„Mogućnost koja obećava istorijsko priznanje za čime Tramp žudi“: Predsedniku SAD očajnički potrebna pobeda nakon neuspeha u Iranu

Optužnica američke vlade protiv 94-godišnjeg bivšeg kubanskog predsednika Raula Kastra za ubistvo i zaveru s ciljem likvidacije američkih državljana predstavlja izuzetan obrt u skoro sedam decenija dugom sukobu SAD sa komunističkim ostrvom.

Optužnica objavljena u sredu – na Dan nezavisnosti Kube – takođe predstavlja značajan korak više na Trampovoj lestvici eskalacije. Poklapa se sa američkom naftnom blokadom koja je izazvala ozbiljnu humanitarnu krizu i preti kolapsom kubanskog društva; sve većim diplomatskim pritiskom; kao i nedavnom listom zahteva koje je u Havani predao direktor CIA-e Džon Retklif.

Tramp već nedeljama preti Kubi, govoreći da može da uradi „šta god“ želi sa osiromašenom državom i da bi mogao imati „čast da preuzme Kubu“. U sredu je rekao da „oslobađa“ zemlju.

„To je propala nacija. Vidite to. Raspada se. Nemaju naftu, nemaju novac.Ali mi smo tu da pomognemo, tu smo da pomognemo porodicama, ljudima“, rekao je Tramp novinarima.

Optužnica protiv Kastra, zbog obaranja dva civilna aviona 1996. godine kada su poginule četiri osobe, uključujući troje Amerikanaca, deluje kao dvostruki potez administracije, piše u analizi za CNN Stiven Kolinson.

Tramp se možda nada da će dodatno oslabiti režim u Havani, možda uklanjanjem slabijih ili pragmatičnijih članova koji bi bili spremni na pregovore. Ali novi pravni front mogao bi takođe poslužiti kao izgovor za vojnu akciju ili raciju specijalnih snaga poput one u kojoj je u januaru svrgnut venecuelanski predsednik Nikolas Maduro.

Li Šlenker, istraživački saradnik Kvinsi instituta za odgovorno državno delovanje, upozorio je da bi optužnica Ministarstva pravde, objavljena na Floridi, mogla da se obije o glavu Beloj kući ako joj je cilj bio da iznudi ustupke od Kube.

„Mislim da će ovo biti smrtna presuda za bilo kakav potencijalni dogovor sa Kubom“, rekao je Šlenker.

Ovo će, dodao je, proizvesti efekat okupljanja oko zastave i dodatno učvrstiti opsadni mentalitet kubanskog rukovodstva.

Kubanski gambit je najnoviji test strategije administracije koja pojačava ekonomski pritisak kroz blokadu, uz istovremeno podizanje mogućnosti upotrebe sile kako bi neprijatelji kapitulirali.

To je uspelo u Venecueli i pomoglo da se identifikuje Delsi Rodrigez, visoka funkcionerka režima koja je postala vršilac dužnosti predsednika i pregovara sa Trampovim timom. Ali Venecuelanci još nisu dočekali ostvarenje svojih nada u demokratiju.

Sličan pristup bio je toliko neuspešan u Iranu da Tramp možda neće imati drugu opciju osim da ponovo pokrene rat.

Kubanski predsednik Miguel Dijaz-Kanel osudio je optužnicu kao politički manevar koji pokazuje „aroganciju i frustraciju“ američke imperije.

Prkos njegove zemlje dovodi u pitanje osnovno uverenje Trampove spoljne politike – da je svaka situacija zapravo dogovor koji čeka da se desi i da mogućnost nasilne američke akcije protiv manjih protivnika može da ih natera na popuštanje i otvaranje svojih granica, nekretnina i sirovina američkim kompanijama.

