Srećko Đukić: Gorbačov je nesporno bio vizionar kome nema ravnog

Đukić je bio ambasador Srbije u Belorusiji, a kao diplomata je radio i u jugoslovenskim misijama i ambasadama u Moskvi (u Sovjetskom Savezu i Rusiji).

„Bio sam svedok dolaska, uspona i pada Gorbačova. Opisao sam to u svojim knjigama. Širom SSSR-a narod ga je slavio jer im je dao slobodu. Dao je pasoš prvi put u istoriji imperske i sovjetske Rusije njenim građanima. Prvi put su mogli slobodno da se kreću, slobodno da govore, slobodno da se okupljaju. Odrekao se upotrebe sile“, napominje Đukić.

Kada je reč o međunarodnim odnosima, naglašava, umesto konfrontacije proklamovao je princip saradnje.

„Sa (tadašnjim predsednikom SAD Ronaldom) Reganom prvi put u istoriji dve države su potpuno uništile dve klase oružja – rakete kratkog i srednjeg dometa. Svet je udaljio od nuklearne apokalipse. Spasao je od eksplozije Sovjetski Savez i tzv. socijalisticku zajednicu. Srušio je Berlinski zid i Gvozdenu zavesu. Rođen je jedan novi svet. Javila se nada o zajedničkom evropskom domu. Sa (tadašnjim predsednikom Francuske Fransoom) Miteranom o Evropi (kon)federacije. Ideje, nade koje nadilaze jednu generaciju… Konzervativne snage su upotrebite slobodu za svoje ciljeve“, kaže Đukić.

Gorbačov je, ukazuje naš sagovornik, „iznad svega stavljao na prvo mesto pravo čoveka, što je neobično za jednog političara dogmatskog socijalizma“.

„Transformisao se u socijaldemokratu, ali nikada nije bio za likvidaciju SSSR-a i uvek je tvrdio da se on mora očuvati“, ističe Đukić.

Dok deo ruske javnosti smatra da je Gorbačov pokušavao da očuva SSSR silom, što je, kako se navodi, bio uvod u Putinova nastojanja da ponovo izgradi rusku imperiju, Đukić naglašava da to nije bio slučaj.

„Gorbačov nije upotrebio silu da očuva SSSR ni protiv građana, ni protiv Borisa Jeljcina, Leonida Kravčuka (predsednik Ukrajine od 1991. do 1994.) i Stanislava Šuškeviča (predsednik Belorusije od 1991. do 1994.), koji su u Beloveškoj pušci 8. decembra 1991. zaključili sporazum o obrazovanju Zajednice nezavisnih država, čime su međunarodno-pravno i geopolitički likvidirali SSSR kao realnost“, kaže sagovornik Danasa.

Međutim, napominje, tome treba dodati bitnu činjenicu.

„Rusija, Ukrajina i druge sovjetske republike bile su preuzele vlast i silu u svoje ruke. S pravom se govorilo da je Gorbačov punu vlast imao samo nad svojim kabinetima u Kremlju. Tome su prethodili referendumi po republikama u cilju preuzimanja suvereniteta i nezavisnosti od savezne sovjetske države. Gorbačov pritom nije angažovao snage sile da spreči te procese, uveren da se može naći rešenje za zajedničku državu u okviru novog saveznog ugovora koji je pripreman. Međutim, konzervativne snage su izvršile puč, zbacile Gorbačova i praktično je to bio kraj“, objašnjava Đukić.

On ukazuje da su „probaltičke republike bile nosioci procesa izlaska iz SSSR-a jer su smatrale da njima tamo nije mesto i da su se u njemu našle silom sporazuma Ribentrop-Molotov“.

„U tim sukobima otuđeni centri moći upotrebili su silu, ali niko nije optužio centralno rukovodstvo i Gorbačova da oni stoje iza toga“, napominje naš sagovornik.