Zašto je Pedro Sančez jedini evropski lider koji se suprotstavio Trampu?

Međutim, reči u govoru bile su sve samo ne „bledunjave“. Nekoliko sati nakon što je Donald Tramp zapretio da će prekinuti trgovinu sa Španijom zbog odbijanja njene vlade da dozvoli da se dve baze sa zajedničkom upravom u Andaluziji koriste za napad na Iran, Sančez je izneo svoje razmišljanje.

Time je postao jedan od retkih evropskih lidera koji je otvoreno i emfatično odbacio zahteve američkog predsednika, čiji je prepoznatljivi stil pregovaranja nepredvidljiva mešavina maltretiranja, ponižavanja i samohvalisanja, piše Gardijan.

Suština argumenta španskog premijera bila je da bi još jedan rat na Bliskom istoku odneo brojne živote, dodatno destabilizovao svet i imao strašne ekonomske posledice – ali mnogi njegovi pasusi su bili nedvosmisleno lični, ukazuje britanski portal.

Sančez je rekao da je najvažnija dužnost vlade da štiti i poboljšava živote svojih građana, a ne da manipuliše ili profitira od globalnih sukoba.

„Apsolutno je neprihvatljivo da oni lideri koji nisu sposobni da ispune ovu dužnost koriste dimnu zavesu rata da bi sakrili svoj neuspeh i time napunili džepove nekoliko odabranih – istih kao i uvek; jedini koji profitiraju kada svet prestane da gradi bolnice i počne da pravi rakete“, rekao je.

Zatim je usledilo: „Naivno je verovati da demokratije ili poštovanje među narodima mogu nastati iz ruševina. Ili misliti da je praktikovanje slepe i servilne poslušnosti oblik vođstva… Nećemo biti saučesnici u nečemu što je loše za svet i što je takođe suprotno našim vrednostima i interesima jednostavno iz straha od odmazde od nekoga.“

Za to ko je „neko“ nije bilo potrebno objašnjenje.

Čak i da je Sančez u svom govoru propovedao preobraćenima – prema nedavnoj anketi, samo 15,7 odsto Španaca ima pozitivno mišljenje o američkom predsedniku – njegove reči bi i dalje odjeknule kod mnogih koji su bili besni zbog podrške zemlje invaziji na Irak 2003. godine pod tadašnjim premijerom Hoseom Marijom Asnarom.

Dok je govor u sredu oduševio Sančezovu levičarsku bazu, izazvao je predvidljivu reakciju njegovih političkih protivnika. Alberto Nunjez Feihoo, lider konzervativne Narodne stranke, optužio je premijera da se bavi partijskom politikom i ugrožava odnose Španije sa SAD.

Santijago Abaskal, koji predvodi krajnje desničarsku, pro-Trampovu stranku Voks, sugerisao je da su odluku doneli „ajatolasi“ i premijer odlučan da ostane na vlasti uprkos nizu korupcijskih skandala sa kojima se suočava njegov uži krug, njegova socijalistička stranka i njegova administracija.

Ali Sančezov jezik, iako oštar, nije bio neuobičajen. Pored toga što je jedan od najglasnijih evropskih kritičara ponašanja Izraela u Gazi – optužio je zemlju da „istrebljuje bespomoćni narod“ bombardovanjem bolnica i „ubijanjem nevinih dečaka i devojčica glađu“ – govorio je protiv američkog oružanog svrgavanja Nikolasa Madura u Venecueli.

Takođe se suprotstavio globalnim trendovima, braneći i promovišući prednosti imigracije u vreme kada većina političara širom kontinenta preferira radikalnu retoriku i bodljikavu žicu.

Njegov glas je sve glasniji, ali, barem za sada, usamljen. Dok je premijerka Danske Mete Frederiksen dobila pohvale i poboljšala svoj imidž okupljajući evropske lidere protiv pokušaja Donalda Trampa da polaže pravo na Grenland, Sančez nije naišla na punu podršku u glavnim evropskim prestonicama.

Iz razloga koji su ponekad unutrašnji, ponekad globalni, ponekad ideološki, a ponekad praktični, njegove kolege u Berlinu, Parizu i Rimu nisu voljne ili nisu u mogućnosti da se javno izjasne protiv Trampa.

Francuski predsednik Emanuel Makron kontaktirao je Sančeza u sredu kako bi izrazio „evropsku solidarnost“ Francuske u vezi sa trgovinskim pretnjama SAD.

Makron, kome je ostala samo jedna godina na funkciji i koji se gotovo u potpunosti fokusira na spoljnu politiku, sada se suočava sa izazovom pokušaja deeskalacije još jednog međunarodnog sukoba koji izgleda daleko van kontrole Francuske.

Pariz, koji se čvrsto protivio ratu u Iraku 2003. godine koji su predvodile SAD pod tadašnjim predsednikom Žakom Širakom, koji je vrlo glasno izražavao neslaganje, sada hoda po žici pragmatizma.

Makron je jasno rekao da američki i izraelski napadi na Iran nisu bili u skladu sa međunarodnim pravom.

Ali je takođe rekao da iransko rukovodstvo snosi odgovornost zanemarujući međunarodno pravo svojim nuklearnim programom, finansirajući terorističke grupe i kršeći ljudska prava.

