„Zamislite crnu lezbejku sa niskim primanjima“: Autorski tekst Slavoja Žižeka

EJA apeluje na „druge jevrejske organizacije da odbace ‘intersekcionalnost'“- konceptualni okvir koji teži da kategoriše grupe kao „privilegovane“ ili „potlačene“.

Prema EJA „antisemitizam je jedinstven i mora biti tretiran kao takav“ na osnovu toga što je „sankcionisan od strane države u mnogim zemljama“, „pokriven od strane Ujedinjenih nacija“ i ne smatra se uvek oblikom rasizma drugih grupa pogođenih mržnjom.

Ali, zašto je intersekcionalnost i razgraničenje između privilegovanih i potlačenih problematična sa jevrejske tačke gledišta?

Generalno govoreći, intersekcionalnost je koristan koncept u društvenoj teoriji i praktičnim analizama. Kada razmatramo određene pojedince ili grupe uviđamo da njihova iskustva ugnjetavanja ili privilegija odražavaju širok spektar različitih faktora.

Hajde da besramno citiramo definiciju Wikipedije:

„Intersekcionalnost je analitički okvir za razumevanje kako se različiti društveni i politički identiteti neke osobe kombinuju da bi stvorili različite načine diskriminacije i privilegija.

Intersekcionalnost identifikuje više faktora prednosti i mana. Primeri ovih faktora su pol, kasta, rasa, etnička pripadnost, klasa, religija, obrazovanje, bogatstvo, invaliditet, težina, godine i fizički izgled. Ovi društveni identiteti koji se ukrštaju i preklapaju mogu biti i osnažujući i ugnjetavajući.”

Poenta je, objašnjava En Sison Runjan sa Univerziteta u Sinsinatiju, „da oblici ugnjetavanja nisu samo aditivni, kao da su potpuno odvojeni slojevi dominacije. Umesto toga, obojene žene zapravo doživljavaju drugačiji oblik rasizma od obojenih muškaraca, baš kao što doživljavaju drugačiji oblik seksizma od belih žena.

Po istom principu, antisemitska ideja „Jevreja“ kombinuje karakteristike religije, etničke pripadnosti, seksualnosti, obrazovanja, bogatstva i fizičkog izgleda. Biti stigmatizovan kao Jevrejin podrazumeva pripisivanje raznih drugih karakteristika, kao što su nečistoća, dogmatsko pridržavanje verskih pravila, podle finansijske spekulacije i skriveni globalni uticaj – što je sve bilo istaknuto u nacističkoj propagandi.

Rezultat intersekcionalne analize je da svi pojedinci doživljavaju jedinstvene oblike ugnjetavanja ili privilegija na osnovu sastava svog identiteta. Zamislite crnu lezbejku sa niskim primanjima; ona je skoro svuda u svetu u četvorostrukom nepovoljnom položaju.

Zašto onda oni koji insistiraju na jedinstvenosti antisemitizma odbacuju intersekcionalnost? Ugnjetavanje sa kojim se Jevreji suočavaju u razvijenim zapadnim zemljama danas je nešto dvosmislenije, jer Jevreji takođe imaju tendenciju da zauzmu privilegovane pozicije (ekonomske, kulturne i tako dalje), i povezivanje Jevreja sa bogatstvom i kulturom („Holivud“ kao jevrejski ) u javnoj mašti je i sam izvor klasičnih antisemitskih tropa.

EJA brine da ova kombinacija ugnjetavanja i privilegija čini antisemitizam samo još jednim oblikom rasne mržnje, ne samo uporedivim sa drugima, već i blažim kada se stavi uporedo sa drugim oblicima ugnjetavanja. Kada primenimo intersekcionalno sočivo, mržnja prema „Jevreju“, strahuje EJA, postaje manji slučaj u široj taksonomiji mržnje.

Da li je ovaj strah opravdan?

EJA s pravom insistira na tome da postoji nešto izuzetno u antisemitizmu. Nije kao drugi rasizam: njegov cilj nije da potčini Jevreje, već da ih istrebi. Antisemita ih ne doživljava kao niže strance već kao tajne gospodare. Holokaust nije isto što i uništenje civilizacija u istoriji kolonijalizma; to je jedinstveni fenomen industrijski organizovanog uništenja.

Ali upravo spoj „potlačenih“ i „privilegovanih“ predstavlja ključ za razumevanje antisemitizma, barem u njegovom modernom obliku. Pod fašizmom, „Jevrej“ je služio kao spoljni uljez koji je mogao biti okrivljen za korupciju, nered i eksploataciju.

Projektovanje sukoba između „potlačenih“ i „privilegovanih“ na žrtvenog jarca može odvratiti pažnju ljudi od činjenice da su takve borbe, u stvari, intrinzične za njihov politički i ekonomski poredak.

Činjenica da su mnogi Jevreji „privilegovani“ (u smislu njihovog bogatstva, obrazovanja i političkog uticaja) je stoga sam izvor antisemitizma: to što ih se doživljava kao privilegovane čini Jevreje metom društvene mržnje.

Problemi nastaju kada neko pokuša da iskoristi izuzetan status antisemitizma da podrži dvostruke standarde, ili da zabrani bilo kakvu kritičku analizu privilegija koje Jevreji, u proseku, uživaju.

U dijalogu Der Špigla o antisemitizmu i pokretu za Bojkot, oduzimanje, sankcije (BDS) iz 2020. protiv Izraela, stoji izreka da „Jevrej, a ne potencijalni antisemit, određuje ko je antisemit“ („Ver Antisemit ist, bestimmt der Jude und nicht der potenzielle Antisemit”).

Ako je to slučaj, zar ne bi trebalo da primenimo isti princip na Palestince na Zapadnoj obali? Isključivo zbog toga što su Palestinci lišeni svoje zemlje i osnovnih prava.

Ali, više od toga, stav EJA se oslanja na sopstveni intersekcionalni okvir. Svaka analiza privilegovanih pozicija koje zauzimaju neki Jevreji odmah se proglašava antisemitskom, a čak se i kritike kapitalizma odbacuju po istoj osnovi, zbog povezanosti između „jevrejstva“ i „bogatih kapitalista“.

Marksistička teza da je antisemitizam primitivna, iskrivljena verzija antikapitalizma je tako obrnuta: antikapitalizam je maska antisemitizma.

Ako je implikacija da je jevrejstvo i izuzetno i neraskidivo povezano sa kapitalizmom, zar nam nije samo ostao stari antisemitski trop? Zar ne izazivamo direktno siromašne i potlačene da okrive Jevreje za svoje nesreće?

Druge jevrejske organizacije treba da odbace stav EJA, ne zbog neke opscene potrebe za „ravnotežom“ između različitih oblika rasizma, već da unaprede samu borbu protiv antisemitizma.

Autor je profesor sociologije i filozofije na Univerzitetu u Ljubljani i kao međunarodni direktor Birkbeck Instituta za humanističke nauke Univerziteta u Londonu. Njegova najnovija knjiga nosi naziv: „Heaven in Disorder“ (OR Books, 2021).

Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji

Copyright: Project Syndicate, 2023.

www.project-syndicate.org