Trampov rat sa rekordno niskom podrškom komplikuje pretnje Kubi

Trenutno nema znakova velikog vojnog gomilanja oko Kube kakvo je prethodilo američkim vojnim akcijama u Venecueli i Iranu. Međutim, CNN izveštava da broj aviona američke vojne obaveštajne agencije naglo raste duž kubanske obale. Sličan porast aktivnosti prethodio je napadima na Iran i Venecuelu.

Ali Trampov nagli pad rejtinga zbog rata u Iranu znači da ima vrlo malo političkog kapitala za podršku novom vojnom poduhvatu. Nedavna istraživanja CNN-a, Njujork tajmsa i drugih medija pokazuju da većina Amerikanaca ne podržava rat sa Iranom.

Mnogi su počeli direktno da povezuju Trampovu politiku sa sopstvenim ekonomskim problemima. Ankete takođe pokazuju da većina Amerikanaca ne podržava ni Trampovu politiku prema Kubi.

Direktan sukob SAD sa Kubom – iako bi bez sumnje bio popularan među antikomunističkim kubanskim emigrantima na Floridi, koji predstavljaju značajnu političku snagu – predstavljao bi još jedan ogroman izazov za republikance na izborima na polovini mandata.

Republikanska stranka već nosi teret Trampovih istorijski niskih rejtinga, a novi sukob bi dodatno podržao tvrdnje demokrata da predsednik ignoriše probleme birača. Čak bi i spoljnopolitički uspeh na Kubi malo značio glasačima koji se bore da plate stanovanje i namirnice.

„Američki narod ne traži još jedan rat. Žele da budemo fokusirani na izgradnju stanova u Arizoni, a ne na bombardovanje stambenih zgrada u Havani“, rekao je demokratski senator Ruben Galego prošlog meseca, kada demokrate nisu uspele da blokiraju upotrebu američkih snaga u bilo kojoj neodobrenoj vojnoj akciji protiv Kube.

„Žele da smanjimo troškove zdravstvene zaštite, a ne da osudimo novu generaciju veterana na doživotne odlaske u bolnice. Žele da život bude pristupačniji, a ne da se njihov novac od poreza troši na nepotrebne ratove.“

U međuvremenu, svaki američki napad ili racija specijalnih snaga nosili bi mnogo veći rizik od otpora i američkih žrtava nego munjevita operacija protiv Madura. Kubanska vojska ima malo resursa i često zastarelu opremu. Ipak, mogla bi da nanese gubitke bilo kojim američkim ekspedicionim snagama.

Bezbednost oko Kastra verovatno je izuzetno pojačana kako bi se sprečio spektakularni upad specijalnih snaga po uzoru na „otmicu“ Madura.

Decenije povezanosti režima i naroda takođe znače da bi saradnja sa američkim zvaničnicima i diplomatama, kakva je viđena u Venecueli, verovatno bila malo verovatna na Kubi – uprkos navodnim kontaktima Trampove administracije sa Raulom Giljermom Rodrigezom Kastrom, unukom i telohraniteljem Raula Kastra.

Šlenker je istakao da Kubanci podržavaju odbrambenu doktrinu koja zahteva da čitavo stanovništvo reaguje u slučaju strane invazije.

„To bi dovelo do američkih žrtava, ali i do smrti desetina, ako ne i stotina kubanskih civila i pripadnika bezbednosnih snaga“, rekao je. „Zaista ne bismo videli potpunu transformaciju kubanske vlade. Ako ništa drugo, videli bismo pojačanu represiju, vrlo mali napredak ka demokratiji i slobodnom tržištu.“

U međuvremenu, pooštrena američka blokada kubanskog uvoza nafte stvara nestabilnu situaciju, izazivajući ekstremnu oskudicu koja preti društvenim kolapsom. To bi moglo izazvati masovni egzodus izbeglica koji bi se brzo pretvorio u imigracionu krizu za administraciju koja je obećala da će osigurati američke granice.