U televizijskom obraćanju u utorak, Makron je o ubistvima iranskog vrhovnog vođe i visokih zvaničnika rekao: „Istorija nikada ne plače za dželatima sopstvenog naroda i niko od njih neće biti oplakan.“

Francuska je premestila svoj nosač aviona Šarl de Gol u istočni Mediteran, kao i druge kapacitete protivvazdušne odbrane, za ono što je Makron nazvao „strogo odbrambenim“ prisustvom u podršci svojim regionalnim saveznicima, uključujući Kipar, ali i Katar, Kuvajt i UAE, gde Francuska ima značajnu vojnu bazu.

Jedan od glavnih prioriteta Francuske bio je „rad na pronalaženju izlaza iz ove krize“, rekao je francuski zvaničnik.

Međutim, upravo je od nemačkog kancelara Fridriha Merca Evropa videla retoriku koja se najviše razlikuje od Sančezove. U nedelju, dok se spremao da krene u Vašington, Merc je zauzeo primetno pomiriteljski stav u izjavi za kamere u svojoj kancelariji u Berlinu.

„Kategorizacija događaja [u Iranu] prema međunarodnom pravu imaće relativno mali efekat“, izjavio je Merc. „Stoga, sada nije vreme da držimo predavanja našim partnerima i saveznicima. Uprkos našim rezervama, delimo mnoge njihove ciljeve, a da ih zapravo sami ne možemo postići.“

Mercova strategija na dugo planiranom sastanku u Ovalnom kabinetu u utorak bila je – sledeći primer kanadskog premijera Marka Karnija – da koristi pragmatizam kako bi omogućio najveći prostor za manevar u vezi sa najhitnijim brigama Evrope – Ukrajinom i predsednikovim haotičnim carinama.

Nepopularan kancelar, koji pokušava da se izbori sa oštrim izazovom krajnje desničarske stranke Alternativa za Nemačku uoči pet pokrajinskih izbora ove godine, a istovremeno se bori da oživi vodeću evropsku ekonomiju, teško može sebi da priušti frontalni sukob sa Trampom.

Dakle, kada mu je u utorak, ubrzo nakon što je američki predsednik objavio svoje planove da prekine trgovinu sa Španijom, novinar ponudio priliku da brani Španiju, Merc je umesto toga podržao Trampov obnovljeni napad na Madrid zbog odbijanja da prihvati predlog NATO-a da države članice povećaju svoje vojne izdatke na pet odsto svog BDP-a.

Merc je kasnije rekao nemačkim novinarima da nije želeo da protivreči Trampu „na otvorenoj sceni“, već da je u privatnim razgovorima stao u odbranu Španije i Velike Britanije (čiji je premijer Kir Starmer,bio ismevan od strane Trampa u Ovalnom kabinetu kao „nije Vinston Čerčil“ i koji je ove nedelje bio primoran da insistira da „poseban odnos“ između SAD i Velike Britanije još uvek postoji).

Ali do tada je diplomatska šteta već bila učinjena, što je omogućilo Trampu pobedu u njegovim upornim naporima da napravi razdor između evropskih saveznika.

Komentatori kod kuće su rekli da je kancelarova uzdržanost ovog puta bila „sramotna“ iako je Merc zaslužio pohvale prošlog juna zbog odbijanja nekih od Trampovih skandaloznijih izjava u vezi sa Ukrajinom i Drugim svetskim ratom.

Ako je Sančez tražio podršku za svoj stav o ratu u Iranu, verovatno nije gledao u Rim. Stav Italije deluje namerno dvosmisleno. Premijerka Đorđa Meloni pokušala je da jednom nogom ostane u Trampovom taboru – često se hvaleći svojim ličnim i političkim afinitetom prema njemu – a drugom u Evropi.

Ovaj balansirajući čin postao je ključna karakteristika Melonijeve spoljne politike. Kao i kod Trampovih carinskih ratova i rata u Gazi, Meloni je pazila da otvoreno ne napravi raskid sa Vašingtonom, ali je podjednako nerado obavezala Italiju na jasno nezavisnu liniju.

„Nismo u ratu i ne nameravamo da uđemo u njega“, rekla je Meloni italijanskoj radio stanici RTL 102.5 u sredu. „Situacija je zabrinjavajuća, rekla bih na nekoliko frontova. Zabrinuta sam zbog sve očiglednije krize međunarodnog prava. Svetom sve više vlada haos.“

Međutim, u četvrtak je ministar odbrane Gvido Kroseto zauzeo direktniji stav, rekavši donjem domu parlamenta da je odluka o pokretanju udara protiv Irana „naravno, nepotrebno je reći, bila van pravila međunarodnog prava“.

Kroseto je dodao: „To je rat koji je započet, a da niko u svetu nije znao. Rat u kojem se mi, kao i ostatak sveta, nalazimo u situaciji da moramo da se nosimo sa [posledicama]“.

Italijanski ministar spoljnih poslova Antonio Tajani rekao je da Rim još nije dobio nikakve zahteve SAD za korišćenje vojnih baza na italijanskom tlu za operacije protiv Irana i da će proceniti sve zahteve ako stignu.

U međuvremenu, usamljeni duel Španije sa Vašingtonom se nastavlja – posebno nakon što je portparolka Bele kuće Karolina Livit u sredu tvrdila da je Madrid promenio mišljenje i da je sada srećan da sarađuje u ofanzivi.

Španski ministar spoljnih poslova Hose Manuel Albares je brzo i otvoreno odbacio ovaj predlog. „Naš stav ‘ne ratu’ ostaje jasan i nedvosmislen“, rekao je. „(Livit) možda jeste portparolka Bele kuće, ali ja sam ministar spoljnih poslova Španije i kažem joj da se naš stav uopšte nije promenio.“