EPA/BONNIE CASH / POOLKada je kanadski premijer Mark Karni ranije ove godine primetio da se svet nalazi „usred rascepa, a ne tranzicije“, dočarao je stvarnost koju je većina vlada sporo prihvatala. Međunarodni ekonomski poredak koji je preovladavao od 1944. godine je zauvek nestao. Pitanje je sada šta dolazi sledeće.
Odgovor ostaje nejasan. Ali nekoliko karakteristika novog pejzaža su već izvesne i one bi trebalo da budu smernice kako će Evropa i svetske srednje sile upravljati ovim novim terenom.
Prvo, Bretonvudski sistem više nije funkcionalno sidro. Njegova krhkost je otkrivena tokom finansijske krize 2008. godine, a njegov neuspeh da se pozabavi neravnomernim posledicama pandemije kovida 19 dodatno je potkopao njegov legitimitet.
Ali odlučujući udarac je došao iznutra – Sjedinjene Države, sidro sistema i ključni arhitekta, ga napuštaju. Kombinacija propadajućeg multilateralizma i američke administracije koja se odriče svoje globalne uloge proizvela je nepopravljiv prekid.
Drugo, globalna trgovina se neće vratiti svojoj prethodnoj otvorenosti, uglavnom zbog strukturnih sila. Kineski trgovinski suficit je 2025. godine premašio bilion dolara, vođen proizvodnjom. Zemlja sada čini otprilike 35 odsto svetske proizvodnje i može da isporuči gotovo svaku industrijsku robu.
Istovremeno, predsednik Donald Tramp je podigao američke carine na najviši nivo od 1930-ih, sa projektovanim prihodima od 2-3 biliona dolara tokom naredne decenije. S obzirom na to da su ovi projektovani prihodi korišćeni za finansiranje smanjenja poreza domaćinstava, njihovo ukidanje bi nosilo visoke političke troškove za svaku buduću administraciju.
Treće, slom globalnog poretka ima normativne implikacije. Povlačenjem SAD iz 66 međunarodnih organizacija i brisanjem linije između ličnih i javnih interesa Tramp je razbio višedecenijski neformalni kodeks kojim su se izbegavali sukobi interesa, poštovale nezavisne institucije i podržavala multilateralna tela. Neće se samo deklaracijama obnoviti ono za šta su bile potrebne decenije da se izgradi.
Ovo ne znači da je globalno upravljanje nemoguće. Ali ono mora biti ponovo zamišljeno kao skromniji projekat. Jedinstveni model zasnovan na otvorenim tržištima, vladavini prava, nezavisnim institucijama i američkom bezbednosnom kišobranu više nije realan.
Ono što ostaje moguće jeste nešto bliže kondominijumu, sa pravilima koja se prilagođavaju nacionalnim preferencijama, a istovremeno zabranjuju radnje koje nameću troškove drugima ili štete globalnom zajedničkom dobru.
Korisna polazna tačka je okvir koji je predložio harvardski ekonomista Dani Rodrik, a koji teži da ograniči politiku „osiromaši svog komšiju“ (eng. “beggar-thy-neighbor”) i zaštititi zajednička globalna dobra, ostavljajući prostor za nacionalnu raznolikost. Ako se efikasno sprovede, takav okvir bi isključio mnogo toga što je Trampova administracija učinila.
Carine koje prvenstveno štete zemlji koja ih nameće možda bi preživele test, ali politike koje destabilizuju globalni finansijski sistem ili potkopavaju saradnju u oblasti klime ne bi.
Međutim, centralni izazov je sprovođenje. Sa SAD ili odsutnim, ili aktivno neprijateljskim, ko bi postavio i podržavao pravila? Ovde leži najteži test – i najveća prilika – za srednje sile i za Evropu.
Međunarodni monetarni sistem je primer. Dominacija dolara je preživela pad Bretonvudskog sistema fiksnih deviznih kurseva 1971. godine, uspon evra i višestruke krize. Ali sa pritiskom koji sada dolazi iz samih SAD, globalna pozicija dolara više nije osigurana.
