Zašto je Ukrajina potrebna NATO-u: Analiza Foreign afairs o bezbednosnim izazovima Evrope

Činilo se da je invazija i kasniji hrabri otpor ukrajinskog naroda predstavljali prekretnicu za transatlantski savez – naglašavajući njegovu vrednost i osvetljavajući značaj Ukrajine za Evropu.

NATO je mobilisao trupe na svom istočnom krilu, Evropa i Sjedinjene Države ponudile su Kijevu pomoć bez presedana, a Evropljani su se pojačali da ugoste milione ukrajinskih izbeglica.

Ali dve godine kasnije, čini se da su i šok izazvan agresijom ruskog predsednika Vladimira Putina i strahopoštovanje prema borbenom duhu Ukrajine nestali ukazuju u analizi za Foren afers (Foreign afairs) Alina Poljakova, predsednica i izvršna direktorka Centra za analizu evropske politike i Džejms Goldgejer, stipendista u Centru za međunarodnu bezbednost i saradnju Univerziteta Stanford, gostujući saradnik na Brookings institutu i ​​profesor međunarodnih odnosa na Američkom univerzitetu.

Samit NATO-a u Viljnusu u julu 2023. pokazao je promenu raspoloženja.

Skup je s pravom proslavio istorijsko pristupanje Finske, ali je takođe razotkrio duboke podele između saveznika u NATO-u oko toga da li da prihvate Ukrajinu.

Uprkos usaglašenim naporima baltičkih država i Poljske da pritisnu alijansu da ponudi članstvo Ukrajini, samit nije uspeo da donese takav poziv, već j okončan dvosmisleno sročenim kominikeom u kojem se navodi da bi NATO mogao da pozove Ukrajinu da se pridruži „kada se saveznici slože i budu ispunjeni uslovi“.

NATO ne sme da napravi istu grešku 2024. Odsustvo jasnog plana za ulazak Ukrajine u NATO dalo je Putinu više samopouzdanja da pobedi Ukrajinu u ratu na iscrpljivanje.

Štaviše, nedostatak odlučnosti u pogledu članstva u NATO-u šalje sve pogrešne signale o sopstvenom poverenju Zapada u sposobnost Ukrajine da pobedi, što čini kreatore politike suzdržanijim da odobre velike pakete vojne pomoći.

Dvosmislenost NATO-a dovodi do utiska da navodni neuspesi Kijeva – u velikoj meri vođeni nedostatkom adekvatne zapadne vojne pomoći i zaostajanjem u pružanju podrške – izgledaju kao dokaz da bi dalja podrška u vidu članstva u NATO bila od male koristi ili bi čak moglo da se obori, primoravajući Zapad da se direktnije uključi u rat.

Ali sposobnost Rusije da unapredi svoju logistiku i borbe poslednjih meseci delimično je rezultat ambivalentnosti NATO-a.

Stavljanje Ukrajine na put pristupanja NATO-u nije simbolična stvar: to je najbolja nada zemlje da na dugoročno sspreči rusku agresiju.

To je takođe najbolji način da se ojačaju kapaciteti NATO-a za odvraćanje i njegova vrednost kao saveza.

Neki analitičari se mogu plašiti da bi odredba člana 5 alijanse zahtevala od Vašingtona i njegovih saveznika da se direktnije uključe u rat.

Ali član 5 ne obavezuje savez automatski da uđe u rat. Umesto toga, predviđa da alijansa određuje „akcije koje smatra nužnim“, koje mogu, ali i ne moraju uključivati raspoređivanje trupa na teren.

A Putin je rat protiv Ukrajine odavno uokvirio kao rat protiv NATO-a i Zapada. Dakle, sviđalo se to zapadnim saveznicima Ukrajine ili ne, svet bi, uključujući Kinu, video potčinjavanje Ukrajine od strane Moskve kao poraz NATO-a, sa dubokim globalnim posledicama po globalno vođstvo SAD i međunarodnu bezbednost.

Ovog leta NATO mora da krene da ispravi stvari tako što će navesti da jedini mogući put ka trajnom miru u Evropi počinje stavljanjem Ukrajine na jasan put ka članstvu.

Izgubljeni raj

Krajem 2021. godine, dok je Rusija gomilala snage na istočnim granicama Ukrajine, američki obaveštajni zvaničnici počeli su da upozoravaju Evropu i Ukrajinu o nameri Moskve da napadne.

Ove obaveštajne procene su ispravno identifikovale strateške ciljeve Moskve kao političke: Putin je želeo da potčini Ukrajinu vojnom silom, čime je zadržao Ukrajinu u sferi uticaja Rusije i sprečio je da se dalje integriše sa Zapadom.

