„Mistična zaljubljenost u Vučića“: Profesor Gordi analizira za Danas tekst britanskog Telegrafa o predsedniku Srbije

Njegov članak „Srpski Vučić je ocrnjen kao kremaljska pudlica – ali stvarnost je sasvim drugačija“ (postoji i prevod u Danasu, od svih mesta) zasnovan je na istoj stvari kao njegov prethodni članak od pre godinu dana, što bi, izgleda, bila kratka poseta Beogradu (probajte burek, baš je dobar!) i razgovor sa jednom osobom na položaju. Ako čovek može tako da zarađuje za život, onda je to baš fino za njega.

Hajde da malo popričamo o izboru mesta objavljivanja. Dejli telegraf je britanski list određen da nosi uglednu masku krajnje desnice. Umesto da poziva na to da se sve manjine isteraju tako što će se progoniti još gorim crkavicama od socijalne pomoći, on će ljubazno coktati o razlikama u manirima. Ako je Dejli mejl otvoreno ekstremno desničarski, Dejli telegraf je esktremno desničarski u rukavicama.

Komiredi je novinar frilenser koji deluje prilično dobro u promociji sebe, mašala. Napisao je knjigu o političkoj istoriji Indije koja je, izgleda, dobro prihvaćena. Moram da ostavim ljudima koji imaju stručno znanje o Indiji da kažu da li je dobra ili ne. Čini se da je impresionirala mnoštvo nestručnjaka, ali to može svako.

Hajde da priznamo, teorijski, da možda ima prilično dobro znanje o Indiji. Ovde piše o Balkanu. Ako ima ikakvo duboko razumevanje Balkana, nikada ga nije pokazao. Ni u svom zapanjujuće sličnom članku u Njujork postu prošle godine, a sigurno ni ovde.

Ono što on ima je mistična zaljubljenost u Vučića. U prvoj rečenici članka otkriva svoju fascinaciju „sposobnošću Aleksandra Vučića da predviđa budućnost“, slično kao Vangelija Pandeva Gušterova, poznatija u narodu kao Baba Vanga. Institut za sugestologiju dr Lozanova je dalje preporučio da Komiredi opiše Vučića kao nekoga ko ima „gotovo jogijsku istrajnost, [čuvajući] svoj unutrašnji red od pomame oko sebe“. Da li njegova jogijska istrajnost dolazi od kundalini tihovanja?

Sve je ovo veoma slatko i znamo bolje nego da se mešamo u takvu zaljubljenost. Tako je, kako je. Ali tekst je ipak politička kolumna, pa hajde da ostavimo ove zaljubljene golupčiće na miru i vidimo kakve argumente jedan od njih ima.

On je ogroman uspeh, kako u stvaranju moderne Srbije, tako i u zapošljavanju nekih IT stručnjaka.

Tekst navodi neke brojke koje ukazuju na to da je za vreme Vučića nezaposlenost opala, a BDP porastao. Zatim se osvrće na tehnološki sektor, gde „je Srbija procvetala u regionalni tehnološki centar: ICT sektor sada čini oko deset odsto BDP-a, a izvoz softvera približio se rekordnih 4,5 milijardi dolara 2025. godine.“

Te tvrdnje su donekle tačne, u smislu da je Vučić bio tu kada su se promenili neki globalni ekonomski uslovi. Da bi te IT brojke imale smisla, potrebno vam je malo konteksta. Kao i mnoge države koje dobro obrazuju ljude, ali ih loše zapošljavaju, Srbija nudi prednost međunarodnim poslodavcima niskih plata. Kada su plate u IT sektoru u Mađarskoj postale previsoke, korporacije su prebacile podugovore u Srbiju. To već počinje da se seli dalje. Ako se malo razumeš u međunarodna tržišta, prepoznaš „balon“ kada ga vidiš.

Drugi deo tvrdnje je pomalo čudniji. Evo celog citata:

„Uz svu retoriku nacionalnog ponosa koja dolazi iz Srbije, moderna država koju je Vučić nasledio u suštini je bila tvorevina autsajdera. Srbija je ponovo rođena posle više od jednog veka, ali su njene granice, koje su ponovo iscrtavali stranci, bile osporavane. Njen narod je bio razjedinjen. A u njenim institucijama bili su utkani vidljivi tragovi odanosti spoljnim silama koje su ih oblikovale.“

Šta? Koji autsajderi? Ponovo rođena iz čega? Kada? Da li je među tim strancima bila i Rosie the Riveter pa da narod bude toliko razjedinjen?

