Foto: EPA/WILL OLIVERPredsednik SAD Donald Tramp ne uspeva u fašizmu. To je bilo jasno u njegovom govoru o stanju nacije, koji je bio pun fašističke atmosfere, ali je na kraju prikazao sliku iscrpljenog samoljubivog lidera.
Trampov problem nije u samoj ideji fašizma, koja mu odlično odgovara. Fašizam slavi vođu koji nadilazi zakon i teži da ujedini narod sa njegovom sudbinom. Odbacuje istinu u korist veličanstvenih narativa o borbi protiv izabranog neprijatelja.
Predstavlja imaginarno zlatno doba. Sve je to bilo prisutno u njegovom govoru.
U ovom slučaju, izabrani neprijatelj je „luda“ Demokratska partija, koju je Tramp povezao sa ilegalnom imigracijom i kriminalom. Što se tiče izabranih žrtava, administracija sprovodi široku akciju protiv imigranata u Sjedinjenim Državama, terorišući gradove širom zemlje i stvarajući pejzaž dominacije u ruralnim područjima sa svojim ogromnim koncentracionim kampovima.
Ubistvo civila u Minesoti pratila su velika lažna saopštenja o žrtvama.
Sve ovo je užasno. Ali to je i stagnacija. Tramp je nepopularan, a domaća ekonomija slaba. Kada je vlada ubila američke građane, protesti gotovo da nisu bili obeshrabreni. Da bi prešao sa konkurentskog autoritarizma na potpuni fašizam, Trampu je potreban drugi tip konflikta: rat koji je krvav, popularan i pobednički. A to mu nije dostupno.
Fašizam zahteva veliki strani rat da bi stvorio rezervoar smisla koji se može koristiti za opravdanje neograničenog vladanja i dalje represije. Prikazujući svet kao beskrajnu borbu, fašizam koristi rat da poslušnost hijerarhiji učini jedinim mogućim izborom.
Tramp oseća da mu je potreban takav rat, ali, tipično za njega, želi „prečicu“. U govoru o stanju nacije, Tramp je prikazao olimpijski hokej kao veliki međunarodni sukob, sa čudnom najavom da će dodeliti Predsedničku medalju slobode golmanu američkog tima, Konoru Helejbajku, nakon što su Konor Helejbak i njegov tim osvojili zlatnu medalju na Zimskim olimpijskim igrama 2026. godine.
Nakon što su američke specijalne snage izvele akciju u kojoj je uhapšen Nikolas Maduro u Venezueli, Tramp je tu akciju, apsurdno, uporedio sa Drugim svetskim ratom.
Da bi kompletirao tranziciju ka fašizmu, Tramp mora Americi da da rat koji ona ne želi – a zatim da ga osvoji. Dovukao je SAD na ivicu velikog rata sa Iranom, ali kad je govorio o pripremama u govoru o stanju nacije, delovao je bespomoćno i samo mahao rukama.
Amerikanci ne žele takav rat, iako to nije nužno Trampov problem. Nemački narod takođe nije želeo rat sa Poljskom 1939, ali Hitler ga je započeo i brzo ga dobio.
Trampov problem je to što ne zna kako da vodi rat, pa stalno zapinje. Njegova administracija ukinula je institucije i zanemarila alate potrebne za strpljivu kampanju pritiska protiv Irana, koja bi kombinovala sankcije i obećanja sa zahtevima za slobodu izražavanja i podrškom civilnom društvu.
To ostavlja samo dva moguća scenarija. U prvom, u Iranu se ne dešava mnogo toga. Tramp zaboravlja na desetine hiljada ubijenih demonstranata za koje tvrdi da ih zastupa.
Američka mornarica otplovila je dalje. Možda se ispale neki projektili pre nego što brodovi odu. U svakom slučaju, Tramp tvrdi neverovatnu pobedu, što navodno donosi čudesni mir. Ali to neće imati nikakvog efekta na domaću politiku.