Od februara 2022. do leta 2023, trijumfi na ukrajinskom bojnom polju — izgrađeni na izuzetnoj vojnoj i finansijskoj pomoći Sjedinjenih Država i njihovih NATO saveznika — stvorili su osećaj da je zamah na strani Ukrajine.

Kijev nije pao u ruke ruskih trupa za tri dana, kako se Putin nadao i čega su se mnogi na Zapadu plašili.

U stvari, ukrajinska vojska je odbila napredovanje Rusije u četiri regiona za koje je Putin tvrdio da ih je anektirao i, u zimu 2022-23, uspešno je izdržala brojne raketne napade na vojnu i civilnu infrastrukturu.

Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski postao je lice hrabrosti, uspešno lobirajući kod evropskih i američkih kreatora politike da Ukrajini pruže preko 200 milijardi dolara vojne, ekonomske i humanitarne pomoći.

Na putu ka samitu NATO-a 2023. u Viljnusu, ukrajinsko rukovodstvo se nadalo da će dobiti zvaničan poziv za pridruživanje NATO-u.

Ali bez Sjedinjenih Država, taj napor je zastao. Američki predsednik Džo Bajden je od 2022. čvrsto tvrdio da, iako će alijansa braniti „svaki pedalj teritorije NATO-a“, on vidi direktno angažovanje NATO-a u Ukrajini kao put u Treći svetski rat, zbog čega su Sjedinjene Države morale da pronađu rešenja za koordinirati vojnu pomoć država članica NATO-a u Ramštaj formatu pod vođstvom SAD.

Države članice NATO-a na istočnom krilu alijanse su ipak dosledno radile na tome da primoraju Sjedinjene Države da obezbede Ukrajini jasan put ka pridruživanju.

Njihov argument je bio da ako bi Ukrajina pala pod rusku kontrolu, neprijateljska država bi delila granicu sa Mađarskom, Poljskom, Rumunijom i Slovačkom – teritorijom NATO-a za koju Kremlj još uvek smatra da pripada ruskoj sferi uticaja.

Ali strah od eskalacije pobedio je ovu dugoročnu stratešku viziju.

U izvesnoj meri, Ukrajina je tada postala žrtva sopstvenog uspeha. Politička i vojna dostignuća zemlje u prvoj godini rata nadmašila su sva očekivanja, polažući ogromne nade u kontraofanzivu 2023.

Kada je Jevgenij Prigožin, šef paravojne grupe Vagner, pokrenuo svoju pobunu u junu 2023, Putin je izgledao još slabiji.

Kako su počele pripreme za kontraofanzivu, zapadni kreatori politike počeli su pažljivo da kalibriraju količine i vrste naoružanja koje će obezbediti Kijevu, plašeći se da bi ogromni ukrajinski uspesi mogli da isprovociraju očajnog Putina da upotrebi taktičko nuklearno oružje.

Svakako, Ukrajina je postigla važne uspehe u drugoj polovini 2023. Pogurala je rusku flotu u Crnom moru dalje na istok, omogućivši Kijevu da nastavi izvoz žitarica.

Ali optimizam je sada zastranio u pogledu toga šta Ukrajina može da postigne vojno. Otvoreno je pitanje da li će Sjedinjene Države održati svoju podršku Kijevu, a ako to ne učini, Evropljani neće moći da popune prazninu.

Usred sve većeg uverenja da će mala teritorija promeniti vlasnika tokom 2024. godine, neki analitičari i političari pozivaju na prekid vatre, nakon čega bi usledili pregovori u kojima bi se očekivalo da Ukrajina ustupi teritoriju Rusiji.

Ali postizanje bilo kakvog mirovnog sporazuma – a još manje onog koji bi bio trajni – biće veliki izazov.

Zahvaljujući Kini, Iranu i Severnoj Koreji, Rusija je popunila svoje zalihe dronova i raketa i teroriše ukrajinske civile sve agresivnijim napadima.

Putin nije pokazao nikakve indikacije da bi napravio kompromis sa Kijevom. Prethodni pokušaji da se Rusija diplomatski angažuje oko budućnosti Ukrajine bili su neuspešni, što je otkrilo da Kremlj nije zainteresovan za ozbiljne pregovore.

Najvažnije je da se strateški ciljevi Rusije nisu promenili. Putin očigledno i dalje želi da potčini celu Ukrajinu, a ne da okupira deo teritorije zemlje. Ideja da Ukrajina može trgovati zemljom za mir i tako ostati slobodna na zemlji koju kontroliše je fantazija.

Pogrešni argumenti

Bajden je nagovestio da NATO neće zvanično pozvati Ukrajinu da se pridruži alijansi na predstojećem julskom samitu u Vašingtonu.

Oni koji smatraju da bi pružanje poziva Ukrajini u NATO bila greška tvrde da bi pristupanje zemlje samo pogoršalo okove u kojima se Evropa i ceo Zapad sada nalaze.