Ono što je moguće da Kapil Komiredi pokušava jeste da prikaže Vučića kao vođu pokreta za nacionalnu nezavisnost (nezavisnost od čega?) i da to iskoristi kao način da se izvuku iz konteksta njegove mučne spoljnopolitičke orijentacije. Ali cela stvar počiva na osnovnom nepoznavanju istorije, zamaskiranom kao sofisticiranost. Pogledajmo njegov odgovor na etiketu „države-partije“:

„Moralni bilans Balkana ne može se lako podeliti na heroje i zlikovce, koliko god takvo pojednostavljenje bilo primamljivo. Srbi, koji se uporno ocrnjuju kao beznadežno uskogrud narod, nekada su činili okosnicu Titovog partizanskog otpora protiv nacista u regionu prepunom saradnika okupatora.“

Dakle, to da većina ljudi nisu ni „heroji“ ni „zlikovci“ – u redu. Ali je pokupio tu staru frazu o „nacionalizovanju“ partizanskog pokreta od nekog dezinformatora. Nije teško pogoditi od kog.

On je umerenjak u svom polusvetu žvalavaca

Sledeća „ispravka“ koju Kapil Komiredi želi da iznese tiče se uobičajene upotrebe nasilja protiv mirnih protesta. Podsetimo da to dolazi svega oko godinu dana nakon što je policija ispalila zvučni top (nepotvrđeno, ali ipak istinito) na mirno građansko okupljanje više od 300.000 ljudi. Izgleda da je neko (možda jedina osoba sa kojom je razgovarao?) pokušao da ubedi Komiredija da su za to sve krivi Dačić i Vulin i da je sve što je Vučić govorio samo “dajte šansu miru”:

„Njegova početna reakcija bila je brza. Dvojica ministara i premijer bili su primorani da podnesu ostavke, a jedan ministar je uhapšen (mada je kasnije oslobođen). Kako su tenzije rasle, pozivao je na uzdržanost, tvrdeći da su mnogi demonstranti ‘dobronamerni’ i nalažući vlastima da ne primenjuju prekomernu silu.“

Nažalost, Komiredi dalje ne navodi konkretne primere u kojima je Vučić „pozivao na uzdržanost“ u podsticanju pokušaja gaženja ljudi automobilima, zauzimanja gradskog parka od strane plaćenih nasilnika ili upućivanja pretnji seksualnim nasiljem mladim ženama koje su protestovale. Ili je možda „pozivao na uzdržanost“, a zatim se povukao u „jogijski“ režim, nesposoban da čuje vriske od sopstvene pranajame.

On je doživeo čudesno preobraženje

Kada je bio mlad i lud, Vučić je radio stvari poput pretnji masovnim osvetničkim ubistvima protiv ljudi koji su sledili religiju drugačiju od njegove. Pošto je, međutim, bio „izuzetno bistar“ (podsetimo: autor ima samo jedan izvor, koji je, izgleda, govorio o sopstvenom sjaju), ugledao je bistru svetlost – mita – na kraju tunela ka političkoj moći. I tako je počela njegova transformacija u osobu koja koristi samo blago drugačiju retoriku:

„Vučić je započeo svoju političku karijeru na krajnjoj desnici dok se Jugoslavija raspadala u etnokratije. Izuzetno bistar student se takođe tukao na fudbalskim utakmicama. Kao ministar informisanja u vladi Slobodan Milošević, bio je odgovoran za najrestriktivnije medijske propise u Evropi. Ipak, nije ostao u tom ustajalom ideološkom šatoru. Godine 2008. raskinuo je s prošlošću. Izražavajući kajanje zbog sopstvenih dela i dela svoje nacije tokom jugoslovenskih ratova, bio je suosnivač nove centrističke stranke, posvećene tome da Srbija postane deo Evrope.“

Autor zatim postavlja pitanje: „Da li je ovo preobraženje bilo pragmatično ili ideološko?“ Pa, ja stvano ne znam, Kapile. Ali to je vrsta retoričkog pitanja na koje niko ne može dati kompenzujući odgovor. Samo pokušaj.

