‘Besni gost’ ove nedelje stiže u Peking: Si Đinping se ne plaši Trampa jer drži sve karte u rukama

Bez koherentnih strategija, ostvarivih planova ili doslednih ciljeva, on impulsivno prelazi iz jedne krhke regije, ratne zone i složene geopolitičke situacije u drugu, ostavljajući za sobom bedu, konfuziju i ruševine.

Tipično, zatim proglasi lažnu pobedu, zahteva da drugi poprave štetu i plate račun, pa krene da traži nešto novo što može da uništi, piše Sajmon Tisdal, spoljnopolitički komentator za Gardijan.

Predsednik će ove nedelje ući u još jedno međunarodno minsko polje – napeto sučeljavanje između Kine i Tajvana – kada otputuje u Peking na dvodnevni samit sa predsednikom Si Đinpingom.

Posle niza ponižavajućih političkih neuspeha u vezi sa Ukrajinom, Gazom, NATO, Grenlandom, a sada i Iran i Liban, Tramp očajnički želi diplomatski uspeh kojim bi mogao da se pohvali kod kuće.

Međutim, njegove nade u trgovinske sporazume koji bi mu doneli političke poene zasenjene su njegovim najnovijim ratom po izboru.

Potrebno mu je Sijevo obećanje da neće naoružavati Iran ukoliko se sveobuhvatni sukob nastavi – kao i pomoć Kine da moreuz Ormuz ostane otvoren u okviru mogućeg okvirnog mirovnog sporazuma.

Slabost Trampove pozicije pred samit podstiče spekulacije da bi smanjena američka podrška Tajvanu mogla biti cena koju Si traži za saradnju.

Si zna da je rat sa Iranom veoma nepopularan među američkim biračima.

Tramp se univerzalno krivi za rast globalnih cena energije, hrane i lekova.

Evropski saveznici odbili su da ga spasavaju, Rusija neopravdano profitira od visokih cena nafte, a najsiromašnije zemlje snose najveći teret.

Tramp ne pobeđuje ni vojno, što pokazuje njegov nedorečeni i neodlučni „Projekt Sloboda“. Očajnički želi da se izvuče iz močvare koju je sam stvorio – i da smanji Sijevu prednost.

Kako će Si gledati na svog besnog gosta? Za Kinu je Tramp poklon koji ne prestaje da daje. Zahvaljujući njemu, SAD se sve više posmatraju kao agresivni potencijalni neprijatelj ili nepouzdan saveznik sklon izdaji.

Gubitak američkog uticaja i moći predstavlja dobitak za Peking: Trampova nepredvidivost pomaže Siju da Kinu predstavi kao novog čuvara globalne stabilnosti.

Zastoj oko Irana odvlači američke snage iz Azije – SAD sada imaju dve udarne grupe nosača aviona na Bliskom istoku – i smanjuje njihovu sposobnost da brane Tajvan i regionalne saveznike od buduće kineske agresije.

Negativna strana za Sija jeste uticaj rata na cene energije, globalnu trgovinu i potražnju za izvozom, u trenutku kada se kineska ekonomija već suočava sa problemima.

Prošle godine oko 80 odsto iranske nafte kupovala je Kina – pošiljke koje američka mornarica sada blokira.

Peking je do sada uspevao da nadoknadi manjak oslanjanjem na rezerve, razvoj zelene energije i veću kupovinu nafte iz zemalja poput Brazil i Rusije.

Ali za najvećeg svetskog uvoznika sirove nafte, bezbedna i pouzdana plovidba kroz Ormuski moreuz od presudne je važnosti.

Kina poziva obe strane da prihvate pregovaračko rešenje. Prošle nedelje ugostila je direktne razgovore sa iranskim ministrom spoljnih poslova Abas Aragči i podržava pakistanske posrednike.

Podsećajući na uspešno kinesko posredovanje između Saudijske Arabije i Irana 2023. godine, zabrinute zalivske države računaju, poput Trampa, na kineski uticaj na Iran, sa kojim je Peking 2021. pokrenuo „sveobuhvatno strateško partnerstvo“.

Si se pritom ne plaši da direktno izazove Trampa. Nedavno je upozorio protiv povratka „zakonu džungle“. Dodao je: „Da bismo očuvali autoritet međunarodnog prava, ne možemo ga koristiti kada nam odgovara, a odbacivati kada nam ne odgovara“. Prilično bolan udarac.

