Foto: Privatna arhiva Već od 2014. godine, od početka sukoba u Ukrajini, prolazili smo nešto slično i tada nismo osećali ovakvu podršku međunarodne zajednice koju osećamo sada. Takođe, 2014. godine su pripadnici bezbednosnih snaga Ukrajine javno pristupali snagama agresora, što je tada verovatno bilo strašnije i jako zabrinjavajuće i uopšte nije bilo jasno šta možemo očekivati. Dok je danas situacija jasna. Ali, te promene koje su se desile u zemlji od 2014. godine i rukovodstvo koje danas upravlja državom, ljudima koji adekvatno ocenjuju situaciju, daju za pravo da se osećaju da su u manje-više održivom stanju i da ipak veruju da je moguć ishod koji će biti u našu korist, za šta postoje definitivne potvrde – kaže za Danas Yana S. iz grada Dnjipro (kako sagovornica napominje da se izgovara na ukrajinskom ime grada poznatijeg kao Dnjepar u Srbiji), na istoku zemlje, četvrtog po veličini grada u Ukrajini.
Ona se trenutno nalazi u skloništu.
Kako dodaje, skoro svi u Dnjepru imaju rođake ili prijatelje u Kijevu i u Harkovu, dok je našoj sagovornici rodbina i dalje u Donjecku, odakle je izbegla 2014. godine.
– Kada je reč o onima koji žele da izbegnu iz Ukrajine, mnoge države koje se graniče u ovom trenutku su olakšale prelazak granice, moguće je preći bez vize, čak i oni koji su izgubili dokumente mogu da izađu, ali nije sigurno da se do granice može doći u ovom trenutku. To je sve moralo da se radi mnogo ranije, ali s obzirom da ovde imamo svoje kuće, imamo poslove i odlaziti negde u nepoznato sa nejasnim statusom izbeglica u drugu državu nam nije izgledalo kao najispravnije rešenje. Naravno, ako to uporedimo sa opasnošću gubitka života rezon je potpuno drugačiji, ali mi smo svi do poslednjeg smatrali da je ponavljanje 2014. nemoguće u nekoj većoj razmeri, a takođe i činjenica da sve dok ovde imamo mogućnost da živimo i radimo tu se otprilike i zaključuje naš plan o ostanku ili odlasku – kaže Yana S.
Opšta mobilizacija u Ukrajini, kaže ona, ne sprovodi se prisilno, već je prepuštana da oni koji žele i osećaju da u sebi imaju snage da štite svoju državu u uslovima direktnih ratnih dejstava, pomoć je više nego dobrodošla.
– Mobilizacija se smatra opštom, ali niko na ulici ne zaustavlja ljude radi regrutacije. To je jako važno razumeti. Dakle, mi imamo vojsku koja je plaćena, to su ljudi koji već služe vojsku i razumeju rizike, za razliku od ruskih vojnih obveznika koje su jednostavno pokupili u neko žarište, bez bilo kakvog objašnjavanja zašto se to radi. Kod nas ljudi jako dobro znaju da su oni u vojsci i da štite nezavisnost svoje zemlje. Tu je takođe i policija, koja takođe radi svoj posao i ljudi odlično razumeju svrhu. Tu je još i teritorijalna odbrana koju čine dobrovoljci koji se sami prijave za zaštitu građana. Tako da, osim ukaza o nenapuštanju zemlje za vojno sposobne muškarce njih niko još uvek ne tera na služenje – ističe sagovornica našeg lista.
Ukrajina je prinuđena, ističe ona, da štiti svoje teritorije, svoje građane, svoju decu zato što Rusija u ovom momentu napada avionima i granatira civilne objekte, iako su u početku govorili da oni to neće raditi i svakodnevno.
– Istini za volju, prvog dana ciljevi su bili vojni i administrativni objekti, međutim postaje jasno da se ciljevi više ne biraju. Upravo kako bi slomili ukrajinski odbrambeni duh, ruska armija, nažalost ne preza od granatiranja i napadima na civilne objekte, obdaništa, škole. Imamo žrtve među civilnim stanovništvom, decom, ženama. Politika koju vodi rusko rukovodstvo je jako, jako lažljivo – kaže Yana S.