A čekaj – Komiredi ipak pokušava. Kaže da su Vučića „njegovi nekadašnji saveznici optuživali kao izdajnika jer je odlučio da osudi Srebrenicu kao ‘monstruozan’ zločin.“ To je zanimljiv način da se opišu akrobacije kojima pribegava da bi izbegao da izgovori reč „genocid“, i blago se kosi sa Vučićevom grubom provokacijom na komemoraciji u Potočarima, gde je plaćao fudbalske huligane da isceniraju napad na njega. To je bilo 2015, ali ima ljudi koji se toga sećaju.

On ima demokratski legitimitet

Tekst ulaže mnogo u tvrdnje o demokratskom legitimitetu koje je Vučić izneo iz svoje pozicije ustrasana (poza kamile u jogi). Birajući ankete javnog mnjenja sve dok ne pronađe neku koju je on video, a vi niste, Kapil Komiredi nas uverava da bi „prema privatno naručenom istraživanju Ipsos iz januara, do kojeg sam došao, kada bi se tada održali izbori, Vučić osvojio lavovski deo glasova.“

Ali to nije sve. On nam kaže da se to dešava u okruženju zavidne medijske slobode, koju poredi sa medijskom situacijom u republici koju u svojoj jedinoj većoj publikaciji naziva „zlonamernom“ (bez linka – potražite sami ako vas zanima). Pozivajući se, kao što su to činili i genocidaši 1990-ih, na postojanje nedeljnika Vreme, kaže nam da „srpski mediji uživaju stepen slobode na kojem bi, recimo, pozavideli u Indiji, najvećoj demokratiji na svetu“. Možemo li se zadržati na tome da se u ovoj priči ipak nešto malčice prećutkuje?

Naravno, na kraju je upravo Vučićeva duboka vera u demokratiju ta koja ga navodi da odbije da raspiše izbore koje bi izgubio. Ali nemojte verovati meni – neka Komiredi to kaže:

„Ultimatum rulje – da poništi svoj demokratski mandat ili rizikuje da predsedava anarhiji – izgleda da je u njemu probudio tvrdoglavu odlučnost da ostane u areni duže nego što je prvobitno nameravao“.

Dakle, vidite, jedini razlog zbog kojeg se drži vlasti grčevitije nego svog nacionalizma jeste njegova posvećenost „demokratskom mandatu“. Koji, naravno, nikako ne bi mogao da dopusti da dobije neko drugi legitimnim putem.

Potčinjenost Putinu je đavolski pametan način da se bude antiruski

Konačni Komiredijev potez – potpuni zaron u utrobu zveri – jeste da Vučićeve mučne pokušaje da se dodvori Rusiji, uz to da uradi tek toliko da umiri Evropu, prikaže kao briljantnu proevropsku strategiju koju vi, primitivci, niste uspeli da razumete. Ili, kako on kaže:

„Predsednik Srbije, koga na Zapadu rutinski opisuju kao Putinovu pudlicu, zapravo vodi egzistencijalnu borbu da oslobodi ključne organe srpske države iz stiska Kremlja.“

Ili, kako nam ponovo kaže, „Vučićev izazov bio je da izbalansira privlačnost Rusije – koju Srbi doživljavaju kao zaštitnika svoje nacije – sa sopstvenim nastojanjem da produbi integraciju u Evropu.“ A kako je to Vučić postigao? Budite zahvalni gospodinu Komirediju – jer kada bi vam rekao, morao bi da vas ubije. Zato vam to velikodušno i obzirno ne otkriva.

