Baš-Čelik iz mračnog kabineta doktora Frojda

Za ovu prostu dušu nije moglo biti poznato da mnogi ljudi nisu kadri da podnesu suočavanje sa svojim najzapretenijim i potisnutim nagonima koji tokom tretmana bivaju rasvešćeni.

Jednostavno, za njih je bilo mnogo povoljnije da su produžili život sa svojom neurozom koja je blag poremećaj i može se smatrati za više-manje normalnog pratioca savremenog čoveka.

Ali oni su tražili đavola, čačkali po svojim prljavštinama i kopali svoje rane, hteli su da proniknu u svoje nesvesno uz pomoć stručnjaka.

Nisu hteli sebi da priznaju da je to samo za veoma čvrste i psihički integrisane osobe.

MEHANIZAM NESVESNOG: U narodnoj priči sa ovih prostora – Baš-Čelik, žena junaka uprkos njegovoj izričitoj naredbi silazi u podrum (nesvesno) i oslobađa okova Baš-Čelika (kompleksi, traume…) koji onda pobesneo luta svetom i pustoši dok ga dobri junak ne ulovi i ponovo sputa.

U fantastičnom i odlično napisanom romanu Gustava Mejrinka – Golem, u nekadašnjem jevrejskom kvartu (getou) u Pragu postoji kuća sa prozorčetom i rešetkama na kojoj se povremeno pojavljuje degenerisani lik bez i jedne dlačice na glavi.

Uzalud su komšije pokušavale da lociraju tu prostoriju i dopru do nje. Niko nije uspeo da stigne do očito zazidane prostorije.

Svakih sedamdeset ili koliko već godina Golem – to čudovište, veštački stvoren čovekoliki monstrum koga su u srednjem veku stvorili jevrejski alhemičari i kabalisti – uspeva da se izbavi i tada donosi nesreću svetu.

Pa ga ponovo majstori kabale sputaju i svojom veštinom pretvore u gomilu blata od koje je nekada sačinjen. I tako sve ukrug.

Međutim, do te tajne prostorije u kojoj obitava čudovište – ljudski neprijatelj, ipak se može dopreti podzemnim kanalom iz veoma udaljene kuće pa onda skrivenim stepeništem naviše. I tako dalje… koga zanima neka pročita roman.

Osim razotkrivanja mehanizama nesvesnog u ljudskoj duši, mnogo i sa punim pravom u ponečemu osporavanog Frojda, čini se neupitnom njegova teorija samoubistva i ličnosti samoubica.

Osim onih koji se ubijaju jer objektivno ne mogu da podnesu materijalne ili duševne tegobe u koje su zapali, da prebole nesrećni ljubav ili da prežive sramotu, Frojd je utvrdio da je samoubica u nekim slučajevima vrsta neuspešnog ubice drugog.

Postoje dva takva tipa.

Prvi, koji želi da razreši svoj konflikt tako što bi agresiju okrenuo prema drugome ali iz razloga što mu to tehnički nije moguće (nedostupnost objekta mržnje, njegova snaga a sopstvena slabost, nemanje sredstava niti prilike…) iz osećaja nemoći i besa podiže ruku na sebe.

Drugi tip je onaj samoubica koji nije mogao, iz razloga svoje visoko razvijene savesti, da ubije drugog, pa je ubio sebe.

Dakle, agresija je od spolja (prema drugome) preusmerena ka unutra (sebi).

Ovakvo samoubistvo tako postaje ubistvo sebe jer se nije moglo zbog moralnih zapreka ubiti drugoga.

Ovo je čest slučaj sa ljudima koji nisu mogli niti hteli zbog svoje visoke moralnosti, savesnosti, religioznosti… izvršiti nešto što se od njih iziskivalo a na šta ih je prisiljavao neki autoritet.

„Izlaz“ su našli u agresiji i poništavanju svog daljeg ovozemaljskog života.

„KOLEKTIVNI SAMOUBICA“: Čemu ovaj dugačak uvod? Kakve on veze ima sa nama?

Ima. Ovaj narod je već decenijama pod organizovanim i planskim frustracijama koje se sprovode preko masovnih medija i koje u sprezi sa izgubljenim ratovima i neostvarenim nacionalnim planovima gone ka samoubistvu.

Neprestano podsećanje na njegove žrtve u ranijim ratovima, na stradanja i genocide počinjene nad njim, a u nedostatku mogućnosti za odušak, stvaraju idealnog kolektivnog samoubicu.

Zašto se u periodu Titovog socijalizma nije mnogo govorilo o Jasenovcu?

