foto Printscreen/N1– Ključno pitanje je šta će detetu od 14 godina nož. Zašto dete ima nož, sa kojom motivacijom je došlo do njega, zašto ga nosi u školu, koja je mesto za učenje, druženje, razmenu najlepših dečjih priča i iskustava? Kako smo kao društvo došli dotle da je u redu da dete poželi da ima nož i sa njim da ode u školu – pita psihološkinja Ana Mirković, komentarišući incident u OŠ „Vladislav Ribnikar“ u kojem je u rancu učenika osmog razreda te osmoletke pronađen nož.
Uz opasku da smo svi posebno osetljivi na “Ribnikar” zbog majske tragedije u kojoj je ubijeno devet đaka i školski čuvar, Mirković ukazuje da ovo što se desilo postoji u svim školama, samo je pitanje kako smo kao nacija došli dotle da nam je to postalo prihvatljivo.
– Mi pothranjujemo agresiju svakog dana. Mi promovišemo agresivne ljude, agresivni narativ. Najvidljivi su ljudi koji su najagresivniji u svom ponašanju. Imamo na čelu države ljude koji se non-stop svađaju sa svakim ko ne misli isto što i oni. To je promocija nasilne komunikacije, nasilnog ponašanja, nasilnog dolaska do obrazovanja koje nam ne pripada, nasilnog dolaska do pozicija u kompanijama i institucijama koje nam ne pripada… I u toj fuziji nasilja, deca to preuzmu kao modele. Nije nikad do dece, do nas je.
Kada su se uoči početka ove školske godine čula mišljenja da policiji nije mesto u školama i školskim dvorištima vlast nas je uveravala u suprotno. I sada se desilo da uprkos tome, učenik bez problema unese nož u školu.
– Meni je sama poruka besmislena. Policajac je tu da odreaguje ako se desi neko zlo, ali on neće uticati na prevenciju nasilja. Policija je gruba snaga odgovora na nemogućnost društva da izgradi vrednosti koje su bazirane na toleranciji, empatiji, saosećanju. Dakle, to je neka pozicija moći. Policajac ne pretresa decu, on čeka da se desi incidentna situacija. Policajac potpuno remeti percepciju škole. Nije prirodno da uniformisana lica sa pendrecima i pištoljima stoje u edukativnoj ustanovi, tako da policija kao takva ne može da prevenira problem. Mi moramo na hiljadu načina se trudimo da gradimo društvo u kome dete neće poželeti nož, u kome će se pričati sa decom od najranijeg uzrasta, u kome će da se radi sa roditeljima od početka socijalizacije dece, sa nastavnicima i institucijama koje preveniraju nasilje, kao i sa medijima da poštuju kodeks. Imamo ljude na vlasti koji kažu da deca ne gledaju televiziju, ali se taj sadržaj preliva na društvene mreže, a deca su tamo. Mediji bukvalno formiraju kulturu jedne zemlje i kada govormo o nekulturi u kojoj živimo, mi govorimo zapravo o sistematskom uništavanju kulture od strane nacionalnih medija. I to je nešto što je nedopustivo. Kako sve to zajedno mogu da poprave dva policajca na ulazu škole? Nikako.
Institucije su u svojim izveštajima rekle da je dosta urađeno nakon majskih tragedija. Kada sagledamo šta je do sada preduzeto, uključujući smernice za škole s početka školske godine, izmene zakona, pa i poslednjih pravilnika koje je donelo Ministarstvo prosvete, šta smo dobili?
– Kao što se i inače kod nas radi deceniju unazad, dobili smo to da probleme rešavamo formom, a zaobilazimo suštinu. Pravilnik je jedna forma, smernice su forma. Ako krenemo da čeprkamo po suštini, mi vidimo da to ničemu ne doprinosi. Ne možete jednim pravilnikom da promenite atmosferu u društvu, niti u školi, ne možete pravilnikom da nametnete set obaveza onima kojima su namenjene. Od nastavnika se očekuje da primeti kada dete ima problema sa nasiljem. Na koji način? Psihologu je teško da to primeti, roditeljima je teško. Dakle, vi možete da napišete bajke, šarene laže, ali to tako ne funkcioniše. Iskreno se u promenu ulazi spremnošću da se promene sve instance sistema. I otuda je jedna od jači poruka koju smo čuli u maju: „Sve mora da stane“. To je značilo da svi moramo da se zaustavimo, da vidimo u kom vrednosnom sistemu želimo da živimo i da krenemo da gradimo taj sistem od nule. Jer mi nemamo sistem. Međutim, nije postojala nikakva spremnost za to i sve ovo što se donosi kao set mera je zataškavanje i guranje do tepih onoga što suštinski moramo da uradimo, a to je da konstatujemo da sistem ne postoji i da se napravi neki društveni konsenzus da treba da ga gradimo. Sve ovo je samo privid da se nešto radi, da ne bude kako neki ljudi primaju plate od novca građana, a ne rade ništa. Suštinski, ovo jeste jedno veliko ništa.
Da li se može desiti da se incident sa nožem iskoristi za podizanje novih tenzija u samoj školi “Vladislav Ribnikar” jer i dalje postoje podeljena mišljenja roditelja o sudbini ove obrazovne ustanove i izgradnji memorijalnog centra?
– Meni je kao čoveku žao što mora da se čeka sledeća tragedija da bi se shvatile razmene prethodne. Ignorisanje tragedije koja se desila u „Ribnikaru“, čemu je doprinelo i to što su deca sedam dana nakon masakra krenula u školu, pogoduje tome da se normalizuje nasilje, da se ono prihvati. Sve to zajedno podstiče atmosferu nasilja, amnestira zločine i čini ih prihvatljivim. Jer kada pozovete decu da se vrate u školu sedam dana nakon tog tragičnog događaja, šaljete ključnu poruku da to što se desilo i nije tako strašno. A zapravo je nedopustivo strašno. Sve vreme smo govorili kako slično nikad više ne sme da se ponovi, a evo 10 meseci nakon toga uhvaćen je osmak sa nožem, što ne znači da i ranije nije bilo sličnih stvari po školama, već nas ovakve situacije osveste koliko se nismo odmakli od početka. Čak mislim da smo u regresiji, jer ranije ovo nisu bile teme za razmišljanje ni za decu, ni za prosvetne radnike, ni za roditelje, ni za medije. I što je još gore, svako do nas misli da će se isto ponovo desiti i ipak ne radimo ništa da to preveniramo.
Mislite li da će se ovaj incident zaboraviti za dva dana? Čeka nas formiranje vlade…
– To je dobro poznata taktika ovog sistema, da se pritaji i čeka da nešto prođe ili da generiše neku novu situaciju koja će da pomeri fokus javnosti. Imamo sećanje akvarijumske ribice koje traje tri sata i zato smo tu gde jesmo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