U svakom slučaju, sva ta nedoslednost deo je briljantne – ali opet neotkrivene! (Šta vam je, ljudi, čitate novinski članak i očekujete informacije?) – strategije za, hm, izgradnju globalnog mira? Pa dobro, da, taj ceo projekat „globalnog mira“ ilustruje se incidentom u kojem je Vučić jednu regionalnu zajedničku vojnu vežbu interpretirao kao pokušaj napada. Neka Komiredi, poput Šeron Stoun, to dovede do nivoa „niskih strasti“:

„Vučićeve proročanske strasti poprimile su mračan, ratnički zaokret kada je upozorio građane Srbije da ‘ofanzivni savez’ Hrvatske, Albanije i Kosova priprema koordinisani napad na Srbiju, tempiran da se poklopi sa širim globalnim sukobom.“

I šta ovo ilustruje? Pa naravno, ilustruje „Vučićev način u mikrokosmosu: pripremanje za ‘rat svih protiv svih’, dok se istovremeno crtaju planovi za zajednički evropski mir.“ Slušajte ljudi, ja sam samo skromni doktor nauka – razumevanje kako se iz „rata svih protiv svih“ dolazi do „zajedničkog evropskog mira“ daleko je iznad mog ranga.

U međuvremenu, šta je sa demonstrantima? Vučić je imao mnogo izbora kakvu će priču prodati svom lakovernom sagovorniku. Da li su antinacionalni? Boljševici? Da li rade za hrvatske ili kosovske tajne službe? Da li su dangube? Patološki vojvodinofili? Uništitelji mirnog poretka?

Tabloidi u stilu Juliusa Štrajhera testirali su sve te narative i još mnoge druge od početka protesta u novembru 2024. I ispada da su oni zapravo krajnje desni nacionalisti, doduše finansirani iz inostranstva, koji nisu pratili Vučića u onom trenutku 2008. kada ga je lukavi gospodin Montgomeri pretvorio od Šaula iz Tarza u Aleka Apostola. Pa dobro – evo šta nam Kapil Komiredi kaže o demonstrantima:

Neki od njih su dobronamerni

Ne očekujte da gubim vreme na ovu tvrdnju – moj tekst je već dovoljno dug. Neki narkomani u mom kraju lepo su obučeni, a svi ljudi na vlasti su fino korumpirani.

Oni su strani plaćenici

Najgore što možeš reći o nekome u sadašnjem (a i ranijem) političkom okruženju u Srbiji jeste da je „strani plaćenik“. To je skoro jednako skandalozno kao ideja da ljudi treba da budu plaćeni za svoj rad. Na terenu ljudi vole da na to odgovaraju da su „slaboplaćenici“ ili „retkoplaćenici“.

Ta tvrdnja inspiriše ljude poput lika koga igra sjajni Danilo Stojković u filmu Balkanski špijun da se upuste u velike apsurdne avanture izviđanja i osvete. Zato je Vučić, naravno, posegao za tim izgovorom i rekao Komirediju da svako ko ga ne podnosi mora da se plaća iz inostranstva da bi to bilo tako:

„Kako su skupovi rasli – i pretvarali se u nasilje – Vučić tvrdi da je vlada dobijala kredibilne obaveštajne podatke o stranom mešanju. Čak je i tada insistirao da ima iskreno idealističnih demonstranata, ali da se njihov broj sve više dopunjava – i da njihove zahteve preuzimaju i potiskuju – ljudi obučeni da parališu državu izazivanjem haosa širom zemlje. U jednom trenutku, agitacija je prestala da bude spontana, održavana je, tvrdi Vučić, novcem koji je pristizao iz inostranstva.“

Ko ih, međutim, plaća? E, pa sad. Jedna je priča za mene, jedna za tebe, verovatno je bila i jedna za Komiredija. Ali on ili nije pitao ili nam ne govori.

Oni nipodaštavaju „tihu većinu“

Nisam proveravao, ali mislim da izraz „tiha većina“ potiče od Ričarda Niksona, koji je svojevremeno voleo da tvrdi da bez obzira na to koliko javni glasovi osuđuju mržnju, rat i siromaštvo, postoji većina kojoj se to sve zapravo dopada, ali se boji da to kaže. Sve to potiče od teorije koju je predložila politikološkinja Elizabet Noel-Nojman, koja je ukazala 1974. da „spirala ćutanja“ sprečava ljude da iznose stavove koji su nepopularni. To je sve delovalo uverljivo dok nije postalo jasno da je ona u mladosti bila aktivna nacistkinja i da motivi za njen prigovor da su neke ideje isključene iz javne sfere možda i nisu bili sasvim naučni.