Sagovornica našeg lista je živela u Donjecku do 2014. godine. S obrzirom na to, opisala nam je kako je došlo do toga da napusti Donjeck kao i kako su ona i njena porodica preživljavali takav ishod.
– Sve je počelo na jesen 2013. godine, u vreme mandata predsednika Janukoviča, koji je bio u izuzetno bliskim odnosima sa Putinom, kada se otvorilo pitanje o tome kako bi Ukrajina trebalo da se razvija – da li da se kreće ka EU, ili ka Evroazijskoj ekonomskoj uniji, koju predvodi Rusija. To pitanje je podelilo Ukrajinu na pola, najmanje, one koji su smatrali da je partnerstvo sa Rusijom daleko pogodnije i interesantnije za nas, jer nas u Evropi još uvek niko ne očekuje. Tada je Ukrajina bila dovoljno razvijena industrijska zemlja, sa dobrom infrastrukturom, tada još uvek turističkim Krimom koji je bio u našem sastavu. Jednostavno, postojalo takvo uverenje da nas u EU ne bi primili baš tako lako i brzo, a sa Rusijom smo bili zajedno u SSSR, jedni druge poznajemo, mi sa istim slovenskim identitetom, i pre bi trebali ići na tu stranu. Ipak, stupanje u Evroazijsku uniju nije bilo bezuslovno. Trenutno se ne sećam koji su sve uslovi bili u pitanju, ali je bilo jasno da ulazak u tu uniju ne bi bio dovoljno jednostavan ni prihvatljiv da bi svi bezuslovno rekli „da, mi mnogo želimo da uđemo u Evrooazijsku uniju” – kaže naša sagovornica.
Prema njenim rečima, pod uticajem tih podela počeli su da se događaju mitinzi, sukobi, tj. Ukrajina je tada bila podeljena na dva dela pro-ruska i pro-zapadna.
– Januković je u tom periodu završavao svoj predsednički mandat, shvatao je da će ga najverovatnije proterati i počeo je da sa Putinom intimno da razgovara o pitanjima koja su se više ticala njega lično, a ne njega kao predsednika države koji je formalno još to bio. Kada je postalo potpuno jasno da Ukrajina većinski ne želi da pristupi Evroazijskom savezu Rusija je rešila da zauzme Istok Ukrajine i Krim, a ostatak države neka ide gde želi. Ja pokušavam o ovome da govorim na vrlo uprošćen način, a jasno, situacija bi se na višem nivou opisivala na drugi način. Ali glavni smisao je bio sledeći – Istočna Ukrajina je oduvek bila rusko jezična i drugovala je sa Moskvom dok je to bilo adekvatno. Veliki broj ljudi je u tom momentu smatralo da u tome verovatno postoji određeni smisao i da bi donelo boljitak u ekonomskom i uopšte u smislu bolje perspektive. To je izazvalo raskol u narodu, a posle, uz pomoć vojnih dejstava, počeli su da napadaju, tj. konkretnije da ulaze u gradove u Luganskoj i Donjeckoj oblasti i pod pretnjom pištolja govorili ljudima da ili napuštaju i oni će da rade ono zašto su tu, ili će jednostavno biti ubijeni – kaže naša sagovornica koja dane i noći provodi u skloništu.
Kako zaključuje, posle ruske aneksije Krima, na međunarodnoj areni je postalo jasno da sa Ukrajinom običnih diplomatskih normalnih odnosa ne sme biti.
– Naš prethodni predsednik Porošenko, koji je posebna tema za razgovor, ali posebno od kada nam je predsednik Vladimir Zelenski, postalo je jasno, što je i on sam rekao, da je njegov glavni zadatak uspostavljanje nezavisnosti Ukrajine na svim delovima njene teritorije, zaustavljanje rata i unapređenje ukrajinskog statusa u međunarodnoj areni. Ne zato što mi želimo da ratujemo sa Rusijom, već prosto zbog toga što mi želimo da se vratimo na onu činjenicu – da je Ukrajina nezavisna država koja ima svoje ciljeve, koja ima sopstvenu ekonomiju i koja hoće mirnim putem da se izbori za to da bude uvažavana u mežunarodnoj areni – kaže sagovornica našeg lista.
Sve vesti u vezi sa krizom na istoku Evrope možete pratiti na posebnoj stranici o sukobu Ukrajine i Rusije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