To je bilo stoga što su tadašnji vlastodršci imali svest (i savest za razliku od današnjih) da bi kopanje po ranama prošlosti kod nedovoljno zrelih pacijenata moglo da dovede do pogubnih posledica.

Kao kod tolikih neurotičara koji su savršeno mogli da žive sa svojom neurozom ali su legli na psihoanalitički kauč i oživeli svoje Baš-Čelike prošlosti.

U našem slučaju to oživljavanje karakondžula sprovodili su psihijatri, da li svesni toga što čine ili ne – ne usuđujemo se da tvrdimo.

Jovan Rašković i Radovan Karadžić temeljno su oživeli sve frustracije do tada zapretene kod srpskog naroda preko Drine, a bogami i ovde.

Prema svim pravilima jezivih satanističkih rituala oni su počeli negde 1989-1990. godine da otkopavaju jame i vade kosti tobože da bi ih sveštenici dostojno okadili tamjanom i ponovo sahranili, a zapravo da probude Baš-Čelika i izazovu zlo.

To im je bilo postignuće: želja za odmazdom! Nagon za osvetoljubivošću i masovnim klanjima da bi se izravnali računi.

Šta se ovime hoće da kaže?

To je i danas cilj svih ovih bešnjenja i otkrivanja nečega što je skrivano u vreme socijalizma.

Cilj nije izlečenje jer pacijent nema snage da podnese suočavanje sa frustracijama.

Cilj je bio uzburkavanje strasti i mržnje, huškanje na rat.

Naravno, sa takvim pretpostavkama se racionalna politika (a mogla je biti racionalno vođena nacionalna politika srpskog naroda u delovima Hrvatske i BiH) nije mogla postići već se došlo do sloma.

Međutim, kako se ni posle više od 30 godina ne odustaje od oživljavanja Baš-Čelika (u bitno promenjenim okolnostima) valja se zapitati kuda to vodi?

„PACIJENT“ PUN FRUSTRACIJA: Srpski narod (pacijent) pun je frustracija i agresivnosti koje mu se podgrevaju stalnim podsećanjem na žrtve koje su mu skrivili drugi narodi (naglašava se kolektivni izvor zločina!) a on ne može da svoju agresivnost usmeri prema njima jer jednostavno to nije moguće onako kako je bilo moguće pre tri decenije.

Hrvatska je danas deo NATO i EU. Kad to ne bi bila, ovdašnji manijaci na vlasti, tzv. politička i intelektualna elita (moralni šljam), odavno bi pokušali novi napad sa idejom da se ONI pobiju, kao osveta za sve zlo i poniženja u prošlosti.

Ali, čak i njima je jasno da to ne može da bidne. Dakle, ovde u prenesenom značenju imamo ne onaj tip neurotičara koje će pre ubiti sebe nego da ubije drugoga (to je visoko moralno) – već onaj koji bi rado ubio drugoga da razreši svoju frustraciju ali ne može, spoljnim okolnostima je sputan.

Stoga se agresivnost, kad već ne može prema spolja, okreće ka sebi! Takvo samoubistvo bi dobilo formu građanskog rata.

Konačno i ta strašna reč!

Svi smo svedoci da je agresivnost u društvu izuzetna, to vidimo u svakodnevici.

Ljudi reže jedni na druge, nema trpeljivosti, nema solidarnosti, nema stvarnog dijaloga i želje za kompromisom.

Kako građanski rat (frustriranost koja ne može da se ispolji prema spoljnom objektu pa se pervertira prema sebi) može da počne?

Setimo se samo famoznog Arapskog proleća, najbolji primer je Sirija.

Najpre su demonstranti tražili odlazak diktatora Asada. Potom je policija pokušavala da ih suzbije pa nije uspela. Potom su plaćeni kriminalci pokušali da umesto demoralisane policije to učine. Nisu uspeli. Potom je režim organizovao spontane podrške sebi.

Neko vreme su ove demonstracije i kontrademonstracije išle paralelno da bi se u jednom trenutku dve strane sukobile: najpre verbalno, potom pesnice, pa kamenice, pa motke, pa noževi, pa pištolji… da bi se konačno u spirali nasilja stiglo do bombi, dugih cevi i artiljerije, a neki kažu i otrovnih gasova.

I tako je počeo građanski rat uz mešanje velikih sila.

Ovdašnji shizofreničari morali bi da odu na kauč kod nekog doktora Frojda umesto što zaluđuju čitav narod i pripremaju mu kolektivno samoubistvo.

Ili će da se potrpaju u avione i pobegnu na neko divno pacifičko ostrvo gde će moći na miru da troše svoje krvavo zarađene pare i odakle će sa bezbedne udaljenosti pratiti ovdašnju klanicu.