Ta ideja je danas diskreditovana kao tvrdnja da kajsije leče rak, ali je desnica i dalje obožava. Kao i Komiredi:

„Ako to učini, to bi mogao biti krajnji čin vere u srpsko biračko telo – izraz poverenja u tihu većinu koji bi mogao dovesti do njegove rehabilitacije – ili najnepromišljeniji rizik njegove političke karijere.“

Verujte u šta hoćete, ali moramo da primetimo da ako su Vučićevi pristalice većina, ne bi mu bila potrebna masovna izborna krađa, a ako su zaista tihe, možda bismo svi mogli malo da odahnemo.

Oni su sve ono što je Vučić nekada bio

Dakle, studenti su studenti. Ne slažu se svi međusobno, odrasli su u ovom okruženju (dovoljno rečeno) i nemaju mnogo političkog iskustva (čest problem kod ljudi koji nisu korumpirani). Zato rade sledeće: stavljaju političke razlike po strani zarad zajedničkog interesa – odgovornosti i demokratije. Smatraju da će u (krajnjem) demokratskom okruženju moći slobodno da raspravljaju o svojim političkim razlikama. Pokušavaju da održe široku koaliciju koja želi da unapredi takvo demokratsko okruženje, i prelaze preko činjenice da svi koji žele demokratiju ne žele istu stvar.

Ta strategija „široke koalicije“ ima dobre i loše strane. Najbolji deo dobre strane jeste to što to znači da postoji veća verovatnoća za privlačenje većene. Najgori deo loše strane je to što podrazumeva saradnju sa ljudima koji su neprijatni i odbojni. Ti neprijatni i odbojni su naravno nacionalisti. A upravo oni jedini privlače Komiredijevu pažnju. Evo šta on kaže:

„Napomenuti da demonstranti, daleko od toga da su jedinstveno liberalno-demokratski, predstavljaju ideološki kaleidoskop, ne znači prikriti nepravdu koja je izazvala nemire. To znači priznati činjenicu koja retko dobija pažnju koju zaslužuje. Među protivnicima vlasti u Beogradu ima ekstremnih nacionalista, zagovornika Velike Srbije i poštovalaca Radovana Karadžića. Pomenite Kosovo, i čak i najprogresivniji aktivista koristi rečnik u poređenju s kojim Vučić deluje kao stidljivi umerenjak.“

Da li takvi ljudi postoje? Nažalost – da. Da li su većina? Ko zna. Da li je to problem? Recimo ovako: ako izbori ikada budu raspisani, postaće jasno da li jed dominantno progresivno ili nacionalističko krilo studenata. U tom trenutku studenti će, ko god pobedio, izgubiti 20–25 odsto podrške. Svi su svesni tog rizika, zbog čega je jedini pravi konsnezus u srudentskom pokretu dapokušavaju da ostanu „apolitični“.

Recite šta hoćete o toj strategiji. Ili je genijalna, ili je samoporažavajuća, mislite da ja znam? Komiredi je potpuno nesvestan toga jer je nesvestan svega što mu nije direktno rekao glavni žvalavac.

Nema mnogo smisla nabrajati sve činjenice koje Komiredi pogrešno prikazuje. Ako ga posmatramo kao stenografa, a ne novinara, onda je sve napisao tačno. U suštini, nudi argument da je stabilnost bolja od promene. To je stara priča, ali ju je Gotfrid Vilhelm Lajbnic već bolje izneo 1710. u delu Theodicy. Jasno je zašto tada nije prihvaćena, a generalno nije i dalje. Valter brani Sarajevo.

Kao što možete zamisliti, najposlušniji tabloidi su radosno zalajali na komandu. „Informer“ je to nazvao „Bombom iz Londona“. „Novosti“ su objavile identičan tekst, što i nije iznenađujuće, s obzirom da svi dolaze iz iste ‘kuhinje’, ali sa drugačijim naslovom: „Aleksandar Vučić predviđa budućnost“.

U „Politici“, koja je više „telegrafovska“, dali su istom sažetku buržoaskiji ton, rekavši „njegova jedina briga je interes Srbije“. Ali kao i mnogi drugi mediji, jednostavno su preneli tekst iz Tanjuga. Iznenađujuće, Kurir je pokazao najviše kreativnosti, sklopivši montažu opštih mesta pod naslovom „Izuzetno sposoban lider“.

Analizu u orgininalu možete da pročitate na ovom linku.