Times of Izrael o mitu o „herojskoj“ srpskoj naciji: Kako je Srbija reformisala svoju kontroverznu prošlost iz Drugog svetskog rata

Mit o „herojskoj“ srpskoj naciji

Kada su nacističke snage zauzele Beograd u aprilu 1941. malo ko je mogao da predvidi da će se Srbija – ponovo u epicentru evropskog rata – iz ruševina izdići kao simbol otpora. Ipak, u roku od nekoliko godina, upravo to se dogodilo.

Kroz veštu diplomatiju, fragmentisanu i često saosećajnu medijsku naraciju, i višedecenijske mitologije koju je podsticala država, Srbija je izgradila trajnu priču: priču o plemenitom borcu otpora, lojalnom savezniku, večitoj žrtvi.

Međutim, ispod te površine krije se znatno mračnija istina.

Ratna Srbija a posebno četnički pokret pod vođstvom generala Draže Mihailovića nije samo pružala otpor Nemcima. U mnogim slučajevima, dolazilo je do saradnje sa silama Osovine – ponekad prećutne, ponekad otvorene i direktne.

Dok je ustaški režim u Hrvatskoj postao globalni sinonim za fašističku brutalnost i genocid, dvostruka uloga Srbije u Drugom svetskom ratu ostala je začuđujuće „očišćena“ – a u nekim slučajevima potpuno potisnuta. U samoj Srbiji, ona je brutalno cenzurisana.

Kako je do toga došlo? Kako su četnici, od kojih su mnogi pravili dogovore pa i blisko sarađivali s nacistima i Italijanima, postali nacionalni heroji? I kako su srpski kolaboracionisti poput Milana Nedića, koji je predvodio marionetsku vladu pod nemačkom kontrolom, ili zloglasna SS Dinarska divizija pod komandom sveštenika i četničkog vojvode Momčila Đujića – praktično nestali iz globalnog sećanja?

Dvostruka igra Draže Mihailovića

Mihailovićevi četnici započeli su rat u cilju obnove Jugoslovenske monarhije. U početku je to značilo otpor nemačkim i italijanskim okupatorima. Ali do 1942. računica se promenila. Titovi partizani – komunistički, multietnički i beskompromisni po svojoj brutalnosti – smatrani su većom pretnjom Mihailovićevoj viziji Jugoslavije koju predvode Srbi.

Deklasifikovani britanski i američki obaveštajni dokumenti otkrivaju četničke pregovore sa nemačkim i italijanskim komandantima, često koordinirajući napade na partizanska uporišta. To nisu bile izolovane izdaje. Bili su to strateški savezi – u nekim slučajevima bliska saradnja – pod krinkom otpora.

Operativci britanske Uprave za specijalne operacije (British Special Operations Executive- SOE) na terenu počeli su da izražavaju svoju zabrinutost. Do kraja 1943. Čerčil i Ruzvelt su svoju podršku sa Mihailovića prebacili na Tita.

Promena nije bila zasnovana na ideologiji, već na efektivnosti. Titovi borci su ubijali Nemce. Mihailovićevi su s druge strane sklapali poslove, a u nekim slučajevima i sarađivali sa njima.

Ipak, čak i dok je Mihailovićeva zvezda bledela u savezničkim krugovima, mit o četničkom herojstvu je opstao – posebno u izbeglištvu, a kasnije i u posleratnoj Srbiji.

Hrvati kao zgodni zlikovci

Nijedan ratni narativ na Balkanu nije potpun bez suočavanja sa užasima rata. Režim u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj (NDH) jeste počinio zločine koji su na kraju doneli široku odmazdu nedužnim hrvatskim civilima, a kulminirali su blajburškim masakrima posle maja 1945. godine, gde su hiljade ustaša i civila masovno klali jugoslovenski partizani.

Za posleratnu Srbiju, ustaše su sve do danas imale dvostruku, a neki bi rekli i veoma korisnu svrhu: kao nacionalna trauma i kao narativni štit. Usmeravanjem globalne pažnje na hrvatske zločine, srpski zločini i kolaboracija su minimizirani, umanjivani i uglavnom zaboravljeni.

U stvari, srpsko saučesništvo, uključujući i Holokaust, je izbrisano iz istorije.

Ovo pomeranje nije bilo slučajno. To je bilo i namerno i politički svrsishodno. Dok je Jugoslavija pod Titom potiskivala otvorene etničke pritužbe, postkomunistička Srbija ih je osvetnički oživljavala.

