EPA/WAEL HAMZEHTeritorijalne tampon-zone retko, ako ikada, pružaju mir i bezbednost koje njihovi zagovornici obećavaju. Nakon raspada Sovjetskog Saveza, Ukrajina je viđena kao neutralni kordon između Rusije i NATO-a. Umesto toga, postala je zona sve žešćih geopolitičkih sukoba, praćenih otvorenim ratom.
Francuski premijer Žorž Klemanso napravio je istu grešku kada je pretpostavio da će nove nezavisne države Centralne i Istočne Evrope služiti kao tampon-zona protiv nadiranja boljševičke Rusije. Umesto toga, bile su Hitlerove rane mete i završile su kao deo Varšavskog pakta nakon njegovog poraza.
U eri kada balističke rakete, dronovi i drugi projektili mogu pogoditi udaljene strateške ciljeve sa sve većom preciznošću ideja o zaštitnoj tampon-zoni nije samo pogrešna; ona je besmislena.
Ipak, izraelski ministar odbrane Izrael Kac insistira da Izraelske odbrambene snage moraju okupirati veliki deo južnog Libana kako bi zaštitile „raseljene stanovnike“ koji žive u severnom Izraelu. Nedavno se hvalio da su izraelske trupe uništile pet mostova na reci Litani, oko trideset kilometara od libansko-izraelske granice, čime je stvorena tampon-zona koja će se održavati „dok severni Izrael ne bude bezbedan“.
Ali ovom okupacijom, koja je očigledno kršenje međunarodnog prava, verovatno se neće postići njeni navedeni ciljevi. Ako ništa drugo, učiniće Izraelce, posebno izraelske vojnike, ranjivijim.
Nakon užasa Drugog svetskog rata međunarodna zajednica se složila da nijednoj zemlji nije dozvoljeno da silom oduzima zemlju od drugih. „Neprihvatljivost sticanja teritorije ratom“ istaknuto je stavljena u preambulu Rezolucije 242 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, koja je pozivala na „povlačenje izraelskih oružanih snaga sa teritorija okupiranih u [junu 1967.]“. Pa ipak, u Gazi i južnom Libanu, ceo svet posmatra kako Izrael namerno silom stiče velike površine zemlje.
U Gazi, jednoj od najgušće naseljenih oblasti na svetu, izraelska vojska navodno okupira više od pedeset odsto teritorije. U Libanu, Izrael sprovodi neodređenu okupaciju otprilike 850–1.060 kvadratnih kilometara – skoro deset odsto ukupne teritorije zemlje. A na Zapadnoj obali Izrael dugo insistira da mora zadržati dolinu Jordana zapadno od reke kao tampon-zonu u svakom mirovnom sporazumu.
Ali sa iranskim raketama i dronovima koji dopiru do Tel Aviva, Beit Šemeša, Haife i Dimone – i sa ukrajinskim dronovima koji dopiru daleko u Rusiju – opravdanje za takve zahteve je propalo. Štaviše, nastojanjem da okupira još više teritorije, Izrael rizikuje da lokalne civile pretvori u mete na prvoj liniji fronta.
Neki kritičari čak upozoravaju na dinamiku u kojoj će civili efikasno služiti kao ljudski štitovi, što bi zatim obezbedilo politički/medijski profit za izraelske hasbariste (propagandiste). Istovremeno, okupacijom južnog Libana, sami izraelski vojnici će biti bliži borcima Hezbolaha, a samim tim i u većoj opasnosti.
Kao što je pokazao politikolog Dominik Tirni, vojna moć sama po sebi retko dobija ratove jer su moderni sukobi političke, društvene i ideološke borbe, a ne samo taktičke bitke.
„Iako dominantna vojska može da dobija bitke, obezbedi teren i uništi konvencionalne snage“, objašnjava on, „često ne uspeva da stvori trajni mir ili postigne političke ciljeve – poznate kao ‘pobeda u ratu’ – jer ne može da reši osnovne probleme kao što su nedostatak legitimiteta, pobuna ili duboko ukorenjena politička nestabilnost.“
Daleko od toga da priznaje ova ograničenja, Izrael je već izjavio da će zabraniti povratak libanskih građana koji su pobegli pre nego što je počela njegova najnovija kopnena invazija. Takva politika nije ništa novo. Od 1948. godine Izrael je uskratio pravo na povratak oko 750.000 Palestinaca i njihovih potomaka uprkos brojnim rezolucijama UN koje ga pozivaju da obezbedi ovu opciju.
Umesto zauzimanja više zemlje gde će protivnici uvek postojati, mudrija strategija je da se teži političkom rešenju. Rešenja već postoje i za Gazu, i za Liban, ali izraelski političari, posebno premijer Benjamin Netanjahu i njegova vlada, izgleda da su više zainteresovani za očuvanje statusa kvo nego za postizanje stvarnog napretka.
Kao što je davno istakao drevni kineski strateg Sun Cu, nanošenje štete neprijatelju ili jednostavno zauzimanje zemlje ne mora nužno predstavljati pobedu. Naprotiv, raseljeni neprijatelj može se vratiti sa još većom odlučnošću ili se troškovi držanja novog terena mogu pokazati neodrživim. U konkurentnom, neprijateljskom okruženju, neprijatelj koji se povlači može se pregrupisati, prilagoditi svoju taktiku, steći nove tehnologije i na kraju uzvratiti udarac. Borba nikada zaista ne prestaje.
Ali nije potrebna nikakva drevna mudrost da bi se razumelo da zemlje treba da teže rešavanju osnovnih tenzija, a ne pokušaju stvaranja tampon-zona. Držanje teritorije ne briše drugu stranu. Protivnici Hezbolaha u Libanu i palestinski lideri koji se protive Hamasu ponudili su saradnju sa Izraelom, ali je Izrael to odlučno odbio. Njegovi sadašnji lideri izgleda veruju da stalni sukob i okupacija bolje služe njihovim interesima nego nepopularni politički ustupci koje bi mir zahtevao.
Ali mir je jedina održiva opcija. Bezbednost u Gazi i Libanu ne može se postići kroz tampon-zone, već samo kroz političko rešenje koje se bavi humanitarnim potrebama i osnovnim uzrocima sukoba. To zahteva poštovanje međunarodnog prava, odgovornost za postupke koji pogađaju civile na svim stranama i istinsku spremnost za pregovore. Alternativa su beskrajni ciklusi nasilja.
Autor je bivši profesor novinarstva na Univerzitetu Prinston. Napisao je knjigu „Država Palestina SADA: Praktični i logički argumenti za najbolji način za uspostavljanje mira na Bliskom istoku“.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