Paradoksalno, uspon stabilnih koina denominiranih u dolarima ojačao je potražnju za dolarima. Ali Trampovi napadi na nezavisnost Federalnih rezervi, eksplozivan rast američkog javnog duga i fragmentacija globalne trgovine podrivaju temelje primata dolara. Ako bi sledeći predsednik Feda smanjio linije valutnih svopova koje su služile kao globalni zajmodavac u poslednjoj instanci od 2008. godine, posledice po finansijsku stabilnost bi bile ozbiljne.
Vremenom, multipolarni monetarni sistem deluje verovatnije od jednostavnog prelaska sa dolara na juan. Kineska valuta ostaje ograničena kontrolom kapitala i nevoljnošću vlade da preuzme odgovornosti izdavaoca rezervi. Ipak, dominacija Kine u proizvodnji čini veću regionalnu ulogu juana gotovo izvesnom. Evro, u međuvremenu, ima institucionalne temelje i dubinu tržišta da proširi svoju ulogu, pod uslovom da Evropa može da okupi političku volju da ga podrži.
Evropski lideri su odavno shvatili da se globalni poredak fragmentira, ali su nastavili da se ponašaju kao da će sistem usidren u SAD trajati unedogled. U tom smislu, Trampov drugi predsednički mandat je bilo grubo buđenje.
Ali odgovor EU je bio nedosledan i neodlučan. Blok pristaje na američku carinu od 15 odsto na evropsku robu umesto da eskalira tenzije sa Trampom i tek sada finalizuje trgovinske sporazume sa Merkosurom i Indijom koji je trebalo da budu zaključeni pre mnogo godina.
Kako kreatori politike počinju da razmatraju značajniju međunarodnu ulogu evra, oni takođe dovode u pitanje da li bi američke državne obveznice trebalo da zadrže svoj automatski status bez rizika prema bankarskim pravilima EU.
Ono što EU još uvek treba da uradi jeste da preuzme vođstvo. Kada je reč o reformi Svetske trgovinske organizacije, predlozi Evropske komisije ostaju nejasni i ne uspevaju da se pozabave načinom na koji bi multilateralni sistem mogao biti održan bez SAD. Iako su cirkulisali ozbiljni predlozi za instrumente slične evroobveznicama, oni nisu pretvoreni u političku posvećenost. Možda najvažnije, EU nije razvila koherentnu strategiju za Kinu.
Veća ekonomska i tehnološka autonomija ne bi trebalo da se pogrešno tumači kao povlačenje od globalizacije. To je preduslov za smisleno angažovanje u fragmentiranijem svetu, bilo sa Kinom, budućom američkom administracijom ili srednjim silama, u skladu sa onim što je finski predsednik Aleksandar Stub nazvao „realizmom zasnovanim na vrednostima“.
Alternativa poretku zasnovanom na pravilima koji predvode SAD ne mora biti haos. Ono na šta je Karni pozivao je upravo ono što ovaj trenutak zahteva – koalicija zemalja spremnih da deluju kao kreatori dnevnog reda i kredibilni čuvari pravila u manje uređenom svetu.
Takva koalicija mora da prihvati različite ekonomske modele, odbacujući otvoreno nekooperativno ponašanje. Mora da investira u domaću otpornost kao osnovu za međunarodno angažovanje. I mora preuzeti odgovornost za globalnu stabilnost, umesto da čeka da se SAD vrate svojoj prethodnoj ulozi.
Džordž Papakonstantinu, bivši ministar finansija Grčke koji je pregovarao o prvom paketu finansijske pomoći zemlji, profesor je međunarodne političke ekonomije na Evropskom univerzitetskom institutu i koautor (sa Žan Pisani-Feri) knjige „Novi svet, nova pravila: Globalna saradnja u svetu geopolitičkih rivalstava“ (Columbia University Press, 2025).
Žan Pisani-Feri, viši saradnik u briselskoj ekspertskoj grupi „Brojgel“ i viši spoljni saradnik u Institutu za međunarodnu ekonomiju Peterson, profesor je na Sciences Po i koautor (sa Džordžom Papakonstantinuom) knjige „Novi svet, nova pravila: Globalna saradnja u svetu geopolitičkih rivalstava“ (Columbia University Press, 2025).
Copyright: Project Syndicate, 2026
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
