Tramp se ugleda na Niksonovu „teoriju ludaka“: Analiza dopisnika Gardijana

Ali predsednik je otišao korak dalje, preteći da će Iran uništiti kao civilizaciju, samo da bi se potom povukao sa ivice kada je teheranski režim pristao – uz određenu cenu – da ponovo otvori ekonomski vitalni Ormuski moreuz.

Ovaj model je Niksonova „teorija ludaka“ u diplomatskom angažovanju – skraćeno, strategija kojom se protivnici navode da sumnjaju u vašu prisebnost i mentalnu stabilnost do te mere da budu zastrašeni i primorani na inače neverovatne ustupke, piše Robert Tait, dopisnik Gardijana iz Vašingtona.

Nikson je ovu ideju izložio svom budućem šefu osoblja Bele kuće, Bobu Haldemanu, u neobičnom ambijentu – šetnji po plaži pored Pacifika 1968. pre nego što je izabran za predsednika, sugerišući da bi to moglo okončati rat u Vijetnamu.

„To zovem ‘teorija ludaka’, Bob“, rekao je Haldemanu, prema prikazu Entonija Samersa u knjizi „The Arrogance of Power“ iz 2000.

„Želim da Severni Vijetnamci veruju da sam stigao do tačke gde bih mogao učiniti bilo šta da zaustavim rat. „Samo ćemo im diskretno dati do znanja: ‘Za Boga miloga, znate da je Nikson opsednut komunistima. Ne možemo ga zaustaviti kad se naljuti a ruka mu je na nuklearnom dugmetu’ – i sam Ho Ši Min će za dve nedelje biti u Parizu moleći za mir“.

Ovo je bila tema na koju se Nikson vraćao više puta u narednim godinama, naređujući svojim pomoćnicima da sovjetskim zvaničnicima prenesu da je njihov šef „donekle lud“ i „sposoban za najkrvaviju brutalnost“. Neki su smatrali da malo preterivanja ili izmišljanja uopšte nije bilo potrebno.

Dok je 1972. rat u Vijetnamu i dalje besneo uprkos Niksonovim pokazivanjem ludila, rekao je svom savetniku za nacionalnu bezbednost Henriju Kisindžeru da želi da upotrebi nuklearno oružje protiv komunističkog severa.

„Uništiću prokletu zemlju, verujte mi?“, rekao je. Kasnije je Kisindžeru rekao: „Radije bih upotrebio nuklearnu bombu. Da li je spremna?“

„To, mislim, bilo bi previše“, odgovorio je Kisindžer, da bi mu Nikson rekao da je „toliko prokleto zabrinut za civile“.

Dokazi da je Niksonovo fingiranje ludila bilo produktivno u diplomatiji su, u najboljem slučaju, neubedljivi.

Njegov pristup prema Moskvi doveo je do perioda detanta u odnosima između SAD i Sovjetskog Saveza, što je rezultiralo potpisivanjem dva ugovora o kontroli naoružanja.

Ali primena ove taktike u Vijetnamu kulminirala je žestokim bombardovanjem Hanoja i drugih ciljeva tokom božićnog perioda 1972. godine, sa ciljem da se uništi vitalna infrastruktura i natera Severni Vijetnam da se vrati za pregovarački sto.

Rezultat je bio mirovni sporazum čiji su uslovi, prema kritikama, bili otprilike isti kao oni dogovoreni pre bombardovanja.

Neki su sugerisali da Niksonova sklonost ludilu prevazilazi teorijsko – Samersova knjiga beleži da je predsednikov psihijatar, koji ga je pratio više od 40 godina, izražavao zabrinutost da „možda nije pravi čovek da drži prst na nuklearnom okidaču“.

Sve ovo nas dovodi do Trampa i njegovog dogovora o prekidu vatre sa Iranom odmah nakon što je zapretio da će “uništiti njegovu civilizaciju”, “vratiti ih u kameno doba” i razoriti njegove mostove i civilne elektrane.

Nagrada za ovu popuštanje je pristanak da ponovo otvori Ormuski moreuz, strateški energetski uski grlo kroz koji prolazi otprilike 20 odsto svetske nafte – a koji je bio otvoren sve dok SAD i Izrael nisu počeli vojnu ofanzivu 28. februara.

Iranski režim je takođe nametnuo cenu od dva miliona dolara po svakom brodu koji prođe kroz moreuz, što znači da će profitirati od njegove otvorenosti više nego ikada pre.

Kao pobede, ovo izgleda izrazito piromahično – sa odjekom Niksona i Severnog Vijetnama 1972.

Ipak, s obzirom na to da Iran ne pokazuje znakove popuštanja posle skoro šest nedelja bombardovanja, Tramp – kao i Nikson pre njega – očajnički je trebao oslonac da ne deluje slab, i apokaliptične pretnje mogu biti karta za pobedu.

“Pošto do sada nije uspeo da iz ovog sukoba izvuče bilo kakvu čistu pobedu, verovatno traži neku vrstu genijalnog poteza kako bi mogao da ode i proglasi pobedu bez da njegovi kritičari mogu da probiju njegov narativ o pobedi”, rekao je Ali Vaez, direktor programa za Iran u Međunarodnoj kriznoj grupi.

Genijalni potezi nisu laki i verovatno neće biti bez troškova.

To što se vidi da zastrašuje Teheran da ponovo otvori moreuz može takođe osloboditi Trampa od strašne opcije “vojnika na terenu” u vidu kopnene invazije – kao što je i njegova tvrdnja u utorak ujutru da je Iran obećao da će “iskopati i ukloniti” nuklearni materijal.

Svaka invazija usmerena na zauzimanje iranskog visokorafiniranog urana bila bi “izuzetno komplikovana, skupa i dugotrajna operacija”, upozorio je Vaez. “Ovo nije vrsta vojne intervencije koja se brzo ulazi i izlazi“.

U tom kontekstu, pribegavanje zastrašujuće ratobornim pretnjama kako bi se iransko rukovodstvo nateralo da mu omogući izlaz nije iznenađujuće – čak i ako to dolazi po cenu ugleda SAD kao nosioca civilizovanih vrednosti i obnavljanja sumnji u Trampovu prisebnost i sposobnost da obavlja funkciju predsednika.

Takođe nije iznenađujuće što Tramp koristi Nixonom proverenu taktiku. Njih dvojica su postali dopisni prijatelji 1980-ih kada je tadašnji rastući magnat nekretnina pisao bivšem predsedniku izražavajući divljenje i navodeći ga kao ličnu inspiraciju.

Nikson, koji je preminuo 1994. godine, navodno je 1990. godine pisao Trampu da „masovni medijski napad na tebe stavlja me u tvoju stranu!“

Jedan od Trampovih sledbenika, Rodžer Stoun, takođe je nekada radio kao Niksonov pomoćnik i ima tetovažu bivšeg predsednika na leđima.

Ipak, izvlačeći se iz nadolazeće kaljuge sa očuvanim osećajem svoje moći i muževnosti, Tramp bi možda želeo da razmisli o šteti po svoju kredibilnost. Koliko često može pribegavati ovakvim taktikama da bi pobegao iz samonametnute situacije?

Takođe bi mogao da razmisli o sudbini Niksona, čiji je identitet postao vezan za igranje „ludaka“, zbunjujuća uloga koja je na kraju naplatila visoku cenu.