Foto: Pixabay/PexelsU HBO seriji „Nevine laži”, profesor predaje grupi sedmogodišnjaka o opasnostima koje donose klimatske promene i zatiče jednu učenicu u ormaru, onesvešćenu od anksioznosti. Za ovo specifično osećanje skovan je i novi termin, „eko-anksioznost”.
Nije lako emocionalno se nositi sa neizvesnom i distopičnom budućnošću koja ostaje mlađim generacijama. U nedavnoj anketi, najmasovnijoj do sada usmerenoj isključivo na ispitanike uzrasta 16 do 25 godina, u kojoj je učestvovalo preko 10.000 mladih ljudi iz 10 zemalja, 60 odsto njih reklo je da su ekstremno ili izrazito zabrinuti zbog klimatskih promena. Kada su upitani kako se osećaju povodom toga, mladi većinski navode da su tužni, uplašeni, napeti, ljuti, ali i bespomoćni, dok se nešto više od polovine oseća krivim.
Sva ova osećanja ne vode neposredno do konstruktivnih akcija koje bi bile usmerene borbi protiv klimatskih promena, naprotiv – one nas ostavljaju ispunjenim besom i napetošću, ali istovremeno i paralisanim, bespomoćnim, piše Iris Žeželj za portal Klima101.rs.
Poverenje u institucije koje bi trebalo u naše ime da se nose sa problemom takođe ne pomaže: 65 odsto ispitanika smatra da vlade njihovih zemalja ostavljaju mlade ljude na cedilu, a 64 odsto da ne govore istinu odnosno da precenjuju efekte mera koje su do sada donešene.
Da li su klimatske promene pretnja: razlike u percepciji među državama
Jedna od vodećih svetskih kompanija za istraživanje javnog mnjenja, Gallup International, redovno sprovodi komparativno istraživanje na reprezentativnim uzorcima preko 90 odsto svetskih država.
Ovo istraživanje je tako dizajnirano da dozvoljava poređenje među državama i praćenje trendova. Analizom rezultata može se uočiti nekoliko pravilnosti: mlađi ispitanici su u proseku zabrinutiji od starijih, žene su nešto zabrinutije od muškaraca.
Najveće razlike se, međutim, beleže među zemljama. Što je neka zemlja izloženija posledicama klimatskih promena – sa toplijom klimom, bliže velikim vodenim površinama, na putu jakim vetrovima, tajfunima i uraganima – građani se u većem procentu slažu sa tim da su klimatske promene veliki problem i da će to biti u narednih dvadeset godina. To misli čak 87 odsto stanovnika Čilea, 82 odsto stanovnika Kostarike, 78 odsto stanovnika Lesota, i 75 odsto stanovnika Malavija.
U Evropi takođe važi pravilo “južnije je zabrinutije”: za preko 80 odsto Španaca, Portugalaca i Grka klimatske promene su veliki problem.
Istovremeno, zemlje koji su najveći zagađivači imaju građane koji su najmanje zabrinuti: u Kini, koja emituje 28 odsto svetskog ugljen dioksida samo 23 odsto građana smatra klimatske promene ozbiljnom pretnjom; u SAD koji emituju 14 odsto, 49 odsto građana to misli, a u Indiji koja emituje sedam odsto, 35 odsto građana.
Ako zamislimo klimatske promene kao neku vrstu „igre zajedničkog dobra” u kojoj delimo jedinstvene resurse i za svakog bi pojedinačno bilo dobro da što više resursa prigrabi za sebe, ali u konačnici nas takvo grabljenje sve ostavlja sa opustošenom planetom na kojoj je sve teže živeti, ovi podaci su posebno nepravedni.
Bilo bi, međutim, pogrešno pripisati razlike među državama nekim inherentnim razlikama među njihovim građanima – reč je, najvećim delom, o tome koliko su klimatske promene uopšte prisutne u javnom govoru, kako se o njima razgovara, da li se politizuju ili ne i kome se pripisuje odgovornost za njih.