Oni kažu da Rusija neće ili ne može predstavljati ozbiljnu pretnju postojećim NATO saveznicima, ali da bi dodavanje Ukrajine u alijansu povećalo rizik od direktnog rata NATO-a i Rusije.

Oni tvrde da bi, ako bi se Ukrajina pridružila NATO-u, saveznici morali da objave rat Rusiji kao posledicu člana 5 — a ako to ne urade, pokazalo se da je član 5 bezub, što bi opasno potkopalo vrednost odvraćanja alijanse.

Ovi argumenti su pogrešni.

Dok je u ratu, Ukrajina sigurno neće u NATO. I kritičari ukrajinskog pristupanja su u pravu da NATO treba da razmotri kako bi podržao član 5 ako uslovi dozvoljavaju da se ukrajinsko članstvo nastavi dalje.

Samo teritorija koju Ukrajina drži na kraju rata bila bi obuhvaćena članom 5, čak i ako Zapad odbije da formalno prizna teritoriju koju drži Rusija kao deo Ruske Federacije.

NATO bi morao da pojača svoje vojno prisustvo na svom istočnom krilu i da doda rotirajuće raspoređivanje trupa u Ukrajini kako bi odvratio dalje ruske vojne napade, uključujući napade dronovima i raketama na civile.

Na julskom samitu, NATO će morati da utvrdi kako da spreči Rusiju da dugoročno preti Ukrajini, scenario koji bi zauzvrat Moskvi dao karte blanš da podstakne stalnu nestabilnost u Evropi.

Za sada, Moskva smatra da su države ostavljene u „sivoj zoni““ između NATO-a i Rusije zrele za vojne upade na način na koji članice NATO-a nisu.

Ako alijansa ne uspe da se pomeri dalje od deklaracije na samitu u Vilnjusu 2023. godine, njeno oklevanje će motivisati Putina da nastavi da vodi rat u Ukrajini – da bi je sprečio da se pridruži NATO-u – pa čak i, potencijalno, da napadne druge države koje nisu članice NATO-a, kao što je Moldavija.

Pružajući značajnu vojnu, ekonomsku i humanitarnu podršku od februara 2022. godine, NATO je pokazao da razume koliko bi pobeda Rusije nad Ukrajinom bila štetna za dugoročnu bezbednost Evrope.

Ruski imperijalizam je danas najveća pretnja evropskoj bezbednosti. Putin je jasno stavio do znanja da nije zadovoljan međunarodno priznatim granicama Rusije iz 1991. godine i iznova i iznova je javno iznosio ekspanzivnu viziju o tome koja teritorija pripada Moskvi.

Čini se da njegova imperijalistička vizija ima široku podršku javnosti u Rusiji. Putin je svoju zemlju postavio na ratnu osnovu. Povratak ruske agresije je neizbežan čak i ako privremeni prekid vatre stavi trenutnu situaciju na led.

Jedino dugoroćčno rešenje

Članstvo u NATO-u je jedino dugoročno sredstvo koje Kijev ima da odvrati buduće ruske napade. Ukrajina je nedavno potpisala vredne sporazume o bilateralnoj bezbednosnoj pomoći sa Kanadom, Ujedinjenim Kraljevstvom i drugim zemljama, ali to neće biti dovoljno.

Samit NATO-a 2024. je takođe prilika za Bajdena da učvrsti uspehe svoje ukrajinske politike pre predsedničkih izbora u Sjedinjenim Državama 2024. godine.

Ove uspehe bi moglo izbrisati drugo predsedništvo Donalda Trampa osim ako NATO ne krene ka institucionalizaciji svoje posvećenosti bezbednosti Ukrajine.

Ova institucionalizacija koristi Sjedinjenim Državama: paradoksalno, integracija Ukrajine u NATO smanjuje verovatnoću da će američka vojska postati preopterećena.

NATO vojni planeri procenjuju da će Rusiji biti potrebno tri do pet godina da obnovi i modernizuje svoju vojsku u sofisticiraniju snagu nego što je bila pre 2022.

NATO nema potrebe da Ukrajini odmah ponudi formalni poziv. Može da objavi da otvara pristupne pregovore sa pozivom da ih usledi u budućnosti, kao što je Evropska unija uradila sa Ukrajinom u vezi sa članstvom u EU.

Što se tiče spremnosti, Ukrajina već ima najsposobniju vojsku u Evropi, sa snagama testiranim u borbi koje bi postale prednost, a ne obaveza, za alijansu.

Bez snažne konkretne akcije NATO-a na predstojećem samitu koje će pokazati da je budućnost Ukrajine u alijansi, situacija u Ukrajini će verovatno nastaviti da se pogoršava u korist Moskve – sa dubokim negativnim posledicama po Evropu i Sjedinjene Države.