Tokom 1990-ih, mnogi srpski lideri, uključujući Slobodana Miloševića, uveliko su se oslanjali na slike iz vremena Drugog svetskog rata, preoblikujući Srbe kao trajne žrtve regiona, čak i dok su činili jako dobro dokumentovane sopstvene varvarske zločine širom Slovenije, Hrvatske, Bosne i Kosova.

Istorijska amnezija po dizajnu

Posle rata Mihailović je uhvaćen, suđeno mu je za izdaju, a 1946. godine streljan od nove komunističke vlasti. Njegove pristalice su tvrdile da je suđenje bilo političko i da su dokazi izmišljeni. Decenijama je partizanski narativ dominirao jugoslovenskom istorijom. Ali nakon raspada Jugoslavije, Mihailović je rehabilitovan i bukvalno i kulturno.

Srpski sud je 2015.  formalno poništio njegovu osuđujuću presudu. Njegovo nasleđe je obnovljeno u školskim udžbenicima, narodnim govorima i javnim spomenicima. Nije napravljen sličan potez da se zločini ustaša preispitaju sa jednakom nijansom – uglavnom zato što su oni na vlasti u Zagrebu bili ili previše saučesnici s partizanima ili su se previše bojali bilo kakvih posledica da bi Hrvatskoj ponudili istu istorijsku pravednost kao i Srbiji.

Za Srbe je to bila vrlo zgodna istina. A zašto i ne bi bilo kada služi u korisnu političku svrhu za srpske propagandiste?

Ova nejednaka asimetrija je veoma značajna. Ona otkriva kulturnu i političku strategiju koja krivicu projektuje napolje i pretvara saučesništvo u žrtvu. To je fenomen koji se ne vidi samo u Srbiji već i širom sveta: gde bi nacije radije nasledile slavu otpora nego mrlju saradnje.

Odjeci u sadašnjosti

Danas priča živi u obrazovanju, medijima i diplomatiji. Srpski zvaničnici redovno osuđuju „revizionizam“ kada se pominje ratna prošlost Hrvatske, ali se odupiru naporima da se ispita njihova. U bosanskim školama rat se uči različito u zavisnosti od etničke većine.

Štaviše, u Beogradu je Mihailović srpski rodoljub i ratni heroj. U Sarajevu je etnički čistač, islamofob i koljač, dok je u Zagrebu ubica, kolaboracionista i velikosrpski imperijalista.

Zapadni mediji su takođe igrali ulogu – i tokom Drugog svetskog rata i tokom 1990-ih. Složenost balkanske politike olakšala je usvajanje narativa koje su dale organizovanije ili glasnije grupe iz dijaspore. I tokom jugoslovenskih ratova ideja o Srbima kao žrtvama – ne agresorima – odjekivala je u naslovima, ali ne i u stvarnosti.

Sve ovo naglašava kako su selektivno pamćenje i strateško pripovedanje iskrivili istorijsku knjigu čitavog balkanskog regiona, sa reperkusijama koje odjekuju do danas.

Jedna od tih trajnih posledica bio je genocid u Srebrenici, u julu 1995. godine gde je ubijeno  više od 8.300 muškaraca i dečaka bosanskih Muslimana u i oko grada Srebrenice  od strane srpskih vojnika koristeći  ikonografiju iz Drugog svetskog rata.

Užasi Srebrenice i drugih zločina iz rata u BiH 1990-ih, poput Foče, Višegrada i Omarske, bili su i ogledalo i proročanstvo manipulacije istinskom istorijom Drugog svetskog rata.

Suočavanje s prošlošću brutalnim poštenjem

Istorija nije sudnica. Niti je eho komora. Ili neka perverzna vrsta rijaliti TV emisije. Ali to je ogledalo – u stvari veoma veliko. A za Srbiju to ogledalo ostaje pažljivo nagnuto u njenu korist.

Vremenom je ovo ogledalo postalo surovo proročište koje odražava istine sa kojima mnogi Srbi ne mogu ili ne žele da se suoče.

Pravo obračunavanje sa Drugim svetskim ratom zahtevalo bi od Srbije da prizna ono što je svet dugo previđao: da su delovi njenog takozvanog otpora u stvari bili aktivni nacistički kolaboracionisti, i da stvaranje mitova ma koliko patriotsko nije pravda niti realnost.

To bi takođe značilo razumevanje da sećanje na tuđe zločine ne oslobađa od sopstvenih.

Možda najveći izazov nije u tome što su ovi mitovi uopšte stvoreni već u tome što i danas traju.

O autoru

Branko Miletić je novinar i urednik sa 25 godina iskustva, uključujući izveštavanje iz Bosne, Japana i širom Australije, piše na portalu Times of Israel. U fokusu su mu informacione tehnologije, etika i geopolitika.