U drugom scenariju, SAD napadaju Iran. To je jedina eskalacija koja bi mogla potencijalno da pomogne Trampovoj tranziciji ka fašizmu.
Ali rat je težak, a Tramp je nesposoban, kao i svi njegovi savetnici. Amerikanci neće biti strpljivi. Možda bi promenili mišljenje da Tramp može da objasni šta radi, ali on ne može, ili da bi postojala brza pobeda – što neće biti.
Uticaj invazije na Iran na domaću politiku verovatno bi bio toliko katastrofalan da Tramp ne bi doživeo kraj svog mandata, ili čak kraj ove godine kao predsednik.
Tramp želi da ima obe opcije. Želi da bude ratni vođa kojeg se svi plaše, ali takođe želi da zaradi puno novca.
Reč „sporazum“, koju on uvek koristi u kontekstu Irana, znači „možemo biti podmićeni“ – jedina zajednička nit koja prolazi kroz spoljnu politiku SAD pod Trampom. Tramp želi da njegova korupcija bude predstavljena kao mirotvorstvo koje zaslužuje nagradu.
Razmislite o životnoj putanji Donalda Trampa. Momak iz Kvinsa pokušava da krši pravila i zarađuje u nekretninama kako bi bio prihvaćen i cenjen u Menhetnu.
Pošto u tome ne uspeva, prelazi na veći nivo, razbijajući američke institucije kao čekićem i bogateći sebe, svoju porodicu i prijatelje. Ali i dalje želi odobravanje i prihvatanje.
Tramp je, dakle, zaglavljen. Može da razbija stvari, ali ne može da stvara. Može da se hvali, ali ne može da trijumfuje.
Umoran je, svaki dan je teži od prethodnog, konkurencija vrebaju u pozadini, a predstoje izbori za Kongres. Pre nego što oni stignu, Tramp ima dva poteza: da pobedi u ratu, što ne može, ili da suzbije glasanje, što će gotovo sigurno pokušati.
Ali već je neuspeo u pokušaju krađe izbora, i ništa ne ukazuje da ne bi ponovo neuspeo.
Tramp bi mogao pokušati da kombinuje ova dva, tvrdeći da izbori ne mogu da se održe zbog terorističkih pretnji povezanim sa ratom koji je započeo u Iranu ili negde drugde. Ali ako su novinari, sudije i drugi pripremljeni za ovaj potez, on će propasti.
Što se tiče stvarnog stanja nacije, Amerikanci su se odupirali pomeranju ka fašizmu: milioni ljudi učestvuju u protestima širom zemlje, uključujući hiljade ili desetine hiljada u gradovima u koje su federalni agenti izvršili invaziju.
Pojedinačna iskazivanja hrabrosti i posvećenosti prisutna su svuda. Čak i dok mnogi veliki mediji „pokleknu“, drugi rade dobar posao, a lokalno izveštavanje drži javnost informisanom.
Grupe civilnog društva prave planove i podnose tužbe. Tramp je doveo zemlju do praga koji ne može da pređe. Ali nema povratka u normalnost. Ono što sledi nije jasno.
Fašisti ostaju na pozicijama vlasti, a savezne institucije i dalje sprovode politike koje se ne mogu uskladiti sa vladavinom prava.
U narednih šest meseci biće još loših vesti, ali i još trenutaka hrabrosti i organizovanja. Izbori će biti u novembru, ali će verovatno biti teži nego obično.
Protivnici autoritarizma svakako mogu pobediti, ali to će biti teška borba koja zahteva gradnju velikih koalicija i zamišljanje boljih budućnosti. Ne možemo se vratiti unazad, ali možemo učiniti mnogo bolje.
Autor je prvi nosilac Katedre za modernu evropsku istoriju na Munk školi za globalne poslove i javne politike Univerziteta u Torontu i stalni saradnik Instituta za humanističke nauke u Beču, autor je ili urednik 20 knjiga.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
www.project-syndicate.org
Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