Gde se tačno Srbija nalazi kada je reč o istom ovim pitanjima i šta mogu da nam ponude lokalna psihološka istraživanja na tu temu: u nastavku dajemo sintezu rezultata raspoloženja javnog mnjenja i eksperimentalnih istraživanja sprovedenih u LIRA laboratoriji pri Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Istraživanja Filozofskog fakulteta – kako naši građani reaguju na različite poruke o klimatskim promenama?
U Srbiji tema klimatskih promena nije do sada politizovana u javnom govoru. Po istoj Galupovoj anketi, u našoj zemlji je zabrinuto 53 odsto građana, i taj procenat raste iz godine u godinu; s druge strane, ni jedno lokalno istraživanje nije zabeležilo veliki broj onih koji negiraju klimatske promene, takozvanih „klimatskih skeptika”.
Istraživanja koja se sprovode na Filozofskom fakultetu u Beogradu potvrđuju da su ljudi načelno voljni da menjaju navike, ali jasno je da masovno proekološko ponašanje izostaje: recikliranje, uredno odlaganje smeća, smanjenje korišćenja plastike, štednja u potrošnji vode i struje, izbegavanje korišćenja ličnog prevoza – iako postaju sve češća, sve to nisu uobičajena ponašanja u našoj zajednici.
Psihološki, zanimljivo je pitanje otkuda ova neusklađenost između iskazane namere i stvarnog ponašanja (u literaturi se ova pojava zove „intention/value/attitude-action gap”).
Pre svega, podaci ukazuju na to da ispitanici iz našeg regiona vide klimatske promene kao udaljen, apstraktan problem i ne smatraju da su već iskusili njihove posledice (u proseku samo osam odsto ispitanika iz istočne Evrope povezuje lokalne ekstremne vremenske prilike sa klimatskim promenama).
Stoga smo u jednom od pionirskih istraživanja na našem govornom području testirali kako na zabrinutost i spremnost na akciju povodom klimatskih promena deluju različiti oblici poruka: poruke koje ukazuju na globalne posledice (topljenje lednika, globalno zagrevanje, izumiranje retkih životinjskih vrsta u polarnim područjima) i poruke koje ukazuju na lokalne posledice klimatskih promena (regionalne poplave, dugotrajne suše, šumski požari); ispitanici su bili odabrani jer su se u prethodnoj fazi istraživanja izjasnili kao klimatski skeptici.
Rezultati su pokazali da je predstavljanje neposrednih posledica klimatskih promena delovalo na smanjenje skeptičnosti, ali ne i na spremnost na akciju. Pretpostavili smo da je ovo posledica načina na koji smo kreirali poruku – u njoj, naime, nije bilo ni malo optimizma niti poziva na angažman.
Najverovatnije je da će takva poruka izazvati zabrinutost, ali i ono što se u psihološkoj literaturi naziva naučenom bespomoćnošću, pasivnost usled osećaja da nema akcije koja nas može izbaviti iz nepovoljne situacije.
U okviru iste istraživačke linije smo zatim testirali kakve efekte imaju poruke praćene pozivom na akciju. Rezultati, međutim, nisu bili jednoglasni: u nekim situacijama smo beležili porast spremnosti na lični angažman, dok je u drugima izostajao ili se čak smanjivao.
Naše dalje istraživačke aktivnosti bile su usmerene na to da otkrijemo kako treba pozvati ljude na akciju a da to ne izazove otpor, odnosno da ne bude kontraproduktivno.
Ljudi, naime, mogu da dožive da im se pripisuje odgovornost za pojave kojima su zapravo minimalno doprineli, a da se ne postavlja pitanje odgovornosti takozvanih „velikih igrača” – kompanija i donosilaca odluka.
U najnovijim eksperimentima stoga poredimo efekte poruka u kojima pozivamo na ličnu akciju i poruka u kojima pozivamo na pritisak na kompanije i donosioce odluka; pored njihove opšte efikasnosti, testiramo i to da li je verovatnije da se poziv na ličnu akciju prelije na spremnost na pritisak na kompanije ili obrnuto, da se poziv na pritisak prelije u spremnost na ličnu akciju.
U toku je faza prikupljanja podataka, a rezultati se mogu očekivati za nekoliko meseci.
Autorka je vanredna profesorka na katedri za socijalnu psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