Pusta želja, koja se čuje u Vašington, da je otvorena američko-izraelska agresija na Iran naterala Sija na saradnju i da će odvratiti Kinu od ambicija prema Tajvanu i Juđnokineskom moru, bila bi uverljivija da je rat zaista uspeo.

Umesto toga, Tramp je razotkrio ograničenja američke moći – vojne i političke – i pokazao zapanjujući nedostatak strateškog razumevanja.

Iako preferira miran ishod, Sijev glavni prioritet neće biti da izvlači Trampa iz bliskoistočne rupe.

A ukoliko to poželi, ima sredstva da produži američku noćnu moru širenjem prikrivene vojne podrške Iranu – kao što je to činio za Rusiju u Ukrajini.

Izgleda da je Donald Trump svestan tog rizika. Prošlog meseca pisao je Siju, tražeći od njega da ne isporučuje oružje Iranu — i rekao da je dobio uveravanja da Kina to neće učiniti.

Za čoveka koji voli da se hvali kako drži sve karte u rukama, američki predsednik mogao bi otkriti da mu ozbiljno nedostaju aduti kada sedne za sto sa Sijem.

To je poučan pokazatelj geopolitičkog haosa koji je Tramp stvorio. Čak i američka strategija nacionalne odbrane za 2026. navodi da je odvraćanje Kine u indo-pacifičkom regionu glavni prioritet.

Ipak, Tramp je ozbiljno kompromitovao američku poziciju svojim opsesijama i pristrasnostima prema Bliskom istoku.

Kao i obično, drugi bi sada mogli platiti cenu njegove nesposobnosti. Zato su Tajvan – ali i američki saveznici poput Japana, South Koreae i Philippinesa – verovatno zabrinuti.

Sijev glavni spoljnopolitički prioritet nije Bliski istok. To je ujedinjenje komunističke Kine sa faktički nezavisnim i demokratskim Tajvanom — lični istorijski projekat koji je više puta zapretio da će ostvariti silom.

Planeri u Stejt departmentu veruju da bi kineska vojska, koja se ubrzano širi, već sledeće godine mogla biti spremna za invaziju.

Tajvanske snage su brojčano daleko slabije, dok su njihove političke partije i dalje duboko podeljene oko povećanja izdvajanja za odbranu i pitanja da li treba težiti bližim odnosima sa Pekingom.

SAD tvrde da se njihova politika očuvanja statusa kvo po pitanju Tajvana nije promenila.

Međutim, Donald Tramp je poznat po nepredvidivosti kada je reč o Tajvanu.

Često daje kontradiktorne, ponekad zabrinjavajuće izjave. Govoreći o namerama Si Đinpinga, nedavno je rekao da bi eventualna invazija bila „njegova odluka“ — formulacija koja sugeriše da ga ishod zapravo ne zanima previše, iako je dodao da bi bio „veoma nezadovoljan“ ukoliko bi Kina izvršila invaziju.

Suštinsko pitanje samita glasi: da li će oslabljeni i nadmudreni Tramp smanjiti američku podršku Tajpeju u zamenu za Sijevu pomoć oko Irana i povoljne sporazume o retkim mineralima ili uvozu poljoprivrednih proizvoda?

Ozbiljna pitanja postoje i oko dubine Trampove posvećenosti Južnoj Koreji i Japanu — odnosi između Pekinga i Tokija trenutno su veoma napeti, delom upravo zbog Tajvana – kao i njegove sposobnosti da natera Kinu da obuzda Severnu Koreju, neprijateljski i ratoborni režim koji, za razliku od Irana, zaista poseduje nuklearno oružje.

Drugim rečima, da li će Tramp u Pekingu ponovo proglasiti lažnu pobedu na svetskoj sceni, dok istovremeno izdaje američke saveznike, povlađuje još jednom antidemokratskom i antizapadnom diktatoru i neodgovorno ruši decenije pažljivo građene diplomatije koja je do sada sprečavala rat u Pacifiku oko Tajvana?

Ove nedelje, dobrim delom zahvaljujući destruktivnom Trampu, postaje jasno kakva budućnost čeka SAD kao vodeću svetsku silu.

Svojim nespretnim potezima i neznanjem, ovaj autor smatra da je Tramp praktično prepustio Kini mesto za volanom svetske politike.