„Rušenje je recept za neuspeh“: Profesorka iz Brazila o tome zašto opstaju sirotinjske četvrti

Logika deluje jednostavno. Sirotinjske četvrti se smatraju nehigijenskim, nebezbednim i vizuelno zastrašujućim. Ako želite da izgradite moderan, uređen grad, trebalo bi da ih uklonite. Ali ljudi ne žive u sirotinjskim četvrtima po svom izboru. Oni to čine zato što nema pristupačnih alternativa u blizini njihovih radnih mesta i osnovnih usluga. Uništavanje njihovih domova bez rešavanja uslova koji su ih tamo doveli samo pomera problem na drugo, često gore, mesto.

Iskustvo to potvrđuje. U periodu 1968–75. brazilska vojna vlada je pokrenula agresivnu kampanju rušenja sirotinjskih četvrti u Rio de Žaneiru, primoravajući skoro 50.000 porodica da se nasele u stambenim projektima na periferiji grada. Stanovnici favele Katakumba, u kojoj je živelo skoro 15.000 ljudi na ekskluzivnom zemljištu u Lagoi pre njenog uništenja 1970. godine, zbeležili su pad prihoda domaćinstava, veće troškove putovanja na posao i smanjen pristup poslovima nakon preseljenja. U međuvremenu, ukupna populacija favela je nastavila da raste.

Sličan obrazac je dokumentovan u Adis Abebi, Lagosu i Mumbaju, gde su se sirotinjske četvrti uništavale na jednom mestu, a ponovo pojavljivale negde drugde, često u blizini. Čak i kada je iskorenjivanje napušteno kao zvanična politika, kao u Brazilu, nova neformalna naselja su se stalno pojavljivala.

U novom istraživanju, ja i moji koautori, Pedro Kavalkanti i Aleksandar Monže-Naranho, ispitujemo pojavu i opstanak sirotinjskih četvrti u Brazilu, koristeći detaljne podatke o tržištima rada, stanovanju i obrazovanju. Otkrivamo da sirotinjske četvrti nisu jednostavne zamke siromaštva; pod pravim uslovima, one mogu biti i odskočna daska.

Za porodice sa veoma niskim nivoom obrazovanja sirotinjske četvrti mogu obezbediti ulaznu tačku u urbani ekonomski život. U poređenju sa ruralnim područjima, ona nude bolji pristup poslovima i školama. Ali kvalitet tih škola ostaje loš, tako da kako domaćinstva akumuliraju obrazovanje, sirotinjska četvrt postaje ograničenje. Jednostavno rečeno, sirotinjske četvrti mogu pomoći domaćinstvima da se popnu na prve prečke ekonomske lestvice, ali ih sprečavaju da se penju više.

Dok neka domaćinstva uspevaju da dovoljno poboljšaju svoje ekonomske okolnosti da napuste sirotinjske četvrti, mnoga – često ona sa srednjim nivoom obrazovanja – ne uspevaju. I uvek se useljava više niskoobrazovanih seoskih domaćinstava, često motivisanih željom da poboljšaju obrazovne izglede svoje dece.

U stvari, naše istraživanje pokazuje da školovanje igra ključnu ulogu u formiranju sirotinjskih četvrti – domaćinstva sa niskim brojem godina školovanja žele da njihova deca imaju bolji život, ali ne mogu sebi da priušte život u gradovima.

Ovi nalazi pomažu da se objasni zašto sirotinjske četvrti opstaju uprkos ekonomskim mogućnostima koje pružaju. One nisu statične zajednice. Sirotinjske četvrti su dinamični sistemi koji se kontinuirano obnavljaju. Umesto pokušaja eliminacije sirotinjskih četvrti rušenjem i prisilnim preseljenjem – recept za neuspeh – kreatori politike trebalo bi da se pozabave dubljim neslaganjem između blizine radnih mesta, pristupačnosti stanovanja i pristupa kvalitetnom obrazovanju.

U tom cilju, poboljšanje škola unutar sirotinjskih četvrti je neophodno iako bi to moglo privući nove migrante, što bi dovelo do rasta sirotinjskih četvrti. Zemlje u ranijim fazama razvoja – kada većina ljudi živi u ruralnim područjima – stoga bi trebalo da daju visok prioritet poboljšanju seoskih škola, tako da migracija u gradove odražava priliku, a ne očaj. Bolje pripremljeni migranti će verovatnije ući u formalna tržišta stanovanja nego u neformalna naselja.

Kako urbanizacija napreduje, naglasak se mora pomeriti na integraciju stanovnika sirotinjskih četvrti u formalnu ekonomiju, posebno upisivanjem njihove dece u škole višeg kvaliteta. Takve politike moraju se održavati kroz generacije kako bi se domaćinstvima omogućilo da izgrade dovoljno ljudskog kapitala za održavanje uzlazne mobilnosti i prekidanje ciklusa neformalnosti.

Ali obrazovanje je samo prvi korak. Ako formalno gradsko stanovanje ostane preterano skupo, čak će i porodice koje se stalno mobilišu teško napustiti sirotinjske četvrti. Pošto tržište ne nudi pristupačno stanovanje tamo gde je potrebno, a duga dnevna putovanja na posao su nerealna, vlade moraju intervenisati koherentnom strategijom koja uzima u obzir i obrazovanje i stanovanje.

Sirotinjske četvrti opstaju ne zato što su poželjne, već zato što su neophodne. Sve dok ljudi nemaju bolje opcije, one će nastaviti da cvetaju. Zadatak kreatora politike nije da eliminišu sirotinjske četvrti diktatom, već da ih vremenom učine zastarelim, promovišući obrazovne mogućnosti i prostornu integraciju koja je njihovim stanovnicima potrebna.

Autor je vanredna profesorka ekonomije na Ekonomskom fakultetu u Sao Paulu u Fondaciji Getulio Vargas.

Autorska prava: Project Syndicate, 2026.
www.project-syndicate.org