Ipak, sklonost administracije ka brzim i oštrim vojnim operacijama – barem do rata sa Iranom – znači da se američka vojna akcija nikada ne može potpuno isključiti. Tramp se često sa nostalgijom priseća racije protiv Madura tokom svojih govora. Ta operacija ga je možda navela da pogrešno poveruje da bi rušenje režima u Iranu i pobeda u ratu bili laki.

Zašto administracija misli da ima dobitnu poziciju na Kubi

S obzirom na rizike i skepticizam prema Trampovim vojnim avanturama – koje su u suprotnosti sa njegovim obećanjima da neće voditi nove strane ratove – zašto bi administracija uopšte razmišljala o pokretanju nove krize na Kubi?

Pa, predsedniku je očajnički potrebna pobeda kako bi ojačao spoljnopolitički imidž za koji njegov tim tvrdi da je obnovio američki prestiž i poštovanje u svetu iako u stvarnosti izgleda prilično uzdrmano zbog svoje nesposobnosti da okonča rat u Iranu, kao i neuspeha da zaustavi sukob u Ukrajini ili napreduje u sprovođenju plana primirja u Gazi.

Mogućnost da postane predsednik koji je uspeo tamo gde su svi prethodnici, počevši od Džona F. Kenedija, doživeli neuspeh u rušenju režima pokojnog diktatora Fidela Kastra obećava istorijsko priznanje za kojim Tramp žudi. A njegov državni sekretar Marko Rubio, sin kubanskih imigranata, godinama pokušava da oslabi vlast u Havani i to je jedan od ključnih ciljeva njegove političke karijere.

Pretvaranje Kube iz protivnika u klijentsku državu učvrstilo bi „Donroe doktrinu“ – nastojanje administracije da uspostavi kontrolu nad čitavom zapadnom hemisferom. Pored racije protiv Madura, ta politika uključuje i finansijsko spasavanje predsednika Argentine koji podržava MAGA pokret, kao i podršku desničarskim populistima na izborima širom regiona.

Trampova politika prema Kubi u nekim aspektima podseća na pristupe prethodnih administracija. Američke vlade dugo su bile zabrinute zbog kubanske špijunaže i nadzora duž američke obale u korist protivnika poput Rusije i Kine. Promenom režima u Havani takođe bi tim silama uskratila političkog saveznika.

Kubanski civili decenijama žive u represivnim i ekonomski katastrofalnim uslovima. Rušenje režima moglo bi im doneti nadu u političke slobode i prosperitetniji život – mada dosadašnji potezi administracije izazivaju sumnju u iskrenost tih namera.

Istovremeno, Trampovo oslanjanje na grube i prinudne metode koje imaju razoran uticaj na stanovništvo dovelo je do optužbi za nehumanost i kršenje međunarodnog prava.

Stručnjaci Ujedinjenih nacija upozorili su u februaru da američka blokada kubanske nafte i povezane sankcije ugrožavaju „gorivo neophodno za proizvodnju električne energije, sisteme za vodu i kanalizaciju, bolnice, javni prevoz i proizvodnju hrane, uključujući navodnjavanje, žetvu, hlađenje i distribuciju hrane“.

Ali Rubio je u sredu poručio Kubancima u video-obraćanju da je „pravi razlog zbog kojeg nemate struju, gorivo ili hranu taj što su oni koji kontrolišu vašu zemlju opljačkali milijarde dolara“. Dodao je da „ništa nije iskorišćeno da se pomogne narodu“, prema prevedenom transkriptu.

Niko ne tvrdi da kubanska vlast nije okrutna i represivna. Isto bi se moglo reći i za Iran, gde još jedna Trampova blokada dodatno pogoršava patnju civila koji godinama trpe unutrašnju represiju.

Ali nijedan od ta dva režima još nije pao. A taktike koje predsednik koristi, pokušavajući da učvrsti svoje mesto u istoriji znače da bi svaka eventualna pobeda bila ostvarena uz veoma visoku cenu.