošle nedelje nije imao protivnika.

Možda ipak

Oni s malo više staža u novinarstvu kažu da je Dodik, ali i Izetbegović i Čović, naučio omiljenu lekciju svakog „čestitog“ autokrate koja kaže da „unutar političke stranke nema demokratije“.

„Milorad Dodik je neprikosnoveni lider SNSD-a, što je potvrđeno protekle subote na izbornom saboru u Doboju. Međutim, rezultati prošlogodišnjih izbora na kojima je lista SNSD-a za Parlament BiH u Laktašima i Mrkonjić Gradu, kao bastionima te stranke, imala više glasova od Dodika, kao i činjenica da je Željka Cvijanović, za razliku od njega, pomela protivkandidata, ne idu u prilog tvrdnji da će SNSD bez Dodika doživeti krah i sudbinu, recimo, DS-a u Srbiji. Ipak, sva je prilika da bi SNSD u budućnosti mogao onu poznatu misao o Titu da parafrazira u ’i poslije Dodika Dodik’ i da je spoji sa ’na mlađima svet ostaje’“, kaže novinar iz Banjaluke Darko Momić.

Na zasedanju Narodne skupštine Republike Srpske tada u Bijeljini bio je i Sulejman Tihić, političar koji će od Alije Izetbegovića preuzeti Stranku demokratske akcije 2003. godine. Potpredsednik SDA i član Glavnog odbora stranke bio je Bakir Izetbegović, koji je, nakon očeve smrti, dva puta pokušao da dođe na čelo stranke. To mu je pošlo za rukom tek nakon Tihićeve smrti 2015. godine.

„Izetbegović je bio najbliži tome da prekrši sveto autokratsko pravilo i da na izbornom kongresu SDA, koji će se održati za nekoliko dana, ima protivkandidata. Ipak, u poslednji čas uspeo je da statutarnom akrobatikom onemogući kandidaturu Šemsudina Mehmedovića“, kaže Momić – i ističe upravo snagu stranke i njenog autokratskog lidera kroz primer kadrova koji čine „duboku državu“.

Matrica za opstanak

„O tome najbolje svedoči činjenica da posle odlaska u opoziciju i na nivou Federacije BiH i na nivou zajedničkih institucija i dalje diriguje dubinske političke procese, generiše ozbiljnu međunacionalnu netrpeljivost i na sve moguće načine ’buši’ vlast Trojke očekujući podršku partnera – SNSD-a i HDZ-a, čiji lideri na istoj matrici godinama animiraju svoje biračko telo i dobijaju izbore“, zaključuje Momić.

Iako nije neuobičajen i za stabilne demokratije, fenomen „srastanja“ ljudskog tela za lidersku poziciju u stranci ipak je izraženiji u nedovršenim demokratijama poput BiH. Izuzetak može biti samo na papiru, poput recimo Srbije, gde pravi šef stranke nije na njenom čelu, ali se na taj način stvara lažna percepcija da se u neku ruku ne radi o demokratskom sistemu. Analitičari smatraju da ostali članovi stranaka u tim slučajevima svesno biraju podršku višegodišnjim liderima kako bi i stranka, ali i oni, izvukli korist.

„Članovi stranaka će se radije opredeliti za reizbor lidera nego za ’nemirno more’ zbog promena, čime sebi obezbeđuju poziciju bez preterane odgovornosti, osim prema vođi. Takođe su svesni da bi pali u nemilost ukoliko bi doveli u pitanje poziciju lidera“, smatra komunikolog Mladen Bubonjić. On razloge za formiranje „kulta vođe“, vidi i u transgeneracijskom nasleđu i nedostatku demokratskih kapaciteta društva.

Personifikacija demagogije

„Takođe je prisutna i nostalgija koja uključuje i žal za čvrstom rukom koja obezbeđuje stabilnost, naravno pod prisilom. Na kraju, demokratija podrazumeva ne samo prava, nego i odgovornost i obveze, za šta je, naravno, potrebna demokratska i politička zrelost, što još nije postignuto u dovoljnoj meri da bi se razvila svest da je promena na vrhu, ne samo stranke nego i društva, korisna i potrebna za napredak društva“, zaključuje Bubonjić.

Na kraju, ali po svim merilima i definicijama gotovo perfektne vladavine u kojoj su politički eliminisani svi protivnici, nalazi se Dragan Čović, lider HDZ-a BiH. Na čelo Hrvatske demokratske zajednice BiH dolazi 2005. godine, a nakon što ga je tadašnji visoki predstavnik Pedi Ešdaun smenio sa dužnosti člana Predsedništva BiH zbog sudskog postupka koji se protiv njega vodio, Čović je i 2007. godine dobio podršku da vodi stranku. HDZ 1990, koja je nastala kao odgovor na sukob Čovića i tadašnjeg premijera vlade Hrvatske Ive Sandera (HDZ), nije bio dovoljan da razbije snagu Čovićevog HDZ-a BiH. Nakon sudskog postupka 2005. godine, u kojem je oslobođen odgovornosti za zloupotrebu položaja, ali i nekoliko kasnijih optužnica koje su isto završile, Čović je samo zapečatio svoju političku snagu unutar hrvatskog političkog korpusa.

„Koliko je nedodirljiv kao lider HDZ-a pokazuje to što, za razliku od Dodika i Izetbegovića, Čović nema ozbiljnu opoziciju u hrvatskom nacionalnom korpusu, niti se ona nazire. Političari koji su poslednji put predstavljali Hrvate u vlasti, a da ne dolaze iz HDZ-a, su ili iza rešetaka poput Lijanovića ili na političkoj deponiji poput Živka Budimira i Zvonka Jurišića“, zaključuje Momić.