Tri najvažnije greške Zapada u razumevanju Rusije

Panič ukazuje da su nedavni događaji naterali evropske lidere da prvi put javno priznaju da je logika pristupa Rusiji bila pogrešna. Žozep Borelj, šef diplomatije EU, primetio je na plenarnoj sednici Evropskog parlamenta da nakon što je Rusija anektirala Krim, Evropa ne samo da nije smanjila svoju zavisnost od ruskog gasa, već je zapravo povećala.

Borel, navodi Panič, međutim, nije spomenuo da je ova odluka namerna. Angela Merkel, bivša nemačka kancelarka je pokušala, uprkos Putinovom otporu, da uvuče Rusiju u isti model “mirne ekonomske međuzavisnosti“ koji su u osnovi stvorili Robert Šuman i Konrad Adenauer nakon Drugog svetskog rata.

“Međutim, u odnosima sa Rusijom, ovaj pristup nije uspeo i neće funkcionisati iz druga dva razloga koje ću objasniti u nastavku”.

Putin je samo slučajna aberacija, žalosna greška istorije, ukazuje ukrajinski filozof. Nažalost, kaže, nekoliko hiljada Rusa koji sada protestuju protiv rata nisu predstavnici “ruskog naroda”. Pravi “ruski narod” su imperijalni podanici. Oni se ne osećaju i nikada se nisu osećali kao „nacionalna zajednica“ u zapadnom shvatanju, ističe.

“U shvatanju samih Rusa, njihovo postojanje zavisi i proizilazi iz postojanja njihove imperije”. Zato je, kaže, demokratija u Rusiji lažna.

“Putinova Rusija ponudila je svojim podanicima neformalni društveni ugovor: prihvatite pogled na svet Kremlja i možete imati prosperitet. Oni koji su prihvatili videli su kako im se bogatstvo povećava, dok su oni koji nisu mogli izgubiti prosperitet, zdravlje, slobodu, a ponekad i život (kao što se desilo ljudima poput opozicionog političara Borisa Njemcova i novinarke Ane Politkovske).

Samo šačica Rusa je svesno odbila ovaj društveni ugovor, dok je većina prihvatila njegove uslove. Sada je ovaj društveni ugovor ugrožen, ali previše ovih imperijalnih podanika i dalje ne vidi alternativu za podršku svojoj imperiji, uprkos svim njenim nevoljama”.

Zbog toga je, navodi Panič, prosto besmisleno apelovati na Ruse da se probude i “utiču na svog vođu”.

Treća greška Zapada u razumevanju Rusije koju navodi Panič jeste shvatanje da će „ljudi u Rusiji imati šansu posle Putina da izgrade mirnu i manje-više liberalnu demokratiju”.

Cela istorija vladavine Borisa Jeljcina jasno pokazuje sudbinu nastojanja da se izgradi liberalna demokratija u Rusiji, navodi. Do kraja ovog perioda Rusija je praktično izgubila Čečeniju i bila je na ivici novog talasa “parade suvereniteta” (Putin je to otvoreno priznao u svojoj knjizi „Prvo lice“, objavljenoj 2000. neposredno pred njegove prve predsedničke izbore).

Samo su Putin i “Putinove metode“ (uključujući ubilačka bombardovanja korišćena u Groznom i koje se sada vide u Mariupolju) uspeli da razbiju ovu tendenciju i preokrenu je u “ponovno sakupljanje teritorija” umesto da izgube još više zemlje.

“Zato će još jedan pokušaj izgradnje demokratije u Ruskoj Federaciji bez preispitivanja njenih granica i političkog poretka dovesti do ponavljanja istog scenarija: ili spontani raspad, ili povratak imperijalnog centra agresivnom ‘putinizmu’ kao jedinom putu da spreči ovaj raspad”.

Uzimajući u obzir ovu logiku razvoja ruske državnosti, najbolja opcija je kontrolisana demontaža ovog carstva umesto spontanog – odnosno transformacija Ruske Federacije u sopstvenu “Zajednicu nezavisnih država“.

Ovo i dalje nije pitanje za danas, ali strateški na to svet treba da bude spreman; svi ostali scenariji će biti gori i dovesti do gorih dugoročnih posledica, zaključuje Panič, koji je poznati ukrajinski prevodilac i preveo je na desetine knjiga sa evropskih jezika, uključujući i poslednju Aristotelovu “Metafiziku”.